ПОСЛЕ ВОЈСКЕ, СТРАТЕЗИ РУШЕЊА ИНСТИТУЦИЈА У СРБИЈИ ОТПОЧЕЛИ ГЛАВНИ ПРОПАГАНДНИ УДАР НА ЦРКВУ

Опело за чињенице

План циља да Србија у коначне политичке расплете на Балкану уђе без иједне институције са великим поверењем у народу. Када на сто буду стављени модели наметнутих „решења”, да једини саговорници глобалним усрећитељима буду слаби, неодлучни, корумпирани, лако рањиви политичари. Да не остане ни једна јака, кредибилна и свенародна институција кадра да у критичним тренуцима иступи и каже: „На ово се не може пристати!”

Пише: Милош Анђелић

Пре­ма свим ре­ле­вант­ним ис­тра­жи­ва­њи­ма јав­ног мне­ња, до ле­та про­шле го­ди­не је­ди­не две ин­сти­ту­ци­је у Ср­би­ји ко­је су ужи­ва­ле из­у­зет­но ви­со­ко поверење на­ро­да, и то у ви­ше­го­ди­шњем кон­ти­ну­и­те­ту, би­ле су Цр­ква и Вој­ска. Бу­ду­ћи да се Ср­би­ја већ по­ду­же те­ту­ра у не­чем на­лик на без­др­жав­но ста­ње и уру­ше­ност ин­сти­ту­ци­ја, по­да­так о по­ве­ре­њу пре­ко 80 или пре­ко 75 од­сто ис­пи­та­ни­ка (на ре­пре­зен­та­тив­ном узо­р­ку) до­дат­но до­би­ја на те­жи­ни. Без­др­жав­но ста­ње? Па да. Да не ула­зи­мо у ту пра­шу­му не­по­бит­них до­ка­за и ар­гу­ме­на­та, до­вољ­но је ре­ћи да је то зе­мља у ко­јој се по­ли­тич­ки пре­го­ва­ра да ли ће би­ти при­ме­ње­на Устав­на по­ве­ља, ва­же­ћи нај­ви­ши прав­ни акт.

Уру­ше­ност институција у Ср­би­ји, раз­у­ме се, ни­је слу­чај­на. Пред­ста­вља ре­зул­тат оп­штег ста­ња у дру­штву и зе­мљи, али и пре­ци­зног деструктивног деловања из­ну­тра и спо­ља. Ви­ше је не­го ја­сно да је ино­стра­ном цен­тру мо­ћи ко­ји се­бе сма­тра упра­вљач­ким за си­стем бал­кан­ских про­тек­то­ра­та ве­о­ма ста­ло до то­га да на­спрам се­бе не­ма ја­ке, кре­ди­бил­не институције, с достојанством и мо­рал­ном сна­гом да у кри­тич­ним тре­ну­ци­ма иза­ђу пред на­род и ка­жу: „На ово се не мо­же при­ста­ти!” Или, не дај Бо­же: „Наш пут је друк­чи­ји!” На­сме­ше­на тап­ша­ња по ра­ме­ну и по­др­шку на крат­ком лан­цу до­би­ја­ју сла­би, нео­д­луч­ни, ко­рум­пи­ра­ни, ла­ко ра­њи­ви по­ли­ти­ча­ри, „из­вр­ши­о­ци ло­кал­них по­ли­тич­ких ра­до­ва”, или пак они ко­ји су ов­де са­мо при­вре­ме­но, ни­шта их не ве­зу­је ни мо­рал­но ни емо­тив­но, и су­тра ће, пред „по­след­њи лет из Бе­о­гра­да” у „го­ди­ни опа­сног жи­вље­ња”, ла­ком ру­ком ак­ти­ви­ра­ти већ по­ста­вље­не ми­не у те­ме­љи­ма Ср­би­је.

