ОД МАЛЕ ФАРСЕ ДО ВЕЛИКЕ ТРАГЕДИЈЕ

Глобални Апсурдистан

Ср­би­ја је по­но­во у пот­пу­но ап­сурд­ној си­ту­а­ци­ји. Са­да је то бол­но ја­сно сва­ко­ме иоле при­бра­ном, а мо­гло је из­не­на­ди­ти са­мо на­ив­не.

Вест је сти­гла пред са­мо за­кљу­че­ње овог бро­ја „НА­ЦИ­ЈE”. Ни­је из­не­на­дио њен са­др­жај, не­го де­мон­стри­ра­на ци­нич­ност. Зва­нич­ни пред­став­ник УН на пре­го­во­ри­ма о ста­ту­су Ко­со­ва и Ме­то­хи­је Мар­ти Ах­ти­са­ри – глав­ни ко­ор­ди­на­тор тих пре­го­во­ра, ко­ји би тре­ба­ло (ваљ­да) да две стра­не усме­ри ка ком­про­ми­сном и трај­ни­јем ре­ше­њу – из­ја­вио је да су пре­го­во­ри прак­тич­но већ за­вр­ше­ни, дан пре не­го што су и по­че­ли, јер се „њи­хов ис­ход зна”. На осно­ву „ве­ћин­ске во­ље ста­нов­ни­штва”, Ко­смет ће „до­би­ти не­за­ви­сност”.

На стра­ну са­да то да ли је у слич­ним слу­ча­је­ви­ма ве­ћин­ска во­ља ста­нов­ни­штва на не­кој те­ри­то­ри­ји узи­ма­на као до­во­љан основ за не­за­ви­сност (Српска Кра­ји­на, Срп­ска, Ка­та­ло­ни­ја, Прид­ње­стро­вље, Аб­ха­зи­ја, Осе­ти­ја, Кур­ди­стан...). На стра­ну и то ка­ко се до по­сто­је­ће ет­нич­ке ве­ћи­не на КиМ до­шло, с об­зи­ром на ре­зо­лу­ци­је УН ко­је ја­сно на­во­де за­бра­ње­не на­чи­не у тој ства­ри. На стра­ну чак и то да ли се спо­ме­ну­ти „ме­ђу­на­род­ни пред­став­ник” уоп­ште мо­гао на­ћи на том ме­сту, и да ли ње­гов ман­дат до­пу­шта та­кве из­ја­ве (тај спе­ци­јал­ни рат из­ја­ва­ма).

Оста­је не­у­трал­но, објек­тив­но, ло­гич­ко пи­та­ње: че­му он­да „пре­го­во­ри”? Че­му он­да сва та име­но­ва­ња и ти­мо­ви, стра­те­ги­је и так­ти­ке, ана­ли­зе и про­це­не, рун­де и сликања, сви ти не­до­лич­ни и ску­пи цир­ку­си?

Да ли је све то са­мо смо­квин лист за кон­ти­ну­и­ра­но на­си­ље над ме­ђу­на­род­ним пра­вом и уни­вер­зал­ним прин­ци­пи­ма, усто­ли­че­но у но­во пра­во и но­ви прин­цип?

Или је сми­сао да се Ср­би­ја оте­ра из пре­го­во­ра пре не­го што на њи­ма поч­не озбиљ­но, струч­но и ар­гу­мен­то­ва­но да бра­ни сво­је ин­те­ре­се (што би ја­сно по­ка­за­ло да срп­ска по­зи­ци­ја, упр­кос све­му, ни­је баш та­ко ин­фе­ри­ор­на и из­гу­бље­на)?

Или је, пак, циљ: на­те­ра­ти Ср­би­ју да при­ста­не на очи­глед­ну „пре­ва­ру на нај­ви­шем ни­воу”, да пре­и­ме­ну­је ми­ров­ни уго­вор у акт о ка­пи­ту­ла­ци­ји, да се са­гла­си са не­ис­пу­ња­ва­њем пу­но­ва­жних ме­ђу­на­род­них оба­ве­за пре­ма њој и уђе у по­га­ђа­ње о спо­ред­ном? Да се цен­ка хо­ће ли јој, ка­да, ка­ко и ко­ли­ко би­ти пла­ће­но (ком­пен­зо­ва­но) оно што јој је већ, твр­ди се, оте­то?

Ка­ко да­ље ићи пу­тем ко­ји је обе­сми­шљен већ на пр­вом ко­ра­ку? А ка­ко не ићи кад знаш да „у сва­ком твом ко­ра­ку ми­ле­ни­ју­ми ро­мо­ре, сви оти­шли кроз те­бе те­ку”? Сме ли се због једне изјаве испасти из седла и не учинити све што је до нас?

Ах­ти­са­ри­је­ва из­ја­ва, нео­че­ки­ва­на са­мо у ме­ри сво­је ле­де­не без­оч­но­сти, по­је­ла је на овој стра­ни­ци бе­ле­шку о јед­ној по­зо­ри­шној пре­ми­је­ри у Бе­о­гра­ду. А на­кон пре­ми­је­ре, го­во­ре­ћи о пред­ста­ви и епо­хи у ко­јој жи­ви­мо, ре­ди­тељ Та­ња Ман­дић Ри­го­нат је ре­кла:

„У овом све­ту, иако је он већ дуго све­ден на пор­но­граф­ску ски­цу, ипак се још вре­ди бо­ри­ти за пра­вич­ност. Ни­је увек све у оства­ри­ва­њу ци­ља, има не­што и у бор­би.” <

(Март 2006)