ЦР­НА ГО­РА, 21. МАЈ 2006: КА­КО ЈЕ МА­ШАН ПРЕ­ЛО­МИО У МО­ЗАК (II)

Има ти­јех па­ра

„Ни­чим Ђу­ка­но­вић ни­је из­не­на­дио, али је, ви­ди­мо, све спро­вео. Учи­нио је то са си­гур­но­шћу игра­ча ко­ји уна­пред зна да ће ње­гов гол и оф­сај­да би­ти при­знат и на­гра­ђен ова­ци­ја­ма. Да ли је то до­каз по­ли­тич­ке спо­соб­но­сти или про­сто крај­ње бе­стид­но­сти, ком­би­но­ва­не са на­сме­ше­ним на­си­љем? Или су, у ова­квом по­рет­ку вред­но­сти, политика и бестидност јед­но те исто? За­што су исте ства­ри за исте љу­де и по­ли­тич­ке цен­тре би­ле ужа­сне у Ср­би­ји до 2000, а по­хвал­не и мо­дер­не у Цр­ној Го­ри 2006? Ни­су ли ова пи­та­ња не­под­но­шљи­во ре­то­рич­ка, а од­го­во­ри од­већ и бол­но по­зна­ти? Ни­је ли не­ре­ал­на и на­ив­на ср­би­јан­ска на­да да то ,на­да­ље не­ће би­ти про­блем Ср­би­је’?”

Пи­шу: Ди­ми­три­је Ђу­рић и Ања Бог­да­но­вић