Би­тан кри­те­ри­јум за на­кло­ност су ис­тра­жи­ва­ња јав­ног мне­ња. Што је ре­ал­ни реј­тинг ма­њи (не го­во­ри­мо, да­кле, о мо­ру тра­ги­ко­мич­но на­ме­ште­них „ве­ли­ких ис­тра­жи­ва­ња”), на­кло­ност „ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це” је ве­ћа. „Ме­ђу­на­род­ној за­јед­ни­ци” нај­о­ми­ље­ни­ји ме­ђу срп­ским по­ли­ти­ча­ри­ма су они ко­ји има­ју ис­под 0,5 од­сто гла­со­ва, на че­лу са та­квим по­ли­тич­ким гро­ма­да­ма ка­кве су Сви­ла­но­вић или Ко­раћ, а опа­сно их угро­жа­ва и Вук Дра­шко­вић. Ко­шту­ни­ца је по­ста­јао сра­змер­но оми­ље­ни­ји ка­ко му је реј­тинг из је­се­ни 2000. опа­дао, да би за­стао тач­но на ме­ри. „Нит’ смр­ди нит’ ми­ри­ше.” Јак је, али не­до­вољ­но, слаб је, али не то­ли­ко да би мо­гао би­ти за­о­би­ђен. Као ство­ре­но за пат-по­зи­ци­ју. Са тог ста­но­ви­шта, ка­жу ре­ле­вант­на ис­тра­жи­ва­ња, То­ми­слав Ни­ко­лић и СРС за­ко­но­мер­но мо­ра­ју оста­ти у „не­ми­ло­сти ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це”, то јест експонената англоамеричке политике у Европи, јер радикалски реј­тинг је ста­бил­но нај­ви­ши и бе­ле­жи тен­ден­ци­је бла­гог ра­ста.

ЧЕ­РЕ­ЧЕ­ЊЕ ВОЈ­СКЕ КАО МОДЕЛ

У та­квој си­ту­а­ци­ји, и са та­квом стра­те­ги­јом аме­рич­ких упра­вља­ча бал­кан­ским про­тек­то­ра­тима, ви­ше­го­ди­шњи из­у­зет­но ви­сок ни­во на­род­ног по­ве­ре­ња у две та­ко ва­жне ин­сти­ту­ци­је као што су Вој­ска и Цр­ква био је „пот­пу­но не­при­хва­тљив”. И ви­де­ли смо шта се до­го­ди­ло са Вој­ском у дру­гој по­ло­ви­ни про­шле и по­чет­ком ове го­ди­не. Уз стал­не фи­нан­сиј­ске и про­па­ган­дне пре­си­је од ра­ни­је, уз раз­о­ру­жа­ва­ње и раз­ба­шти­ње­ње, Вој­ска је за са­мо не­ко­ли­ко ме­се­ци про­шла пра­во ме­диј­ско че­ре­че­ње! Син­хро­ни­зо­ва­ност уда­ра, баш као ни школ­ска ме­то­до­ло­ги­ја из ар­се­на­ла спе­ци­јал­ног ра­та, уоп­ште ни­је при­кри­ва­на. „Рат­ни злоч­ни”, „ве­зе са зе­мун­ским кла­ном” оба­ве­штај­но-без­бед­но­сног и ко­манд­ног вр­ха, тај­не ма­сов­не гроб­ни­це у ко­ји­ма су жр­тве са­кри­ва­не са лич­ним кар­та­ма и опи­сом сво­је смр­ти, про­не­ве­ра па­ра за кром­пир и ма­ка­ро­не, ува­љи­ва­ње по­ква­ре­них сар­ди­на, су­коб ин­те­ре­са у по­сло­ви­ма кре­че­ња не­ких ка­сар­ни, ква­дра­ту­ре ста­но­ва и го­ди­на про­из­вод­ње ауто­мо­би­ла кључ­них рат­них ге­не­ра­ла (на чи­јем угле­ду је зна­чај­но по­чи­вао и реј­тинг вој­ске као ин­сти­ту­ци­је). Све то, иако ис­па­љи­ва­но бар јед­ном сед­мич­но у ве­ли­ким и ма­лим ме­ди­ји­ма, ни­је озбиљ­ни­је уз­др­ма­ло углед Вој­ске. Он­да је на тас кри­ви­ца до­да­та кључ­на ствар, удар на нај­о­се­тљи­ви­је ме­сто: жи­во­ти ре­гру­та. Нај­дра­стич­ни­је. Смрт мла­ди­ћа у уни­фор­ма­ма, усред ка­сар­ни, усред бе­ла да­на, у не­рат­ном ста­њу, у нај­е­лит­ни­јем де­лу пре­сто­ни­це! („Ако не­ма од­го­ва­ра­ју­ћих до­га­ђа­ја, по­треб­них као по­вод, про­из­ве­ди­мо их!”) Израњање ранијег слу­чаја са­мо­у­би­ства вој­ни­ка, на­је­дан­пут про­гла­шеног спорним. Те­шке сли­ке уцве­ље­них ро­ди­те­ља, сли­ке са­хра­на мла­ди­ћа, оче­ви за­ра­сли у бра­де жа­ло­сни­це, мај­ке у цр­ни­на­ма, на­род ко­ји пла­че. Ни­је про­пу­ште­на при­ли­ка да се све то по­ве­же са „ха­шким бе­гун­ци­ма” ко­ји се „кри­ју у ка­сар­на­ма”, ни­ти да се уве­де но­ви­нар­ско-шпи­јун­ска ту­ри­стич­ка гру­па у ср­це јед­ног од под­зем­них рат­них ко­манд­них цен­та­ра.

