ОД НОВОГОДИШЊИХ СВЕЧАНОСТИ ДО „СЕНКИ БУДУЋИХ ДОГАЂАЈА”

Без права на песимизам

Го­ди­на у ко­ју смо кро­чи­ли би­ће го­ди­на да­ле­ко­се­жних рас­пле­та. Нај­те­жа ме­ђу те­шким го­ди­на­ма кроз ко­је, на­кон бом­бар­до­ва­ња, про­ла­зи­мо. То је јед­на од рет­ких ства­ри у ко­ји­ма се сла­жу сви у Ср­би­ји. Вла­да, пред­сед­ник, опо­зи­ци­ја, ме­ди­ји, „оби­чан свет”. Че­ка нас ре­ша­ва­ње „ко­нач­ног ста­ту­са” Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, ре­фе­рен­дум у Цр­ној Го­ри око ко­јег се пле­ту мно­ге ве­о­ма сум­њи­ве игре, да­љи при­ти­сак на Ре­пу­бли­ку Срп­ску да се са­гла­си са соп­стве­ним иш­че­зну­ћем, ве­ро­ват­но и пра­те­ће отва­ра­ње боч­них кри­за у три оп­шти­не на ју­гу цен­трал­не Ср­би­је, у Вој­во­ди­ни и Ра­шкој обла­сти.

„Има ли за нас ве­ће­га иза­зо­ва и те­же­га ку­ша­ња на­ше ве­ре и са­ве­сти од бол­ног пи­та­ња Ко­со­ва и Ме­то­хи­је? За­и­ста не­ма!” на­гла­ша­ва у сво­јој Бо­жић­ној по­сла­ни­ци па­три­јарх срп­ски Па­вле. „Наш Све­ти Ар­хи­је­реј­ски Са­бор гла­сно и ча­сно је не­дав­но фор­му­ли­сао став Цр­кве о том питању. Ов­де ће­мо са­мо под­се­ти­ти на то да ни­ко не­ма пра­во да др­жав­но-прав­ни ста­тус на­ше ју­жне по­кра­ји­не ме­ња јед­но­стра­но, без са­гла­сно­сти свих на­ро­да ко­ји у Ср­би­ји жи­ве, па, да­кле, и срп­ског на­ро­да. Шта тек ре­ћи о мо­гућ­но­сти не­ка­квог ,пре­го­ва­рач­ког про­це­са’ уз прет­њу си­лом? Жи­вот, мир, сло­бо­да, јед­на­ки усло­ви и иста пра­ва сви­ма, очу­ва­ње срп­ских пра­во­слав­них све­ти­ња, не­сме­тан по­вра­так прог­на­ни­ка и из­бе­гли­ца, ап­со­лут­но по­што­ва­ње европ­ских вред­но­сти и ме­ђу­на­род­ног по­рет­ка, а пре све­га По­ве­ље Ује­ди­ње­них на­ци­ја (ко­ју, ко­ли­ко зна­мо, још ни­ко ни­је про­гла­сио не­ва­же­ћом) – све су то са­мо не­ки од еле­ме­на­та и ,стан­дар­да’ на пу­ту истин­ског раз­ре­ше­ња, у ко­јем су сви на до­бит­ку, а ни­ко на гу­бит­ку. Још не­што, бит­но: ко­нач­ни ста­тус не по­сто­ји ов­де на зе­мљи, ни за ко­га и ни за шта, а не­чи­је упо­ре­ђи­ва­ње на­вод­ног ра­ђа­ња но­ве др­жав­но­сти на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји са Ро­ђе­њем Хри­сто­вим ни­је фра­за у слу­жби ал­бан­ског на­ци­о­нал­ног фе­ти­ши­зма не­го пра­во прав­ца­то бо­го­хул­ство.”

Би­ће то го­ди­на у ко­јој ће­мо по­но­во схва­ти­ти за­што се Ср­би чак и сво­јом хим­ном обра­ћа­ју Бо­гу Прав­де. Го­ди­на у ко­јој ће нам се де­фе­ти­сти пред­ста­вља­ти као ре­а­ли­сти, ци­ни­ци као визионари, трговци се ба­ви­ти на­шом то­бо­же „хро­нич­ном не­у­ра­чун­љи­во­шћу”, а ди­пло­мат­ска сфин­га с осме­хом нам по­ста­вља­ти зло­коб­на трик пи­та­ња. Го­ди­на на чи­јем кра­ју дре­ма­ју ска­кав­ци.

От­куд нам то? „Бу­ду­ћим до­га­ђа­ји­ма прет­хо­ди њи­хо­ва сен­ка” (Ге­те). Тре­ба­ће нам сми­ре­ња и храбрости ви­ше не­го икад. И наше међусобне, унутрашње, добронамерности. И не­по­ко­ле­бљи­вог стр­пље­ња да до­че­ка­мо Ра­до­сну Вест. Да, баш као што му­дри ве­ле на по­след­њој стра­ни­ци овог ли­ста, наш по­ло­жај је та­кав да смо из­гу­би­ли пра­во на пе­си­ми­зам. Пре­о­ста­је нам са­мо да бу­де­мо до­стој­ни бре­ме­на ко­је но­си­мо. И да не да­мо да се уга­си све­тлост.

„Не бој­те се, Бог је с они­ма ко­ји га но­се у ср­цу!”

Хри­стос се ро­ди! Срећ­ну Но­ву го­ди­ну же­ли вам ва­ша „НА­ЦИ­ЈА”.  <

(Јануар 2006)