ДАЛЕКОСЕЖНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ГАЈЕЊА И ДИСТРИБУЦИЈЕ ГЕНЕТСКИ МАНИПУЛИСАНИХ ПОЉОПРИВРЕДНИХ КУЛТУРА

Малоумни робови профита

Мачвански случај јасно указује да путеве треба блокирати и побуне подизати пре сетве, уз захтев држави да се умеша у свој посао и обрачуна се са мафијом, а не у време жетве, изговарајући се на сиромаштво, тражити право да се „само још овај пут” тржишту испоручи отровна храна. Јер то није само стратешки удар на привреду  Србије и њену најизгледнију развојну шансу, него и отворена диверзија против здравља нације, с непоправљивим последицама

Пише: Наташа Стевић

Бло­ка­дом пу­те­ва од стра­не по­љо­при­вред­ни­ка на три пунк­та у Ма­чви (Бе­ло­тић, Бо­га­тић, Ма­чван­ски Мет­ко­вић), кра­јем ав­гу­ста, еска­ли­ра­ла је још јед­на „афе­ра” због не­ле­гал­ног уз­га­ја­ња ге­нет­ски мо­ди­фи­ко­ва­не со­је на по­љи­ма у Ср­би­ји. По­но­во су јед­ни би­ли за­пре­па­шће­ни оп­ште­по­зна­том при­чом, дру­ги по­сло­вич­но нео­ба­ве­ште­ни, тре­ћи „прин­ци­пи­јел­ни на фр­таљ”. Зва­нич­но, фи­то­па­то­ло­зи Ми­ни­стар­ства по­љо­при­вре­де от­кри­ли су у Ма­чви 370 хек­та­ра за­се­ја­них ге­нет­ски мо­ди­фи­ко­ва­ном со­јом. Ка­та­стар­ски су утвр­ђе­ни вла­сни­ци пар­це­ла, на­ло­же­но је про­пи­сно уни­шта­ва­ње тих за­са­да. Ка­да су слу­жбе­на ли­ца из Ми­ни­стар­ства, у прат­њи по­ли­ци­је, кре­ну­ла на из­вр­ше­ње, на­и­шли су на пу­те­ве бло­ки­ра­не по­мо­ћу ви­ше од 200 трак­то­ра, ком­бај­на и дру­гих по­љо­при­вред­них ма­ши­на.

Пред­став­ни­ци др­жа­ве у од­у­ми­ра­њу су се по­ву­кли. Ми­ни­стар по­љо­при­вре­де, по­зна­та по свом ба­вље­њу от­кри­ва­њем хлад­ња­ча са ле­ше­ви­ма и јав­ном бла­ће­њу срп­ских сна­га без­бед­но­сти на Ко­сме­ту, сво­је од­сту­па­ње од пра­ви­ла слу­жбе об­ја­сни­ла је бле­ду­ња­вим по­лу­и­де­о­ло­шким фло­ску­ла­ма. По са­ве­ти­ма сво­је мар­ке­тин­шке аген­ци­је, ваљ­да, из­ја­ву тим по­во­дом да­ла је сли­ка­ју­ћи се иза лап-то­па, ко­ји све­до­чи о ње­ној мо­дер­но­сти и ви­со­кој тех­но­ло­ги­зо­ва­но­сти.

По­бу­ње­ни се­ља­ци твр­де да је ак­ци­ја Ми­ни­стар­ства по­љо­при­вре­де про­из­вољ­на и не­прин­ци­пи­јел­на, те да овај ре­сор Вла­де Ср­би­је „опет ра­ди за ра­чун уво­знич­ког ло­би­ја”. Са­мо у том де­лу Ма­чве, твр­де, има пре­ко 3.500 хек­та­ра за­се­ја­них истом ге­нет­ски ма­ни­пу­ли­са­ном со­јом. Пар­це­ле за уни­шта­ва­ње би­ра­не су „од­о­ка­тив­но”, упр­кос рас­по­ло­жи­вој са­вре­ме­ној опре­ми за де­тек­то­ва­ње ге­нет­ски ма­ни­пу­ли­са­них за­са­да, ка­жу по­љо­при­вред­ни­ци. Уве­же­на ге­нет­ски ма­ни­пу­ли­са­на со­ји­на сач­ма ни­је уни­шта­ва­на, ка­ко стро­го на­ла­же за­кон, не­го је иле­гал­ним ка­на­ли­ма, уз не­ве­што жму­ре­ње др­жа­ве, усме­ра­ва­на ка се­ља­ци­ма, нај­ви­ше у Вој­во­ди­ни и Ма­чви.