Ци­вил­ни врх вој­но-од­брам­бе­не струк­ту­ре, упра­вљан ка­дро­ви­ма Г17, по­на­шао се тач­но ка­ко је про­јек­то­ва­но у сце­на­ри­ју уда­ра, а не ка­ко је за­пи­са­но у опи­су њи­хо­вих ду­жно­сти и оба­ве­за пре­ма срп­ској др­жа­ви. Сму­ше­но, за­ка­сне­ло, кон­тра­дик­тор­но, не­у­бе­дљи­во. Ти „ци­вил­ни кон­тро­ло­ри” Вој­ске пре­ва­љи­ва­ли су кри­ви­цу, по­сред­но или не­по­сред­но, на про­фе­си­о­нал­ну вој­ну струк­ту­ру.

Ре­зул­та­те зна­мо. Реј­тинг Вој­ске је сро­зан, већ по­сто­је­ћа бес­па­ри­ца на­је­дан­пут се пре­тво­ри­ла у не­под­но­шљи­ву бе­ду и гу­бље­ње са­мо­по­што­ва­ња. Уки­нут је ма­не­вар­ски про­стор, уки­ну­те од­ступ­ни­це. Рат­ни ге­не­ра­ли, „убе­ђе­ни од стра­не вла­де да је то у нај­бо­љем ин­те­ре­су на­ро­да”, пре­да­ли су се ха­шком три­бу­на­лу. Но­ви кон­ти­ген­ти на­о­ру­жа­ња не­ка­да нај­моћ­ни­је вој­ске у овом де­лу Евро­пе по­сла­ти су на пре­та­па­ње, „ре­фор­ме” су опет про­цве­та­ле, „парт­нер­ство за мир” опет при­ја­тељ­ски ши­ри ру­ке пре­ма на­ма.

ЗАШТО СМЕТАЈУ „ЈУСТИНОВЦИ”

