ВЕЧНИ УНУТРАШЊИ КРУГ ДАНТЕА АЛИГИЈЕРИЈА

Божанствена комедија која траје

И данас, после толико векова одгонетања, пред тајном Дантеовог дела застаје дах најбољим духовима Европе. Било да је реч о мистичној имагинацији или о симболички строго кодираним списима езотеријског посвећења, било да су исходишта у темпларској доктрини или у учењу Ел-шеика ал-Акбара, било да је реч о објављењу мајстора или ученика, загонетка остаје. У сваком случају, пред нама су надвремени описи „различитих стања егзистенције, у облику једне хијерархијски организоване целине Неба и Подземног света”

Пише: Борис Над

У му­зе­ју гра­да Бе­ча чу­ва се ме­да­љон с ли­ком Дан­теа на чи­јој су по­ле­ђи­ни ис­пи­са­на сло­ва  F. S. K. I. P. F. T. Ениг­ма­тич­ни за­пис пре­во­ди се као Fi­dei San­ctoe Ka­dosch, Im­pe­ri­a­lis Prin­ci­pa­tus, Fra­ter Tem­pla­ri­us. Пре­ма фран­цу­ском езо­те­ри­ку Ре­неу Ге­но­ну, овај ме­да­љон не­дво­сми­сле­но по­твр­ђу­је пе­сни­ко­ву при­пад­ност удру­же­њу Fe­de San­ta– тре­ћем раз­ре­ду тем­плар­ског брат­ства – ре­да у ко­ме је, шта­ви­ше, сам „Дан­те био је­дан од по­гла­ва­ра”.

Пи­та­ње да ли је слав­ни пе­сник Бо­жан­стве­не ко­ме­ди­је до­и­ста био члан тај­них дру­штва, те след­бе­ник езо­те­риј­ских уче­ња и док­три­на, пред­мет је не­ко­ли­ци­не сту­ди­ја, ме­ђу ко­ји­ма је сва­ка­ко не­пре­ва­зи­ђе­на она већ по­ме­ну­тог Ге­но­на, под на­сло­вом Дан­те­ов езо­те­ри­зам (Гра­дац, Ча­чак, 2002). Ге­но­но­ва ана­ли­за по­ла­зи од са­мог спе­ва и из­ри­чи­тих упут­ста­ва ко­је пе­сник да­је чи­та­о­цу. Дон Ми­гел Асин Па­ла­си­ос под­вла­чи слич­ност из­ме­ђу Дан­те­о­ве Ко­ме­ди­је (ово­ме би тре­ба­ло до­да­ти и по­је­ди­не од­лом­ке Но­вог жи­во­та и Го­збе) и Књи­ге о ноћ­ном пу­то­ва­њу Му­хју­ди­на ибн Ара­би­ја, ми­стич­ног спе­ва арап­ског ауто­ра о си­ла­ску про­ро­ка Му­ха­ме­да у Па­као, ко­ји је за чи­та­вих осам­де­сет го­ди­на ста­ри­ји од Дан­те­о­вог де­ла.

ПРО­У­ЧА­ВА­ЊЕ АР­ХИ­ТЕК­ТУ­РЕ ПА­КЛА

По­ду­дар­но­сти су очи­глед­не и број­не, и ти­чу се та­квих по­је­ди­но­сти ко­је се не мо­гу об­ја­сни­ти пу­ким слу­ча­јем: „Ар­хи­тек­ту­ра дан­те­ов­ског Па­кла по­ду­да­ра се у свим по­је­ди­но­сти­ма са оном ко­ју на­ла­зи­мо у му­сли­ман­ском Па­клу; то су два џи­нов­ска лев­ка са­чи­ње­на од ни­за спра­то­ва кру­жних ни­воа или сте­пе­ни­ка ко­ји се спу­шта­ју све до сре­ди­шта Зе­мље... Оба су па­кла сме­ште­на ис­под гра­да Је­ру­са­ли­ма... Ни­же рав­ни, астро­ном­ска не­ба, кру­го­ви ми­стич­не ру­же, ан­ђе­о­ски хо­ро­ви ко­ји окру­жу­ју сре­ди­ште не­бе­ске све­тло­сти, три кру­га ко­ји сим­бо­ли­зу­ју лич­но трој­ство, пре­у­зео је фи­рен­тин­ски пе­сник, од ре­чи до ре­чи, од Му­хју­ди­на ибн Ара­би­ја” (Д. М. А. Па­ла­си­ос).

