Бранислав Матић (Ло­зни­ца, 1965). Књи­жев­ник, из­да­вач, но­ви­нар.

Основ­ну шко­лу учио у Ја­дран­ској Ле­шни­ци, гим­на­зи­ју у Ло­зни­ци, књи­жев­ност и по­ли­тич­ке на­у­ке у Бе­о­гра­ду.

Аутор је књи­га поезије Хиперборејски летопис (2015) и Годови (2018), као и више монографија о Србији, њеној историји, култури, геопоетици, српској идеји.

При­ре­дио ви­ше познатих збор­ни­ка из раз­ли­чи­тих обла­сти на­у­ке и умет­но­сти (Тај­на Бал­ка­на, Кон­спи­ро­ло­ги­ја...). Увр­шћен у пр­ву ан­то­ло­ги­ју срп­ског са­ти­рич­ног афо­ри­зма (Исто­ри­ја афо­ка­лип­се, 1987). Осно­вао и пет го­ди­на уре­ђи­вао Из­да­вач­ки про­грам бе­о­град­ског СКЦ-а (1994–1999). Осни­вач и пр­ви ди­рек­тор бе­о­град­ског Цен­тра за исто­ри­ју иде­ја (1999). Осни­вач, пр­ви ди­рек­тор и пр­ви глав­ни уред­ник ча­со­пи­са Евро­па на­ци­ја (2005–2006).

Био је аутор у ни­зу углед­них срп­ских ча­со­пи­са (Све­ске, Ви­ди­ци, Књи­жев­ност, Књи­жев­на реч, Савременик, На­ше иде­је, Ле­па Ср­би­ја, Ло­гос...) и ма­га­зи­на (Ду­га, По­ли­ти­кин свет, Ин­тер­вју, Сту­дент, Став, Мла­дост, По­гле­ди, Национална ревија...).

При­ре­дио и уре­дио ви­ше стотина књи­га; велики број бит­них до­ма­ћих и стра­них ауто­ра је пре­ко њих уве­де­но у срп­ску кул­ту­ру или друк­чи­је по­зи­ци­о­ни­ра­но у њој (Бе­ла Хам­ваш, То­мас Мол­нар, Мајкл Ха­у­ард, Алек­сан­дар Ду­гин, Шеј­мас Хи­ни, Џон Ку­ци, Мак­си­ми­ли­јан Во­ло­шин, Зиг­фрид Кра­ка­у­ер, Ен Бер­тлот, Френ­сис Јејтс...).

Пре­во­ђен на ру­ски, ен­гле­ски, не­мач­ки, ита­ли­јан­ски, шпан­ски, фран­цу­ски...

Жи­ви и ради у Бе­о­гра­ду.

Јован Жељко Рајачић (Панчево, 1966). Калиграф и дизајнер.

Завршио је Факултет примењених уметности у Београду (графички дизајн). Осам година радио на Факултету примењених уметности, на Катедри графике, одсек Писмо (калиграфија и типографија). Као freelancer радио је за велики број угледних клијената из области издаваштва, али и ван ње („McCann Erickson”, „Idea PLUS”, „Arts & Crafts”, „Image Centar”...). Био је арт директор, дизајнер и технички уредник часописа Искон, у ликовном смислу вероватно најбоље периодичне публикације у Српској православној цркви. Непуне четири године (август 2001 – март 2005) био је арт директор, дизајнер и технички уредник часописа Лепа Србија. Четвороброј тог часописа објављен као монографија Београд, град тајни — по неподељеном мишљењу стручне јавности — ликовно-графички и дизајнерски представља право ремек-дело.

Аутор је великог броја логотипа, заштитних знакова, рекламних кампања, билборда, каталога, календара, књига, часописа, амбалаже, новинских и других огласа... Учествовао је на бројним изложбама калиграфије, типографије и дизајна у земљи (Београд, Панчево, Ваљево, Ужице, Нови Сад...) и свету (Аустрија, Немачка, САД...).

Добитник је најугледније југословенске награде „Грифон”, за најбољи графички дизајн у 1996. и 1997. години (у категорији књиге, часописи и друге публикације), као и међународне награде „Times Square”.

Арт директор и дизајнер је у „НАЦИЈИ” („ЕВРОПИ НАЦИЈА”) од првог штампаног броја до данас.

Живи и ради у Панчеву.

Радомир Милић (1965). Песник и писац.

Далмакнинац. Проходао и проговорио на обронцима Динаре. Објављивање започео у Сплиту, а наставио у Београду. До сада објавио пет књига – Могле су бити пјесме, Бомбардан у Беогарду, Теби, Горки вијенац, Постмодерна по(ј)ез(м)ија – а последње три и дизајнирао. Више о његовој поезији овде.

Јединствена сликовница стихова Теби била је изложена међу најуспелијим радовима „Грифона” – конкурса за најбољи графички дизајн у Србији, Црној Гори и Српској 2004–2005.

Чланке објављивао у више новина и часописа.

Записима о српском језику заступљен у стручним издањима и учествовао на научним скуповима.

Сарадник на сценарију представе Моје детињство, у извођењу „Косовских божура”.

Технички уредник и аутор у „НАЦИЈИ” („ЕВРОПИ НАЦИЈА”) од првог дана.

Живи и ради у Београду.

Драган Ћирјанић (Београд, 1954). Филмски и ТВ редитељ, сценариста, писац, поручник у резерви.

У родном граду завршио Математичку гимназију. Године 1983. дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, Одсек за филмску и телевизијску режију. Од 1984. режира (углавном за РТС) документарне, образовне, научне и емисије из културе. Нарочито познат по бриљантним документарним филмовима и серијама који се баве српском и евроаријском традицијом.

