![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Први корак |
ОД МАЛЕ ФАРСЕ ДО ВЕЛИКЕ ТРАГЕДИЈЕ Глобални Апсурдистан
Србија је поново у потпуно апсурдној ситуацији. Сада је то болно јасно свакоме иоле прибраном, а могло је изненадити само наивне. Вест је стигла пред само закључење овог броја „НАЦИЈE”. Није изненадио њен садржај, него демонстрирана циничност. Званични представник УН на преговорима о статусу Косова и Метохије Марти Ахтисари – главни координатор тих преговора, који би требало (ваљда) да две стране усмери ка компромисном и трајнијем решењу – изјавио је да су преговори практично већ завршени, дан пре него што су и почели, јер се „њихов исход зна”. На основу „већинске воље становништва”, Космет ће „добити независност”. На страну сада то да ли је у сличним случајевима већинска воља становништва на некој територији узимана као довољан основ за независност (Српска Крајина, Српска, Каталонија, Придњестровље, Абхазија, Осетија, Курдистан...). На страну и то како се до постојеће етничке већине на КиМ дошло, с обзиром на резолуције УН које јасно наводе забрањене начине у тој ствари. На страну чак и то да ли се споменути „међународни представник” уопште могао наћи на том месту, и да ли његов мандат допушта такве изјаве (тај специјални рат изјавама). Остаје неутрално, објективно, логичко питање: чему онда „преговори”? Чему онда сва та именовања и тимови, стратегије и тактике, анализе и процене, рунде и сликања, сви ти недолични и скупи циркуси? Да ли је све то само смоквин лист за континуирано насиље над међународним правом и универзалним принципима, устоличено у ново право и нови принцип? Или је смисао да се Србија отера из преговора пре него што на њима почне озбиљно, стручно и аргументовано да брани своје интересе (што би јасно показало да српска позиција, упркос свему, није баш тако инфериорна и изгубљена)? Или је, пак, циљ: натерати Србију да пристане на очигледну „превару на највишем нивоу”, да преименује мировни уговор у акт о капитулацији, да се сагласи са неиспуњавањем пуноважних међународних обавеза према њој и уђе у погађање о споредном? Да се ценка хоће ли јој, када, како и колико бити плаћено (компензовано) оно што јој је већ, тврди се, отето? Како даље ићи путем који је обесмишљен већ на првом кораку? А како не ићи кад знаш да „у сваком твом кораку миленијуми роморе, сви отишли кроз тебе теку”? Сме ли се због једне изјаве испасти из седла и не учинити све што је до нас? Ахтисаријева изјава, неочекивана само у мери своје ледене безочности, појела је на овој страници белешку о једној позоришној премијери у Београду. А након премијере, говорећи о представи и епохи у којој живимо, редитељ Тања Мандић Ригонат је рекла: „У овом свету, иако је он већ дуго сведен на порнографску скицу, ипак се још вреди борити за правичност. Није увек све у остваривању циља, има нешто и у борби.” <
(Март 2006)
|