![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Земља - Одлазак |
ЦРНА ГОРА, 21. МАЈ 2006: КАКО ЈЕ МАШАН ПРЕЛОМИО У МОЗАК (II) Има тијех пара
„Ничим Ђукановић није изненадио, али је, видимо, све спровео. Учинио је то са сигурношћу играча који унапред зна да ће његов гол и офсајда бити признат и награђен овацијама. Да ли је то доказ политичке способности или просто крајње бестидности, комбиноване са насмешеним насиљем? Или су, у оваквом поретку вредности, политика и бестидност једно те исто? Зашто су исте ствари за исте људе и политичке центре биле ужасне у Србији до 2000, а похвалне и модерне у Црној Гори 2006? Нису ли ова питања неподношљиво реторичка, а одговори одвећ и болно познати? Није ли нереална и наивна србијанска нада да то ,надаље неће бити проблем Србије’?”
Пишу: Димитрије Ђурић и Ања Богдановић
„Није то, пријатељу, обична сезонска прича, једна жестока политичка битка, и ништа. Напнеш се, намакнеш, наместиш, досолиш, подмажеш, застрашиш, изађеш на нешто своје, а онда примириш ствари, вратиш их у ток, међу обале, па полако, клај-клај”, каже репортерима „НАЦИЈЕ” Подгоричанин Божидар Поповић, само неколико минута пошто је у локалним дневним новинама дао оглас да продаје „сву покретну и непокретну имовину. Албанцима попуст 10 одсто!” Три дана пре званичног проглашења црногорске независности, које пола Црне Горе зове свечаним а пола трагичним, и електронски и штампани медији препуни су оваквих огласа. „Онај ко се латио оваквог двосеклог мача кренуо је на пут на којем нема добрих решења и отишао предалеко. Засекао је у живо месо, остало је само да се види у чије. Испало је да је на очито нерегуларан начин прегласана, да не кажем покрадена, православна већина у Црној Гори! Једна крња трећина те већине, плус здружене националне мањине, плус потребан број лажњака и фантома – и ето ти несреће! Нема ту леба, пријатељу, све је затровано и то на организован начин! Јавни живот, међуљудски и међунационални односи, политика, култура, привреда, спорт, све! Разуларена руља пева о клању Срба, окружени смо антисрпским графитима, Срби у јавним службама добијају отказе ако су изашли на референдум. Да не поверујеш! Као да сам досадашњи живот провео негде другде, па се сад однекуд задесио у овом кошмару. Да ми је неко прошле године реко да ће моји Црногорци против мене правити државу са онима иза којих стоји вишевековна историја борбе управо против те државе, са онима чију је истрагу још владика Раде опевао, ја бих таквоме реко да је несој и луђак. А ево, излегло нам се пред вратима. Е, кад оће с Албанцима у бољу будућност, у Еурррропу, нека им. Ја ћу им помоћи. Све што имам продаћу Албанцима, па одох у мајчицу Србију, тамо да се под старост скућим и смирим.” У Сеоцету код Андријевице, у Васојевићима, подно Комова, извештавају новине, мештани огласили да продају цело село, искључиво странцима, а Албанцима за куповину дају попуст од 15 одсто. Исте емотивне реченице, иста образложења. „Није лако оставити груду, кућиште. Али изгледа да су нам предодређене вечне сеобе, шта ћеш. Можда ћемо у Србији моћи да будемо своји на своме, поштовани и уважавани. Можда тамо купимо читаво село и дамо му име Сеоце. Понижења која смо овде претрпјели и која би нас још чекала не могу се издржати. Ако останемо, биће само већих несрећа. Изгледа да ко неће брата за брата, хоће туђина за господара.” Представљају се као Стијовићи, Митровићи, Губеринићи... Да ли је ово крај или почетак? Постоји ли неко разуман у овој земљи, старој или новој, како год, способан да заустави страшне процесе?
