ПРОЛЕЋЕ У СРБИЈИ: ЧИЊЕНИЦЕ И КОМЕНТАРИ

Тло под ногама

По­кре­ну­ле се пла­ни­не, гра­до­ви кли­зе у на­бу­ја­ле ре­ке, зе­мља се отва­ра и гу­та ку­ће, дру­мо­ве, се­ла. Ма­пе пре­ко­ноћ за­ста­ре­ва­ју. Тло се тре­се, по­тму­ло, из ду­би­не, пре­те­ће. Спо­ји­ле се гор­ње и до­ње во­де. Не­бе­ске, зем­не и под­зем­не. Оне из обла­ка, из сне­го­ва и ока чо­ве­ка. „Не­маш се за шта ухва­ти­ти до за мо­ли­тву и бли­жњег.”

Ово ни­је ис­пис из ка­квог древ­ног про­ро­чан­ства о кра­ју све­та ко­је ис­пу­ња­ва пра­ста­рим стра­хом мо­дер­не ма­те­ри­ја­ли­стич­ке вар­ва­ре. Ни­је ни си­ноп­сис за још је­дан од пост­ка­та­стро­фич­них филмова ко­је аме­рич­ка филм­ска ин­ду­стри­ја и да­ље не­по­ко­ле­бљи­во штан­цу­је, у ко­ли­чи­на­ма до­вољ­ним да обе­сми­сле све, чак и ка­та­стро­фу. Ни­је ни „но­во­от­кри­ве­ни” спис Та­ра­би­ћа ко­ји у не­ком пред­из­бор­ном шта­бу са­ста­вља­ју је­дан вла­сто­љу­би­ви глу­мац и је­дан умор­ни ко­ме­ди­јант, чи­ви­ја­ши. Ра­ди се о удар­ним стра­нама днев­них но­ви­на у Ср­би­ји у друг­ој по­ло­ви­ни мар­та и по­чет­ком апри­ла 2006. Фан­та­стич­ни ре­а­ли­зам и надреална стварност на­шег жи­во­та, „јед­ног је­ди­ног ко­јег ов­де има­мо, а ово ни­је ге­не­рал­на про­ба”.

Зби­ља, сви ви­ди­мо, у Ср­би­ји се за крат­ко вре­ме отво­рио не­за­пам­ће­но ве­ли­ки број кли­зи­шта, не­за­пам­ће­но ве­ли­ких раз­ме­ра и ду­би­не. Са­мо у ва­љев­ском кра­ју их је пре­ко 500, а ско­ро да не­ма де­ла Ср­би­је где су из­о­ста­ла. До­њем Ми­ла­нов­цу пре­ти по­вра­так у Ду­нав, пред чи­јим аку­му­ли­ра­ним во­дама је варош се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка уз­ма­кла на бр­до, на но­ву оба­лу. Код Тр­сте­ни­ка, у Бог­да­њу, бр­до у ду­жи­ни од два ки­ло­ме­тра на­пре­ду­је ка се­лу ре­чи­тог име­на. Љу­ди су исе­ље­ни, вла­да убр­за­но гра­ди но­ве ку­ће, но­во се­ло. Те­шко је и са­бра­ти ко­ли­ко хи­ља­да ку­ћа и хек­та­ра, ко­ли­ко на­се­ља је под во­дом, а глав­ни во­де­ни на­лет на нај­ве­ћим то­ко­ви­ма тек се оче­ку­је. Два зе­мљо­тре­са, у око­ли­ни Ва­ље­ва и Ми­о­ни­це, та­мо где су „нај­сло­бод­ни­је пла­ни­не Ср­би­је”, до­да­ла су сво­је на те­шко бре­ме. Знал­ци упо­зо­ра­ва­ју и на опа­сност од за­ра­зних бо­ле­сти у по­пла­вље­ним под­руч­ји­ма, пре све­га жу­ти­це.

Под уз­бу­ном су ста­нов­ни­штво, вла­да, све др­жав­не слу­жбе, вој­ска. Про­гла­ше­на је ван­ред­на од­бра­на. Али од че­га се нај­пре бра­ни­ти, и ко­јим ре­дом, кад је уда­ри­ло од­јед­ном и са свих стра­на?

Струч­ња­ци су по­хи­та­ли да све то на­уч­но об­ја­сне, али пук, склон да „ис­пре­да пре­да­ња”, као да не ве­ру­је. „Обил­не па­да­ви­не и на­гло ота­па­ње сне­га”, ка­жу струч­ња­ци. „А зар то не­ма­мо ско­ро сва­ке го­ди­не, па нас ова­кав бе­лај до­сад не за­де­си?! Зар то не­ма­ју и дру­ги у окру­же­њу, па ниг­де ово­ли­ке не­сре­ће?!” од­го­ва­ра пук. „На­ста­вак по­зна­тих ге­о­ло­шких про­це­са на на­шим про­сто­рима”, твр­де струч­ња­ци. „Ка­кав про­цес! Ово је по­шаст! Шест еле­мен­тар­них не­по­го­да ску­пље­них ујед­но!” не да се пук. Пук к’о пук:

„По­чи­ње­но је бе­за­ко­ње, за­то су се уз­не­ми­ри­ле си­ле, ус­ко­ме­ша­ли све­то­ви. За­то­чен и бес­по­мо­ћан, усмр­ћен је је­дан пред очи­ма свих. За­тим му је ус­кра­ће­но пра­во на до­ли­чан гроб и та­кву са­хра­ну. Са­хра­њен је у дво­ри­шту, као ка­на­ри­нац. А, какав год, био је шеф др­жа­ве и ко­ман­дант вој­ске. Гурнули су нас на ону стра­ну гра­ни­це ко­ју сој ни­ка­да не пре­ла­зи.” <

(Април 2006)