„Др­жа­ва се на­јед­ном се­ти­ла да је ова биљ­ка за­бра­ње­на, а про­шле и ра­ни­јих го­ди­на без ика­квих про­бле­ма пре­да­ва­ли смо исту та­кву со­ју овла­шће­ним от­ку­пљи­ва­чи­ма: Млин­ској ин­ду­стри­ји у Бо­га­ти­ћу, бе­о­град­ској ‘Уља­ри­ци’, бач­ко­па­ла­нач­кој фир­ми ‘Со­ја-про­те­ин’”, из­ја­ви­ли су пред­став­ни­ци „по­бу­ње­ни­ка”. „При­ват­ни­ци, ‘сур­чин­ци’ у по­љо­при­вре­ди,  со­ји­ну сач­му уво­зе за 12-13 ди­на­ра, а про­да­ју је по 30 ди­на­ра. На де­кла­ра­ци­ја­ма у по­љо­при­вред­ним апо­те­ка­ма ја­сно пи­ше да је реч о про­из­во­ду од, та­ко­ђе, ге­нет­ски ма­ни­пу­ли­са­не со­је, по­ре­клом из Ар­ген­ти­не и Аме­ри­ке. Ни­ко не за­пле­њу­је те за­ли­хе у апо­те­ка­ма и ма­га­ци­ни­ма про­из­во­ђа­ча сточ­не хра­не, ни­ко не ди­ра уво­зни­ке, ко­рум­пи­ра­не др­жав­не струк­ту­ре ко­је су до­пу­сти­ле да не­за­ко­ни­то се­ме уђе у зе­мљу и не­сме­та­но бу­де ди­стри­бу­и­ра­но. Не! Ко­вер­тић ис­под сто­ла и жму­ре! Али су сад до­шли ов­де, код се­ља­ка, на кра­ју лан­ца, на нај­сла­би­ју ка­ри­ку, да тре­ни­ра­ју стро­го­ћу.”

Ми­ро­слав Ву­јо­вић, по­моћ­ник ре­сор­ног ми­ни­стра, из­ја­вио је:

„На­шу кон­тро­лу то ни­је мо­гло да про­ђе. Увоз се­ме­на оба­вља се по вр­ло стро­гим про­це­ду­ра­ма, на осно­ву ла­бо­ра­то­риј­ских ис­пи­ти­ва­ња. Се­ља­ци нам ни­су да­ли пре­ци­зне по­дат­ке где су ку­по­ва­ли та­кво се­ме. Ми ни­ко­ме не уни­шта­ва­мо за­са­де из хи­ра, али је то нео­п­ход­но. Упо­тре­ба ова­кве со­је стро­го је за­бра­ње­на у на­шој зе­мљи. Реч је, не­сум­њи­во, о иле­гал­ном уво­зу и ди­стри­бу­ци­ји.”

НЕО­П­ХОД­НЕ НАЈ­РИ­ГО­РО­ЗНИ­ЈЕ МЕ­РЕ

Ства­ри, ме­ђу­тим, ни­су ни­ма­ло на­ив­не и не мо­гу се за­вр­ши­ти на ова­квим плит­ким и уоп­ште­ним пре­пу­ца­ва­њи­ма, или на не­кој ак­ци­ји „са­мо за очи ка­ме­ра”.Реч је о по­тен­ци­јал­но ра­зор­ном уда­ру на при­вре­ду, ко­јој је про­из­вод­ња при­род­не хра­не, без ге­нет­ских ма­ни­пу­ла­ци­ја и штет­них хе­ми­ка­ли­ја, ве­ро­ват­но нај­ре­ал­ни­ја раз­вој­на мо­гућ­ност. Да би се у ак­ту­ел­но ре­де­фи­ни­са­ње европ­ске стра­те­ги­је про­из­вод­ње хра­не укљу­чи­ло на пра­ви на­чин, та област мо­ра би­ти ри­го­ро­зно од­бра­ње­на. Упра­во здра­ва по­љо­при­вред­на про­из­вод­ња је јед­на од рет­ких обла­сти, ако не је­ди­на, у ко­ји­ма при­вре­да Ср­би­је ре­ал­но мо­же да сво­је про­из­во­де ре­дов­но из­во­зи и про­да­је на За­па­ду. Као и сва­ка ве­ли­ка мо­гућ­ност, и ова се мо­же и по­зла­ти­ти и упро­па­сти­ти.

