КАКО ЈЕ МАШАН ПРЕЛОМИО У МОЗАК (I)

Неферендум

Без об­зи­ра на ре­зул­та­те ре­фе­рен­ду­ма, ко­је (очи­глед­но) ни­ка­да не­ће­мо са­зна­ти, у ма­ју 2006. Цр­на Го­ра је и фор­мал­но от­це­пље­на из др­жав­не за­јед­ни­це са Ср­би­јом. Ни­је се при том до­го­ди­ло ама баш ни­шта што иоле озбиљ­ни по­зна­ва­о­ци „по­ли­ти­ке” у Цр­ној Го­ри ни­су уна­пред, го­ди­на­ма већ, зна­ли и на­ја­вљи­ва­ли. У тој др­жа­ви­ци, у ко­јој је тај­на по­ли­ци­ја нај­ва­жни­ја при­вред­на гра­на и нај­си­гур­ни­је „по­ље про­спе­ри­те­та”, ско­ро да се „у гла­ву” зна ка­ко ће ко гла­са­ти. (По бро­ју ста­нов­ни­ка, Цр­на Го­ра је, не за­бо­ра­ви­мо, 3-4 пу­та ма­ња од Бе­о­гра­да.) Та­ко, бла­зи­ра­ни и ци­нич­ни го­спо­дар Цр­не Го­ре ве­о­ма пре­ци­зно је знао ко­ли­ко љу­ди мо­ра ку­пи­ти, ко­ли­ко за­стра­ши­ти, ко­ли­ки обим уво­за ста­нов­ни­ка из су­сед­них зе­ма­ља му је нео­п­хо­дан, ко­ли­ко ла­жних лич­них ка­ра­та на­штан­цо­ва­ти и пра­вих кон­фи­ско­ва­ти, ко­га прав­но а ко­га фи­зич­ки спре­чи­ти да гла­са, ко­ли­ко по­кој­ни­ка из гро­ба мо­ра иза­ћи да би оси­гу­ра­ло ви­со­ку из­ла­зност, ко­ли­ко би­рач­ких аве­ти мо­ра тог да­на лу­та­ти зе­мљи­цом и гла­са­ти на нео­гра­ни­че­ном бро­ју ме­ста, ко­ли­ко пред­став­ни­ка „дру­ге стра­не” у ва­жним би­рач­ким од­бо­ри­ма мо­ра би­ти при­те­ра­но уза зид или ста­вље­но у џеп. Знао је ко­ли­ко то ко­шта и у ко­јим ва­лу­та­ма: еври­ма, вре­ћа­ма кр­то­ле, ме­ши­на­ма ско­ру­па, гр­ли­ма сто­ке, опро­ште­ним ра­чу­ни­ма и по­ре­зи­ма, но­вим за­по­сле­њи­ма у оро­ну­лим фир­ма­ма, за­бо­ра­вља­њу не­ких пу­те­ра на гла­ва­ма, ши­ро­ко­гру­дим обе­ћа­њи­ма, опа­ким прет­ња­ма. Ни ње­го­во ис­ку­ство у тр­го­ви­ни са опо­зи­ци­јом мо­жда ни­је би­ло без зна­ча­ја.

И од­лу­чио је да по­пла­ћа, не­по­кле­бљи­во за­др­жа­ва­ју­ћи по­вре­ме­но са­свим ко­мич­ну мо­ну­мен­тал­ну гри­ма­су прин­ци­пи­јел­но­сти и де­мо­кра­тич­но­сти.

Тех­ни­ке ма­ни­пу­ла­ци­је то­ли­ко пу­та до­сад ви­ђе­не и до де­та­ља про­у­че­не. Би­ло је ви­ше не­го ја­сно да ће го­спо­дар Цр­не Го­ре про­гла­си­ти сво­ју по­бе­ду не­по­сред­но по за­тва­ра­њу гла­сач­ких ме­ста, и да ће про­гла­ше­ње би­ти бр­же што ре­зул­тат бу­де те­шњи, а од­мах за­тим из­ве­сти рас­по­ма­мље­не при­ста­ли­це на ули­цу, оне­мо­гу­ћа­ва­ју­ћи нор­мал­но до­вр­ша­ва­ње бро­ја­ња, до­во­де­ћи Евро­пу пред свр­шен чин, а Цр­ну Го­ру пред ам­бис гра­ђан­ског ра­та. Ни­шта ни­је сме­ло из­не­на­ди­ти ни­ко­га, поготову не ли­де­ре опо­зи­ци­је. Од тре­нут­ка ка­да су при­ста­ли да под тим аб­нор­мал­ним усло­ви­ма тр­че тр­ку – тр­ку ко­ја је за ова­квог го­спо­да­ра Цр­не Го­ре би­ла до­слов­но бор­ба на жи­вот и смрт, у ко­јој су ап­со­лут­но сва сред­ства до­пу­ште­на – ли­де­ри бло­ка за за­јед­ни­цу пре­у­зе­ли су на се­бе од­го­вор­ност по ста­рој фор­му­ли: „Ко се у ко­ло хва­та, у но­ге се узда!”

Де­таљ­ни­је ана­ли­зе из­ло­жи­ће­мо на стра­ни­ца­ма ко­је сле­де. Али већ ов­де тре­ба за­ста­ти и ду­бо­ко удах­ну­ти. Ср­би­ма и Ср­би­ји по­треб­но је мно­го сна­ге и му­дро­сти, мно­го са­мо­кон­тро­ле и са­бра­но­сти, да у ко­лек­тив­ном афек­ту (ко­ји не­ки по­ли­тич­ки цен­три ор­га­ни­зо­ва­но под­сти­чу) не би по­чи­ни­ли тра­гич­не и у су­шти­ни сaмопотируће исто­риј­ске пре­ви­де.

Ако се са­да на­пра­ве та­ква да­ле­ко­се­жна по­гре­шна пре­стро­ја­ва­ња, и ако се про­пу­сти нео­че­ки­ва­на епо­хал­на шан­са да се но­вом кре­а­тив­но­шћу и но­вом енер­ги­јом ак­ти­ви­ра­ју ка­пи­тал­ни по­тен­ци­ја­ли Ср­би­је, ко­ји су и да­ље бит­но из­над у од­но­су на ве­ћи­ну зе­ма­ља у ре­ги­о­ну, ово на­ше не­срећ­но по­ко­ле­ње оне­мо­гу­ћи­ће сво­јим по­том­ци­ма ма ка­кво ис­пра­вља­ње ка­та­стро­фал­них гре­ша­ка ко­је им оста­вља­мо у на­сле­ђе. <

(Јун 2006)