О ЧАРОБНОМ СВЕТУ НАШЕГ СРЕДЊЕВЕКОВНОГ СЛИКАРСТВА

Сан је колевка највише јаве

„Не мења се само свет ван човека и око њега, него и свет у човеку, и то мењање је дубље него што се помишља у наше време. Не мењају се само обичаји, назори, оно што је ушло у душу споља, него и душевне способности и духовне моћи, из века у век. Имајући отворено око и за духовне светове што се шире изнад човечанства, средњевековни сликари нису сматрали уметност као њихово, искључиво људско дело, него као излив божанске милости, а то значи: надахнуће им не беше само мутан појам, него присуство виших духовних бића у души човечијој. Сликари су били склони да себи приписују пре свега оно што на сликама не ваља, а све што ваљавишим духовима. Гледајући наше старе фреске, ми из њих нећемо прочитати каква је геометријска законитост спољашњег простора, него како је људска душа једном сневала свет у коме живи. И како се сећала свог небеског завичаја, који чека на њен повратак”

Пише: проф. др Милош Радојчић