Култура отпора

СРП­СКО КЊИ­ЖЕВ­НО-ФИ­ЛО­СОФ­СКО ДРУ­ШТВО „ФИ­ЛО­КА­ЛИ­ЈА”

Ле­по­то­љу­бље те­шких вре­ме­на

„Кул­ту­ра је­сте по­ље где се во­ди по­след­ња и ве­ли­ка бит­ка за ду­ше љу­ди и све тва­ри, па ти­ме и за уста­ја­ње и оп­ста­ја­ње (у исто­ри­ји) и обо­же­ње (оп­ста­ја­ње у Веч­но­сти!) европ­ског чо­ве­ка и европ­ских на­ро­да, као не­за­ме­њи­вих бо­ја у ду­ги бо­го­чо­ве­чан­ства. Бор­ба про­тив олов­ног по­кр­о­ва си­му­ла­кру­ма мон­стру­о­зне си­ве ду­ге ,ро­бо­то­чо­ве­чан­ства’ где би из зе­ва до­са­де ве­ли­ког као це­ла пла­не­та иза­шао ђа­во”

НАЦИЈА ПРЕС

Од про­ле­ћа 2003. на адре­се ода­бра­них сти­жу по­зи­ви за нео­бич­на кул­тур­на оку­пља­ња, кре­а­тив­на и про­во­ка­тив­на, суп­тил­на и че­сто с фи­ном др­ско­шћу у за­ми­сли. Оку­пља­ња ко­ја нас бу­де сво­јом ви­со­ком јед­но­став­но­шћу, до ко­је „тре­ба на­ра­сти”, и као дим рас­те­ру­ју утва­ре буч­не и шља­ште­ће ци­ви­ли­за­ци­је спек­та­кла. Пре­да­ва­ња о чуд­ним те­ма­ма и с вр­то­гла­вим за­пи­та­но­сти­ма, по­ет­ске ча­јан­ке, ма­ле из­ло­жбе сли­ка ко­је све­до­че о раз­ли­чи­тим ду­хов­ним и умет­нич­ким пу­те­ви­ма, нео­ви­зан­тиј­ски хе­пе­нин­зи ко­ји си­нер­гиј­ски вен­ча­ва­ју пе­сни­штво, фи­ло­со­фи­ју и те­о­ло­ги­ју.

Све су то еле­мен­ти дво­го­ди­шњег де­ло­ва­ња Срп­ског књи­жев­но-фи­ло­соф­ског дру­штва „Фи­ло­ка­ли­ја”, с ко­ји­ма се нај­че­шће су­сре­ће­мо у про­сто­ри­ма За­во­да за про­у­ча­ва­ње кул­тур­ног раз­вит­ка, у бе­о­град­ској Ули­ци Ри­ге од Фе­ре.

Фи­ло­ка­ли­ја зна­чи ле­по­то­љу­бље; или грч­ко-ви­зан­тиј­ски из­раз за есте­ти­ку, са­мо бит­но ду­бљи и ви­ши.

„Не­ма епо­хе – ма ко­ли­ко оси­ро­ма­ше­не ду­хом, не­при­род­не, про­тив­при­род­не, и обе­су­шти­ње­не – ко­ја не би има­ла по­тре­бе за Ле­по­том. На­про­тив, где се умно­жа­ва грех умно­жа­ва се и бла­го­дат, ре­че­но је. И: ле­ко­ви су по­треб­ни бо­ле­сни­ма а не здра­ви­ма”, ве­ли за „НА­ЦИ­ЈУ” пе­сник и фи­ло­соф Ди­о­ни­си­је Де­јан Ни­ко­лић, пред­сед­ник „Фи­ло­ка­ли­је”. „У ,срећ­ним’ и ,мир­ним’, ста­бил­ним вре­ме­ни­ма, ле­по­та мо­же би­ти чак и лук­суз, та­ква вре­ме­на то се­би мо­жда и мо­гу до­пу­сти­ти. У ова­кво не­срећ­но и не­мир­но, ра­зо­ри­јен­ти­са­но, гра­нич­но вре­ме, ка­да се ва­се­ље­на тум­ба (да би­смо мо­гли из­но­ва да са­гра­ди­мо дом ср­ца сво­је­га!), ни ,обич­на’ ле­по­та нам ви­ше не би мо­гла би­ти до­вољ­на, већ нам, па­ра­док­сал­но, ле­по­та по­ста­је нео­п­ход­на као Хлеб Над­сушт­ни!”

О ЂА­ВО­ЛУ И ДО­СА­ДИ

Про­грам „Фи­ло­ка­ли­је” је жи­во и кре­а­тив­но  тран­спо­но­ва­ње нео­ви­зан­тиј­ског ко­да у са­вре­ме­ност и ур­ба­ни­тет. Са­про­жи­ма­ње Ра­до­сне Ве­сти и Кул­ту­ре. Укул­ту­ра­ци­ја Је­ва­ђе­ља и еван­ге­ли­за­ци­ја кул­ту­ре. „Још жи­ва и во­ју­ју­ћа Кул­ту­ра!” „Умет­ност као мо­ли­тва и мо­ли­тва као умет­ност.”

Циљ­на гру­па „Фи­ло­ка­ли­је”, ка­жу, у ша­ли ли, је­сте сва твар. Сва вре­ме­на и про­сто­ри. Обо­же­ње при­ро­де и чо­ве­ка, са­бор­но спа­се­ње са­бор­но па­лих.

