Нај­пре се у из­ло­зи­ма на­ших књи­жа­ра, не­ка­ко ти­хо и с кра­ја, по­чео по­ја­вљи­ва­ти низ књи­га на­лик на ка­кав посвећенички тај­но­пис. Раз­ми­шља­ња о вр­хо­ви­ма Ју­ли­јуса Ево­ле, знаменита Дантеова Мо­нар­хи­ја, међу зналцима чувени роман Зве­ри, љу­ди и бо­го­ви Фер­ди­нанда Осен­дов­ског. И Вергилијеве Еклоге, Елизатбета и Есекс Литона Стрејчија, Билитисине песме Пјера Луиса, ново издање Радичине Агоније Европе...

Књиге је као издавач потписивао Центар за изучавање Традиције „Укронија”, две године стара независна издавачка кућа из Земуна, а уреднички Светислав Бајић и Срђан Р. Фуртула. Бајић је класични филолог, Фуртула студирао антропологију и етнологију. Млади, образовани и самосвесни, остављају утисак људи који тачно знају шта хоће, која се цена за то мора плаћати и не плаше се да пливају „против струје”. Да буду насупрот.

„Срп­ском чи­та­о­цу, сви­ма они­ма ко­ји се осе­ћа­ју стран­ци­ма у овом све­ту без хо­ри­зо­на­та, на­сто­ји­мо да при­бли­жи­мо елит­не за­бо­ра­вље­не ду­хо­ве и умо­ве европ­ске и ин­доевроп­ске Тра­ди­ци­је – оне учи­те­ље жи­во­та ко­ји на­ма да­нас мо­гу би­ти ослон­ци у на­шој соп­стве­ној ,по­бу­ни про­тив мо­дер­ног све­та’”, веле за „НАЦИЈУ” Бајић и Фуртула.

ИЗНАД ВРЕМЕНА И УСУДА

„Тра­ди­ци­ју при­хва­та­мо као над­вре­ме­ну и ван­вре­ме­ну вред­ност, везу са божанским, као скуп вред­но­сти ко­је по­ве­зу­ју и на­дах­њу­ју љу­де раз­дво­је­не ве­ко­ви­ма и про­сто­ром.”

У то­ме по­чи­ва и тај­на ода­бра­ног име­на Укро­ни­ја.

Укро­ни­ја је ста­ро­грч­ка ко­ва­ни­ца ко­ја се са­сто­ји од две ре­чи: ου (не) и χρόνος (вре­ме). Као што реч уто­пи­ја озна­ча­ва ме­сто (τόπος) „ко­јег ниг­де не­ма”, та­ко и укро­ни­ја озна­ча­ва вре­ме ко­јег за­пра­во не­ма. Иде­ја та­ко схва­ће­ног не-вре­ме­на, оно­га што по­сто­ји из­ван пра­во­ли­ниј­ског про­то­ка исто­ри­је, нај­бо­ље пре­до­ча­ва вре­мен­ску ди­мен­зи­ју јед­не веч­не Тра­ди­ци­је ко­ја из­би­ја и по­ка­зу­је се у свим ци­клу­си­ма чо­ве­чан­ства.

„До­ са­да смо по­кре­ну­ли две би­бли­о­те­ке, Вр­хо­ви и Де­ца Но­ћи, кроз ко­је по­ку­ша­ва­мо да срп­ској чи­та­лач­кој пу­бли­ци олак­ша­мо упо­зна­ва­ње са љу­ди­ма-стран­ци­ма у мо­дер­ном до­бу, јер упра­во пре­ко књи­га мо­гу­ће је да се на­ђе­те у дру­штву нај­ве­ћих љу­ди свих епо­ха и ци­клу­са исто­ри­је и, што је још ва­жни­је, има­те мо­гућ­ност да са­ми иза­бе­ре­те дру­штво, сло­бод­но и без ика­квог усло­вља­ва­ња.”