Је­дан од си­гур­них на­чи­на да про­коц­ка­мо бит­не ком­па­ра­тив­не пред­но­сти на­ше по­љо­при­вре­де сва­ка­ко је да под­лег­не­мо при­ти­сци­ма за уво­ђе­ње у упо­тре­бу ге­нет­ски ма­ни­пу­ли­са­не сточ­не хра­не, се­мен­ског ма­те­ри­ја­ла или сред­ста­ва за пре­хра­ну. Та­ко гу­би­мо и здра­вље и про­из­вод­њу и но­вац. У про­шлом бро­ју смо из­не­ли до­ка­зе да је не­мо­гу­ће га­је­ње ге­нет­ски ма­ни­пу­ли­са­них и здра­вих по­љо­при­вред­них кул­ту­ра јед­них по­ред дру­гих без не­по­пра­вљи­вих штет­них по­сле­ди­ца.

„Иза при­ти­са­ка за ко­ри­шће­ње ге­нет­ски ма­ни­пу­ли­са­не хра­не ини­ци­јал­но сто­је ин­те­ре­си ве­ли­ких мул­ти­на­ци­о­нал­них ком­па­ни­ја ко­је су у ге­нет­ски ин­же­ње­ринг утро­ши­ле огром­на сред­ства и са­да су по­ста­ле нер­во­зне. Не­ма­ју вре­ме­на ни же­ље да се ба­ве не­га­тив­ним по­сле­ди­ца­ма ге­нет­ског ин­же­ње­рин­га. Хо­ће што пре да из­ву­ку огро­ман про­фит, али епи­де­ми­је у ЕУ, као ди­рект­на по­сле­ди­ца ге­нет­ских ма­ни­пу­ла­ци­ја у ис­хра­ни сто­ке, у ко­ре­ну их оне­мо­гу­ћа­ва­ју”, об­ја­шња­ва др Стан­ко Сту­ден, углед­ни срп­ски по­љо­при­вред­ни струч­њак. „Сто­га на дру­гим тр­жи­шти­ма, на­ро­чи­то у си­ро­ма­шним зе­мља­ма ко­је су на раз­не на­чи­не за­ви­сне од њих, мул­ти­на­ци­о­нал­не ком­па­ни­је на­сту­па­ју ве­о­ма агре­сив­но, на­ме­ћу­ћи ге­нет­ски ма­ни­пу­ли­са­ну хра­ну. Је­дан од пр­вих под­му­клих уда­ра на срп­ску при­вре­ду на­кон ок­то­бра 2000. био је усме­рен у ту тач­ку. На­ша та­да­шња вла­да (ма­да то ов­де ни­ко не сме или не­ће да при­зна) би­ла је при­мо­ра­на да при­хва­ти 55.000 то­на ге­нет­ски ма­ни­пу­ли­са­не со­ји­не сач­ме. Пре не­го што је пот­пи­сан уго­вор с та­да­шњим аме­рич­ким ам­ба­са­до­ром Ви­ли­ја­мом Монт­го­ме­ри­јем о тој ‘до­на­ци­ји аме­рич­ке вла­де’, Аме­ри­кан­ци су нам ну­ди­ли 20.000 то­на ге­нет­ски ма­ни­пу­ли­са­ног ку­ку­ру­за у ко­мер­ци­јал­ном аран­жма­ну. Оно­вре­ме­на Са­ве­зна вла­да (пре­ми­је­ра Пе­ши­ћа) од­би­ла је то, под из­го­во­ром да не мо­же да пла­ти. По­том је ухва­ће­на у рас­ко­ра­ку. Мо­гла је да од­би­је ко­мер­ци­јал­ни аран­жман, јер ни­је хте­ла да га пла­ти, али ни­јесме­ла да од­би­је ову ‘до­на­ци­ју’. Од­би­ја­њем би иза­зва­ла не­ми­ло­ср­дан ем­бар­го на све дру­ге ви­до­ве по­мо­ћи на­шој др­жа­ви.”