ОКТРОИСАНА „ПРАВИЛА РАСПАДА”
Унутрашњи проблеми и контроверзе Црне Горе дубљи су него икад. Док то нагло избија на површину као „нови реалитет”, аналитичари се углавном још баве разматрањима „референдумског процеса” и улога свих актера у њему. Иако је тај глас у етаблираним медијима у Србији дискретно сузбијан, или чак означен као политички некоректан, све су оштрије и директније критике изрицане на рачун ЕУ и њених медијатора у Црној Гори. Ланац сталожене и аргументоване критике започео је одмах после затварања гласачких места, за многе изненађујуће, политички аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић, „веома добро обавештен и високо котиран у САД”. Правила која је актерима у Црној Гори топлом препоруком наметнула ЕУ, било је то одмах јасно, нису била правила за објективно изјашњавање, по европским стандардима, него „правила распада”. Донете су свима добро познате одлуке којима се директно и непобитно утицало на исход, од непримерено ниског цензуса за отцепљење, преко ускраћивања права гласа целој једној Црној Гори, до различитог поступања у истим ситуацијама, сходно политичкој вољи и процени. Оставе ли се по страни „правила игре”, јер су на њих како-тако сви актери претходно пристали, још је спорније држање представника Уније током последњих сати референдумског дана и у данима који ће уследити. „Тренутак који је изабран за прекидање преговора о придруживању ЕУ директно је утицао на референдумски процес: у финишу кампање био је то главни аргумент пропаганде господина Ђукановића. Веома је индикативна и чињеница да по окончању гласања нико од овлашћених представника ЕУ није реаговао на очито режирано прерано саопштавање ,прелиминарних процена’, унапред припремљени ватромет и извођење на улице организованих присталица блока за отцепљење”, каже Обрад Кесић. „Потом ће Европа, у складу са својом логиком, рећи да је онај ко је извео толико ватрених присталица на улице демонстрирао висок квантум политичке воље који се мора уважити. Дакле, наводно, не може се назад, јер би то изазвало превелике неконтролисане потресе и све би измакло контроли.” Сутрадан ће Франтишек Липка, председник Републичке референдумске комисије, изјавити на једној од конференција за штампу да је за отцепљење гласало 55,4 одсто, дакле 0,4 одсто преко цензуса, и додаће прву од антологијских реченица које ће изрицати у наредним данима: „У овом тренутку није пребројано још 5 одсто гласова оних који су изашли, али то свакако не може утицати на коначан исход.” (!?) У истом духу, усред жалбеног рока и пре коначних резултата, ЕУ је у лику Хавијера Солане и Олија Рена објавила да је референдум за њих готов” и „честитала народу Црне Горе”. Такво држање, на моменте потпуно безочно, ретроактивно је обесмилило целу претходну процедуру и свело је на ранг лицемерне игре. И режим у Подгорици и бриселски комесари овако су недвосмислено „показали вредности за које се залажу: примат политичког над правним, демагошког над легитимним, чисто прагматичког над начелним, свршеног чина над процедуралним, надмоћне силе над свиме другим мање силним”, пише аналитичар Александар Павић (Прелимирани крах, www.nspm.org.yu). „Јер, није постојао ни један ваљан разлог, ни једно валидно објашњење за журбу да се на разне начине ,признају’ резултати црногорског референдума пре истека рока за све жалбе и пре објављивања коначних резултата. Осим ако се није хтела предупредити било каква могућност другачијег исхода, методом хорског наметања перцепције да је жељени исход (независност Црне Горе) већ ,готова ствар’, коју је, молим вас, ,цео свет’ већ прихватио. А управо то упињање да се ,званичност’ наметне пре званично одобрених рокова, чак много више од разних потврђених и непотврђених навода о изборним крађама и манипулацијама, наводи на закључак да је крађе, преваре и мутљавине уистину и било.”
ЛАКО ДОГОВОРЕНА НЕИЗВЕСНОСТ
Да ли је Мило Ђукановић овакав договор са комесарима ЕУ направио још пре три године, пристајући на бастард звани СЦГ, и дајући тако и себи и Унији времена да припреме ствари? Унији је било веома незгодно да разбија државу која је управо извела „спектакуларну демократску револуцију”, баш онакву какву је Запад тражио, јер би то „послало веома лошу поруку свим њеним другим клијентима, широм света”. Ђукановић је, пак, тада добро знао да Машан још није био „преломио у мозак”, да још увек „нема тијех пара”, и да треба још доста ломити, ломити, ломити. Поврх свега, и једни и други су добили пристојно време да Србију убеде у бесмисленост и неодрживост заједништва, или барем у то да се нипошто не сме мешати у своје послове, нити се каквим грдним случајем озбиљније заинтересовати за људска права својих сународника у Црној Гори. Има озбиљних заступника ове тезе; поткрепљују је анализама и аргументима који се свакако не могу тек тако одбацити. Ти аргументи добијају на тежини ако се размотри држање неких политичких фактора у самој Србији током најкритичнијих сати након референдума. Случај ЦЕСИД-а и ЦЕМИ-а, њихова употребна вредност и морални кредибилитет, апсолвирани су и не бисмо се овде бавили њима. Уосталом, готово истоветну улогу одиграо је њима сродни део „невладиног сектора” у самој Србији, што отклања многе дилеме. Али ствар је овога пута била много озбиљнија од нивоа НВО. „С неподношљивом лакоћом банализације свега политичког, офирали су представници Демократске странке, Г-17+, СПО, ,шестооктобараца’ и ,невладиног сектора’, као и принц Александар Карађорђевић”, разложно констатује Александар Павић. „Пожурили су да на разне начине ,легитимишу’ исход референдума још пре званичних резултата, истека рока за приговоре, и жалбе, као и прихватања резултата референдума од стране оба блока у Црној Гори. Ту се посебно истакао Председник Србије, који је увео једну значајну новину у општи политички дискурс, а то је ,признавање прелиминарних резултата’ избора, што ће без сумње бити примењено и у неким будућим изборним процесима и у земљи и у свету, где год постоји опасност од коначног исхода нежељеног од стране ,непристрасних’ посматрача и посредника.” Додајмо свему овоме опаску о држању кључних медија у Београду. При том, остављамо по страни оне који су испод свих професионалних стандарда, попут Б92, већ око 21 сат увече све прожели слављеничким тоновима. Али како објаснити чињеницу да РТС пре објављивања чак и „коначних прелиминарних резултата”, а камоли званичних резултата референдума (о веома осетљивом и важном жалбеном року да и не говоримо), у ударном термину емитује вишесатни живи програм под насловом „После свега — Србија”? По чијем налогу или процени је објављен тај крај пре краја, ширено „уверење да је све готово” и да се ту нема више шта чекати? Јасно је да став владе, то јест премијера, као и став најјаче политичке странке у Србији нису били такви. Коме се толико журило да онима у Црној Гори који су гласали за заједницу поручи: „Све је готово, касно је да се борите за своју истину и своје право”? Или да Ђукановићевој пропаганди намести на волеј: „Ето, чак се и хегемона структура у Београду помирила, још само ови локални нешто бучу”?