Својим издањима, кажу, по­ку­ша­вају да се су­про­тста­ве „на­ди­ру­ћем при­ми­ти­ви­зму и иди­о­ти­зму оли­че­ним у да­на­шњој псе­у­доели­ти ко­ју чи­не по­ли­ти­ча­ри, полусвет естраде и фен­се­ри”. Да је жив, сматрају, Езра Па­унд не би са­ве­то­вао: Бој се Бо­га и иди­о­ти­зма плеб­са! Говорио би: Бој се Бо­га и иди­о­ти­зма псе­у­до-ели­те”.

„С дру­ге стра­не, оне на којој би требало да се налазе решења за овакав културни и друштвени суноврат каквим смо окружени, сус­ре­ће­мо се и са вул­гар­ном де­сни­цом ко­ја сво­јим при­ми­ти­ви­змом и ксе­но­фо­би­јом са­мо на­но­си ште­ту и срп­ству и Евро­пи. Го­ми­ла ,на­ви­ја­ча’ и ла­жна по­ли­тич­ка де­сни­ца, ипак, не мо­гу би­ти но­си­о­ци оне мисли која припада евроаријској сакралној традицији, нити покретачи  ду­хов­ног пре­по­ро­да у Ср­би­ји.”

СТВАРНИ СМИСАО ДЕНДИЗМА

У би­бли­о­те­ци Вр­хо­ви „Укронија” објављује писце из наслеђа веродостојне европске традицијске мисли, ствараоце који „на жи­вот гле­да­ју, услов­но ре­че­но, с де­сна, или, бо­ље ре­че­но, са ви­си­не”. Ту су се досад срели Радица, Евола, Данте, Осендовски, барон фон Унгернштернберг...

„Би­бли­о­те­ка Де­ца Но­ћи на­зва­на је по исто­и­ме­ној пе­сми Ди­ми­три­ја Сер­ге­је­ви­ча Ме­ре­шков­ског, осни­ва­ча ру­ског сим­бо­ли­зма. Пе­сма је у вре­ме ка­да је на­пи­са­на сма­тра­на ма­ни­фе­стом де­ка­ден­ци­је”, објашњавају Бајић и Фуртула. „Еди­ци­ја је за­ми­шље­на та­ко да је чи­не књи­ге чи­ји са­др­жај или жи­вот ауто­ра про­во­ци­ра мо­рал ма­ло­гра­ђа­на, бур­жу­ја, псеудоинтелектуалаца и без­ум­ни­ка свих бо­ја. Ова би­бли­о­те­ка има за циљ да вас­по­ста­ви јед­ну но­ву есте­ти­ку и да Ср­би­ма осветли суштински смисао декаденције и дендизма. Де­ка­ден­ци­ја ни­је би­ти нар­ко­ман или ићи на БИ­ТЕФ, већ је то ду­хов­ни умор и зга­ђе­ност над зва­нич­ном но­мен­кла­ту­ром, кул­ту­ром, по­ли­ти­ком... ,Де­ка­дент је уса­мљен чо­век зга­ђен над са­да­шњи­цом’ (Д. С. Ме­ре­шков­ски).”

Стрејчи и Луис, Уисманс и друга „деца ноћи” која израњају са путева европских сећања, чине ову библиотеку једном од најзанимљивијих у савременом српском издаваштву.

У пла­ну је по­кре­та­ње и тре­ће би­бли­о­те­ке, под именом Крш. Ми­сли се на крш српских пла­ни­на, на ка­ме­ње у ко­ме је ни­кла „ди­нар­ска ра­са над­љу­ди” (Цви­јић). У тој библиотеци биле би објављиване са­мо ан­тр­о­поге­о­граф­ске сту­ди­је. <

(Јун 2005)

***

„Иде­ја, је­ди­но иде­ја мо­ра би­ти на­ша ствар­на отаџ­би­на. Ни­је ва­жно да ли смо ро­ђе­ни у ис­тој зе­мљи, да ли го­во­ри­мо исти је­зик, већ то што де­ли­мо исту Иде­ју мо­ра би­ти чи­ни­лац ко­ји нас ује­ди­њу­је и по ко­ме се раз­ли­ку­је­мо од свих оста­лих.”(Ју­ли­јус Ево­ла)