Про­блем с ко­јим се су­о­ча­ва­ју ко­мен­та­то­ри и ис­тра­жи­ва­чи је у то­ме што Дан­те Али­ги­је­ри ни­је мо­гао да по­зна­је де­ло арап­ског ми­сти­ка из XII ве­ка. „Као мо­гу­ћи по­сред­ник ја­вља се Бру­не­то Ла­ти­ни, ко­ји је бо­ра­вио у Шпа­ни­ји, али та хи­по­те­за не из­гле­да нам до­вољ­но убе­дљи­ва” (Р. Ге­нон). За­што? Ро­ђен у Мур­си­ји (оту­да на­ди­мак Ел-Ан­да­лу­зи), Му­хју­дин је са­мо део жи­во­та про­вео у Шпа­ни­ји. Умро је у Да­ма­ску, оста­вив­ши за со­бом уче­ни­ке ра­се­ја­не по чи­та­вом ислам­ском све­ту, пре све­га у Егип­ту и Си­ри­ји. Али, он ни­је био тек „ми­стич­ки пе­сник”, већ пре ду­хов­ни учи­тељ, чи­ја де­ла у то до­ба уоп­ште ни­су би­ла до­ступ­на јав­но­сти. Би­ла су по­зна­та са­мо уским гру­па­ма „по­све­ће­них”, ве­за­них за ислам­ске ини­ци­ја­циј­ске гру­пе и ви­те­шке ре­до­ве. У ислам­ском езо­те­ри­зму оста­ће упам­ћен под име­ном Ел-ше­ик ал-Ак­бар, што је мо­гу­ће пре­ве­сти као „узор­ни учи­тељ” или „нај­ве­ћи ме­ђу учи­те­љи­ма”.

Дан­те га, да­кле,  ни­је мо­гао упо­зна­ти пре­ко не­ког од све­тов­них пу­те­ва – Му­хју­дин на­про­сто ни­је био све­тов­ни пе­сник – и он га за­и­ста и не по­ми­ње ме­ђу дру­гим ве­ли­ким учи­те­љи­ма и фи­ло­зо­фи­ма исла­ма, по­пут Ави­це­не или Аве­ро­е­са.

МИ­СТИЧ­НО ПУ­ТО­ВА­ЊЕ

Пи­та­ње ин­те­лек­ту­ал­них ве­за Ис­то­ка и За­па­да оног до­ба са­мо су не­ке од не­до­у­ми­ца ко­је да­нас има­мо пред Дан­те­о­вим де­лом. Од­го­вор ко­ји су­ге­ри­ше Ге­нон су ве­зе ко­је су ме­ђу­соб­но ус­по­ста­вља­ли ви­те­шки ре­до­ви по­пут тем­пла­ра и аса­си­на.

Ни­шта ма­ње сло­же­но, ме­ђу­тим, ни­је ни пи­та­ње Дан­те­о­вог од­но­са пре­ма тем­плар­ском ре­ду; ма­ње или ви­ше отво­ре­не алу­зи­је на ње­га мо­гу се на­ћи у са­мом де­лу, док је пе­сни­ков во­дич, на кра­ју пу­то­ва­ња, упра­во све­ти Бер­нард, ко­ји је и уста­но­вио пра­ви­ло тем­плар­ског ре­да.

Јед­но је ипак из­ве­сно. Обе су књи­ге – и она Дан­те­о­ва и Му­хју­ди­нов спев о Му­ха­ме­до­вом ноћ­ном си­ла­ску у Па­као – све сем по­е­тич­не ле­ген­де, или „ли­те­ра­ту­ре”, ство­ре­не да ра­зо­но­ди и за­ба­ви, у ко­јој пе­сник пу­шта се­би на во­љу ка­ко би за­го­ли­цао уобра­зи­љу чи­та­о­ца. Као и у слу­ча­ју њи­хо­вог ста­ри­јег узо­ра – ма­зде­ан­ске књи­ге Ар­да Ви­рах На­мех – реч је о стро­го сим­бо­лич­ким спи­си­ма, ко­ји са­др­же опи­се „раз­ли­чи­тих ста­ња ег­зи­стен­ци­је, у об­ли­ку јед­не хи­је­рар­хиј­ски ор­га­ни­зо­ва­не це­ли­не Не­ба и Под­зем­ног све­та...” Оту­да њи­хов крај­ње пре­ци­зан је­зик, стро­ги и сло­же­ни сим­бо­ли­зам ко­ји пре оп­те­ре­ћу­ју да­на­шњег чи­та­о­ца не­го што пру­жа­ју плод­но тле ње­го­вој има­ги­на­ци­ји.

Ма­шта је ов­де под­ре­ђе­на ви­шим зах­те­ви­ма и са­др­жа­ји­ма, уисти­ну ме­та­фи­зич­ким по сво­јој су­шти­ни. Да би сле­дио Дан­теа у ње­го­вим „ван­зе­маљ­ским пу­то­ва­њи­ма”, чи­та­лац мо­ра да по­се­ду­је њи­хов езо­те­риј­ски кључ. <

(Јун 2006)