Оста­ла је још Цр­ква. Нај­круп­ни­ји и нај­де­ли­кат­ни­ји за­ло­гај у стра­те­ги­ји де­ин­сти­ту­ци­о­на­ли­за­ци­је Ср­би­је. Мо­дел и ли­ни­ја упра­вља­ња „зби­ва­њи­ма” би­ће слич­ни као код Вој­ске. Гле­да­ће­мо: „бла­го­си­ља­ње зло­чи­на­ца”, „цр­кве­на иде­о­ло­шка по­др­шка ве­ли­ко­срп­ском национализму ко­ји је ра­зо­рио бив­шу Ју­го­сла­ви­ју”, „при­ма­ње донација од ма­фи­је”, „из­не­ве­ра­ва­ње из­вор­ног је­ван­ђе­о­ског хри­шћан­ства”, једење масне гибанице у време великог поста, сит­не и круп­не про­не­ве­ре, сре­бро­љу­бље, ква­дра­ту­ре ста­но­ва и мар­ке ауто­мо­би­ла, от­пор „мо­дер­ни­за­ци­ји” и „еку­ме­ни­за­ци­ји” као то­бо­жњем уво­ду у „свет­ско брат­ство љу­ди и ре­ли­ги­ја”. Би­ће ту, по по­тре­би, сек­су­ал­ног зло­ста­вља­ња ис­ку­ше­ни­ца, раз­вра­та иза ма­на­стир­ских две­ри, пе­до­фи­ли­је, хо­мо­сек­су­а­ли­зма, но­во­от­кри­ве­них „скан­да­ла из ра­не мла­до­сти не­ких вла­ди­ка”. Отр­ца­не и то­ли­ко пу­та ви­ђе­не ма­три­це бла­ће­ња, дис­ква­ли­фи­ко­ва­ња, ком­про­ми­та­ци­је. Пу­сти буч­ну лаж не­ка од­ра­ди сво­је, по­сле је ка­сно. Из­ве­сно је да ће у све­му то­ме би­ти по­ку­ша­ја да се ак­ти­ви­ра­ и зло­у­по­тре­би неки „спа­ва­ч” обавештајних служби уну­тар са­ме је­рар­хи­је.

У ме­диј­ској сфе­ри, очи­глед­но, идеолог и ко­ор­ди­на­тор „ра­до­ва” је проамерички Б92. Глав­ни удар је от­по­чео еми­си­ја­ма „Ин­сај­дер” и три­ло­ги­јом „За­што се у цр­кви ша­пу­ће”. Бру­тал­на ого­ље­ност на­па­да, ни­зак про­фе­си­о­нал­ни ни­во, про­дук­ци­о­на нер­во­за, уче­сни­ци ко­ји ви­ше ли­че на па­ци­јен­те не­го на озбиљ­не са­го­вор­ни­ке, одреда или потпуно некомпетентни или антицрквено острашћени — све то ука­зу­је да се опе­ра­ци­ја од­ви­ја уз број­не идеолошке и практичне те­шко­ће. Али од­ви­ја се и но­ви за­пле­ти тек сле­де.

Знал­ци­ма је ја­сно да ће на уда­ру на­ро­чи­то би­ти они је­рар­си ко­ји сло­ве као ду­хов­на де­ца оца Ју­сти­на По­по­ви­ћа. Уко­ли­ко на­след­ник па­три­јар­ха Па­вла, кад за то до­ђе вре­ме, бу­де не­ко од „ју­сти­но­ва­ца”, пла­но­ви мон­ди­ја­ли­за­ци­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве би­ли би „озбиљ­но до­ве­де­ни у пи­та­ње”, а овај ми­ле­ни­јум­ски сто­жер срп­ског на­ро­да остао би ус­пра­ван ме­ђу ру­ше­ви­на­ма (уз кул­ту­ру, је­ди­ни ује­ди­њу­ју­ћи фак­тор свих срп­ских про­сто­ра). Истовремено, нико не иоле озбиљан не би могао рећи да Црква није савремена и спремна на креативно суочавање са епохом.

Ре­а­ли­за­ци­ја из­ло­же­не стра­те­ги­је је от­по­че­ла. Од­го­вор­ност до­бро­на­мер­ног де­ла по­ли­тич­ких фак­то­ра, ин­сти­ту­ци­ја др­жа­ве и ме­ди­ја је огром­на. Сва­ко има сло­бо­ду да се опре­де­ли ка­ко ће се у то­ме по­ста­ви­ти, али не мо­же доц­ни­је ре­ћи да ни­је био све­стан шта ра­ди. „Слобода воље даје нам страшну моћ да изаберемо пакао.” <

(Јун 2005)