БРАЋА ПО КОМШИЈАМА
Ништа ново у политичкој технологији власти у Подгорици нисмо видели током референдумског процеса. Репертоар много ближи Африци него Европи. Упорна примена давно прочитаних и проучених дриблинга. Ниједан актер на црногорској политичкој сцени – укључујући и оне који делују по принципу „добро јутро, чаршијо, на све четри стране” – није био никаква непознаница. Веома добро се унапред знало све. И како ће ко гласати, и како ће кривотворити они који то увек раде. И како су се одабрани грађани Србије, Космета и БиХ нашли на бирачким списковима у Црној Гори. И како је у Улцињу, Тузију или Плаву тако нагло расло бирачко тело, и како се у последњим сатима референдума проценат излазности почео смањивати. Није приштински дневник Коха диторе ништа ново открио написавши: „Опција за независну Црну Гору победила је за свега око 2.000 гласова, управо онолико колико је Албанаца из различитих делова Америке допутовало у ту републику ради изјашњавања на референдуму.” И сви други „инструменти” су увелико објашњени у медијима бржим од нашег. Ничим Ђукановић није изненадио, али је, видимо, све спровео. Учинио је то са сигурношћу играча који унапред зна да ће његов гол и офсајда бити признат и награђен овацијама. Да ли је то доказ политичке способности или просто крајње бестидности, комбиноване са насмешеним насиљем? Или је то, у оваквом поретку вредности, једно те исто? Зашто су исте ствари за исте људе и политичке центре биле неприхватљиве у Србији до 2000, а похвалне и модерне у Црној Гори 2006? Како би реаговао „цео свет” када би се у Београду или Крагујевцу певало о клању Црногораца, а председник српске владе потом пред истом масом одржао ватрени говор захвалности? Нису ли ова питања неподношљиво реторичка, а одговори одвећ и болно познати? Није ли нереална и наивна србијанска нада да то „надаље неће бити проблем Србије”?
КРАЈ ИЛИ ПОЧЕТАК
Да се, најзад, сасвим разумемо: свако прибран је свестан да би Ђукановићев резултат од, рецимо, 54 или 49 одсто заједничку државу одвео у даљу неподношљиву агонију, која би изнутра разјела све, а пре свега заједницу. Његова номенклатура (видели смо овога пута њену снагу и распоред у самом Београду) никада не би допустила да заједничка држава профункционише. Дошло би до неких облика (не)контролисаног распрскавања, који не би усрећили никога добронамерног. Али неке ствари неопходно је изговорити због истине као вредности по себи, због историје, због потомака. Шта сад? Да, „Србија мора нова горка искуства искористити да пробуди своје велике али успаване и запуштене потенцијале”. Мора „силном енергијом и свом својом креативношћу окренути се себи, али нипошто не сме починити ни једну од две сасвим могуће трагичне грешке”. Србе из Црне Горе који живе у Србији не сме претворити у странце и предмет анимозитета, а оне у Црној Гори који су се изјаснили за заједницу, и који ће због тога сигурно плаћати нимало наивну цену, не сме оставити на цедилу. Мора „искористити све расположиве европске инструменте да заштити њихова људска и национална права”. Није нарочито тешко да се тим људима, кроз посебне фондове помоћи, пружи драгоцена подршка. Да им се омогући субвенционисано школовање деце у Србији (уз обавезу да се по завршетку школовања врате у Црну Гору). Да се отворе повољне кредитне линије за њихов приватни бизнис у Црној Гори, што би српску заједницу тамо учинило просперитетнијом и јачом, омогућавајући истовремено и привредно повезивање са Србијом. Да им се осигура повољно снабдевање уџбеницима и литературом, школовање на српском језику и националном писму, учини доступном српска култура, технолошки омогући повезивање у електронску заједницу са „Србијом широм света”, олакшају компликованија лечења или спортске каријере за суперталентоване. Да, Србија се сада мора силном енергијом и свом својом креативношћу окренути себи, али, после свега, нипошто се не сме огрешити о Србе из Црне Горе, било оне који живе у Србији, било оне који ће наставити „на страшном мјесту постојати”. Та, забога, њих је доле мање од једног Новог Сада, што чак ни за државу каква је тренутно Србија није финансијски непремостив проблем! Колико ће их бити за десет или двадесет година, то у великој мери зависи и од Србије. <
(Јун 2006)
|