СЕ­ЉА­ЦИ ДУ­ЖНИ ДА ЗНА­ЈУ

Та­ко, „до­на­ци­ја” ге­нет­ски ма­ни­пу­ли­са­не со­ји­не сач­ме сти­гла је на бер­зу у Но­вом Са­ду и про­да­ва­на три ди­на­ра по ки­ло­гра­му јеф­ти­ни­је не­го што је при­род­на и нор­мал­на со­ји­на сач­ма, јер се тач­но ра­чу­на­ло да би се на ту уди­цу ла­ко мо­гли упе­ца­ти оси­ро­ма­ше­ни се­ља­ци. Ме­ђу­тим – ка­ко по­ка­зу­је сту­ди­ја Свет ни­је ро­ба. Се­ља­ци про­тив не­здра­ве хра­не (Па­риз, 2000) Жо­зеа Бо­веа и Фран­соа Ду­фо­ра – европ­ски се­ља­ци, бо­ље ин­фор­ми­са­ни од срп­ских, са­чу­ва­ли су мно­го ви­ши сте­пен раз­бо­ри­то­сти и од­го­вор­но­сти од мо­дер­них ин­те­лек­ту­ал­них, тех­но­ме­на­џер­ских и по­ли­тич­ких ели­та.

Ва­ља зна­ти да ге­нет­ски ма­ни­пу­ли­са­на со­ји­на сач­ма, и сви слич­ни по­љо­при­вред­ни про­из­во­ди и хра­на, ни­су про­шли нео­п­ход­на стро­га на­уч­на ис­тра­жи­ва­ња на осно­ву ко­јих би мо­гло да се твр­ди да је при­ме­на у ис­хра­ни љу­ди и сто­ке не­шко­дљи­ва. Реч је о кли­нич­ким ис­тра­жи­ва­њи­ма на љу­ди­ма ко­ја би тра­ја­ла не ма­ње од 30 го­ди­на. У гла­ди за про­фи­том и скра­ћи­ва­њем вре­ме­на обр­та ка­пи­та­ла, мул­ти­на­ци­о­нал­не ком­па­ни­је из­гле­да ра­ди­је ула­жу у знат­но кра­ће ућут­ки­ва­ње гла­со­ва ра­зум­ног от­по­ра.

„Био је то раз­лог за пра­ви рат из­ме­ђу вла­де САД и зе­ма­ља Европ­ске Уни­је”, под­се­ћа Стан­ко Сту­ден. „ЕУ се го­ди­на­ма опи­ра­ла уво­зу ге­нет­ски ма­ни­пу­ли­са­не хра­не. Ви­дев­ши да не мо­же да из­др­жи при­ти­сак, при­бе­гла је ра­зним лу­кав­стви­ма. До­зво­ли­ла је, на при­мер, да се уве­зе са­мо 1 од­сто ге­нет­ски ма­ни­пу­ли­са­них про­из­во­да, и то да бу­ду по­себ­но озна­че­ни као та­кви, а оста­так уво­за мо­ра да бу­де пот­пу­но здрав и нор­ма­лан. Опа­сност је у то­ме што ге­ни тран­сплан­ти­ра­ни у ге­нет­ску струк­ту­ру (на при­мер) со­ји­не сач­ме ула­зе у жи­во­тињ­ски ор­га­ни­зам и ве­ли­ка је мо­гућ­ност да до­спе­ју у ла­нац ДНК у ће­ли­ја­ма сто­ке. Чо­век се хра­ни тим ме­сом, што отва­ра мо­гућ­ност да се ти ге­ни ин­план­ти­ра­ју и у на­шу ге­нет­ску струк­ту­ру. Чак и ако се на на­ма не ис­по­ље од­мах штет­ни ефек­ти, ве­ли­ка је мо­гућ­ност да се у још ра­ди­кал­ни­јем ви­ду по­ја­ве на бу­ду­ћим ге­не­ра­ци­ја­ма. Али та­да по­прав­ке не­ма; ште­те иза­зва­не ге­нет­ском ма­ни­пу­ла­ци­јом не мо­гу се ви­ше ни­чим опо­зва­ти.”

Опа­сно­сти од тро­вач­ких упли­ва мо­гу има­ти друк­чи­је фор­ме и до­ла­зи­ти са дру­гих стра­на све­та, али са­ве­зни­ка увек тра­же у до­ма­ћој или глу­по­сти или беш­ча­шћу. По­сле­ди­це су да­ле­ко­се­жне и не­по­пра­вљи­ве, а од­го­вор­но­сти у овој ства­ри не мо­гу би­ти из­у­зе­ти ни др­жа­ва и ње­ни слу­жбе­ни­ци, ни за­ин­те­ре­со­ва­ни про­фит­ни ло­би и фир­ме, ни са­ми се­ља­ци, ко­ји су ду­жни да зна­ју шта чи­не. <

(Септембар 2005)