„Кул­ту­ра је­сте по­ље где се во­ди по­след­ња и ве­ли­ка бит­ка за ду­ше људ­ске и све тва­ри, па ти­ме и за уста­ја­ње и оп­ста­ја­ње (у исто­ри­ји) и обо­же­ње (оп­ста­ја­ње у Веч­но­сти!) европ­ског чо­ве­ка и европ­ских на­ро­да, као не­за­мен­љи­вих бо­ја у Ду­ги Бо­го­чо­ве­чан­ства. Бор­ба про­тив олов­ног по­кр­о­ва си­му­ла­кру­ма мон­стру­о­зне си­ве ду­ге ,ро­бо­то­чо­ве­чан­ства’ где би из зе­ва до­са­де ве­ли­ког као це­ла пла­не­та иза­шао ђа­во”, ка­же Де­јан Ни­ко­лић.

„Упра­во онај ко­ји нам све­до­чи да ће ле­по­та спа­сти свет упо­зо­ра­ва нас и да чо­ве­чан­ству не пре­ти (ду­хов­на) смрт од ра­то­ва, не­го од до­са­де. А за до­са­ду би се мо­гло ре­ћи да све ви­ше по­ста­је, уко­рак са по­ра­стом ,стан­дар­да’, глав­но оруж­је ,но­вог све­тов­ног по­рет­ка’. До­сад­но је без мно­го ко­га и мно­го че­га, али до­са­да до ко­је се до­ла­зи без Бо­га ни­је ни са чим упо­ре­ди­ва. Ово је ,мај­ка свих до­са­да’: над­до­са­да од ко­је се уми­ре у нај­го­рим му­ка­ма.”

Основ­но обе­леж­је, или жиг по­пут Ка­и­но­вог, ко­ји ује­ди­њу­је у ла­жи све на­о­ко нај­ра­зли­чи­ти­је и нај­ра­зно­ра­зни­је, па и су­прот­ста­вље­не прав­це у умет­но­сти при­хва­ће­ној од „но­вог све­тов­ног бес­по­рет­ка” је­сте упра­во фра­пант­на, па­кле­на до­сад­ност (чак и у ру­жи­ча­стим ва­ри­јан­та­ма, и у ни­жим кру­го­ви­ма па­кла ка­кве су на при­мер ла­ти­но­а­ме­рич­ке са­пу­ни­це) — ка­же Ни­ко­лић.

„И ако вам не ка­же­мо на ко­је на при­мер ,срп­ске’ ака­де­ми­ке ми­сли­мо, ра­ме уз ра­ме са пер­ја­ни­ца­ма њи­ма ,та­ко су­прот­ста­вље­них’ не­вла­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја, ла­ко ће­те их пре­по­зна­ти. Рат До­са­дом је уве­ли­ко у то­ку! И то свет­ски рат!”

ИЗ­ВОЗ СРП­СКЕ КУЛ­ТУ­РЕ

„Од­нос да­на­шње ета­бли­ра­не кул­ту­ре у Ср­би­ји пре­ма Евро­пи”, сма­тра Ни­ко­лић, „мо­гао би се опи­са­ти као јед­на вр­ста си­јам­ске ши­зо­фре­ни­је две дез­о­ри­јен­та­ци­је: ,ле­ви­це’ као па­ган­ског ,ин­тер­а­на­ци­о­на­ли­зма’ и ,де­сни­це’ као па­ган­ског ,на­ци­о­на­ли­зма’ (за­пра­во: аин­тер­на­ци­о­на­ли­зма). Обе ове си­јам­ско­бли­за­нач­ке дез­о­ри­јен­та­ци­је про­ма­шу­ју пра­ву кр­сто­о­бра­зну ори­јен­та­ци­ју ка бо­го­чо­ве­чан­ском Са­бо­ру свих на­ци­ја.”

Пре­ђен је пут сро­за­ва­ња од не­бе­ског за­ви­ча­ја до кло­а­ке „по­сти­сто­ри­је”. Пут по­врат­ка и пре­по­ро­да во­ди обрнутим сме­ром:

„Од гас-ма­ске до лич­но­сти, од ин­ду­стри­је ко­шма­ра и ,аме­рич­ког сна’ до бо­го­чо­ве­чан­ске буд­но­сти за бу­дућ­ност, од ру­жи­ча­стих кон­цен­тра­ци­о­них ло­го­ра Ве­ли­ког Ин­кви­зи­то­ра Ди­зни­ја и ,Eclesiae’ ,Хо­ли­ву­да’ ка Не­ве­чер­њој Све­тло­стипр­вог ства­ра­ња!”

„У пла­ну нам је и не­што оно­ли­ко зна­чај­но ко­ли­ко и до са­да за­по­ста­вље­но у Ср­би­ји, а то је из­воз на­ше срп­ске кул­ту­ре као већ пу­но­крв­но европ­ске, што под­ра­зу­ме­ва пре­во­ђе­ње пра­вих де­ла пра­вих ауто­ра – а не, као до сад, углав­ном ин­фе­ри­ор­них су­ро­га­та тог истог За­па­да ко­ји му се ну­де по­пут ње­го­вог соп­стве­ног из­ме­та, на шта За­пад, схва­тљи­во, и на сре­ћу, углав­ном га­дљи­во окре­ће гла­ву – и то не због то­бо­жње не­пре­во­ди­во­сти на­ших „вред­но­сти” (јер, за­пра­во, што је де­ло на­дах­ну­ти­је и ге­ни­јал­ни­је, то је пре­во­ди­ви­је!)”, на­ја­вљу­је пред­сед­ник „Фи­ло­ка­ли­је”. <

(Јун 2005)