Од 1989. до 1993. борави у САД као авантуриста. Деведесетих пише приказе књига, филмске и ТВ рецензије за београдски лист Дуга.

Са Драгошем Калајићем радио серију Мон Блан (1996–1997).

Од бројних Ћирјанићевих радова за телевизију овом приликом издвајамо Солидарност самураја, Владимир Ћоровић, Пут оца Тадеја (троделни документарни филм), Инкиостри, Руски бели неимари и Ми, кадети, ми, деца Русије (круг филмова о руској белој емиграцији), Милан Кашанин (четвроделни документарни филм), Оче наш, где си? (о судбини сликара Бранка Поповића), Како волети реку, Троицкосавск – Кјахта Саве Владиславића, Божански сјај Миланковићевог канона...

Од награда и признања издвајамо Специјално признање фестивала „Бдење душе” у Сремским Карловцима (за филм Оче наш, где си?) и Специјалну награду жирија на ТВ фестивалу „Prix Italia” у Перуђи (за филм Како волети реку, 1989).

Његов дугометражни документарни филм Троицкосавск — Кјахта грофа Саве Владиславића приказан на фестивалу „Литература и кино” у Санкт Петербургу 2015. и позван у званичну селекцију фестивала „Златни витез” у Москви. Документарни филм Благодатни огањ, победа вере приказан је и на руској ТВ „Цар”.

Потпунију био-библиографију и филмографију Драгана Ћирјанића можете погледати овде.

Живи и ради у Београду.

Дејан Ђорић (Београд, 1959). Ликовни критичар и публициста.

Студирао историју уметности на Филозофском факултету. Од 1985. професионално се бави ликовном критиком и теоријом уметности. Члан је Удружења ликовних, примењених уметника и дизајнера Србије (УЛУПУДС) и Међународне асоцијације ликовних критичара (AICA). Добитник је годишње награде УЛУПУДС-а за 1991. Подаци о њему се налазе у Ко је ко у Југославији 96 и у публикацијама American Biographical Institute.

Аутор или коаутор 20 ликовних монографија и естетичких зборника. Власник је на Балкану највеће колекције књига и каталога посвећених разним аспектима фантастичне уметности. Објавио је књиге и стручне текстове о члановима „Медиале”, њиховим наследницима и већини млађих српских сликара фантастике, укључујући монографије (на српском, енглеском, француском и немачком језику) о Даду Ђурићу, Владану Радовановићу, Тикалу, Влади Мирковићу, Дејану Уларџићу, Сергеју Апарину и Радовану Хиршлу за циришки Nachtschatten Art. Студију о београдском езотеријском сликарству је објавио у монографији Београд град тајни („Ведута”, Београд 2003).

Стални аутор у „НАЦИЈИ” („ЕВРОПИ НАЦИЈА”).

Слободан Деспот (Сремска Митровица, 1967), писац и издавач.

Рођен у мешовитој српско-хрватској породици, пореклом из Крајине. „По оцу од Книнске крајине и покатоличене гране Деспота, враћене у српско окриље, каже, захваљујући змај-баби Славки, од љутих Бачковића. По мајци од честитога соја Сантрача и Марјановића, широкогрудих и суманутих као да их је Бранко Ћопић измислио.” У православље га је, пунолетног, увео владика Атанасије Јевтић у банатском манастиру Месићу.

Од своје седме године живи на Западу. Школује се у католичкој гимназији Светог Маврикија у Алпима. Године 1991, за време студија у Лозани, започиње сарадњу са издавачком кућом „L’Age d’Homme” којом управља Владимир Димитријевић. Са превођења (Ћосић, Црњански, Капор) прелази на техничко уредништво, затим постаје и књижевни уредник и заменик директора. Од 1991. до 2004, док је био уредник у издавачкој кући „L’Age d’Homme” и Српском институту у Лозани, „Слободан Деспот је за српску истину у рушевинама Југославије учинио више него српска влада”. Године 2004. је напустио „L’Age d’Homme” да би 2006. основао сопствену издавачку кућу „Xenia”.

Пише на француском, преводи са српског, енглеског, немачког, руског и италијанског. Његов роман-првенац Мед „Галимар” је 2014. објавио у својој чувеној „белој едицији”, што је књижевна награда само по себи. За роман Плави блесак, такође објављен код „Галимара”, 2017. добио је Казановину награду. (...)

Бави се и фотографијом. Више о њему можете прочитати овде.

Живи и ради у Сиону, Швајцарска.

Драган Мраовић (Нови Сад, 1947). Песник, преводилац, дипломата.

Основну школу и гимназију завршио у Зајечару, Филолошки факултет у Београду (Група за италијански језик и књижевност и француски језик). Објавио је укупно 127 књига, од тога 11 књига поезије (три у Италији, на италијанском), монографију о св. Николи и 101 књигу превода. Објављивао у многим домаћим и иностраним часописима, заступљен у зборницима и антологијама у земљи и иностранству. Добитник прве награде „Бодини” за поезију, у Барију, 1989, и многих других признања у Италији, затим награде „Микина чаша” књижевне колоније у Сићеву (1993), признања „Домановићевих дана сатире” у Београду (1995), Октобарске награде Београда за књижевност (1996), „Златног беочуга” КПЗ Београда (1998), Награде „Павле Марковић Адамов” за животно дело (Сремски Карловци, 2004) и Вукове награде за 2004.

Заступљен у енциклопедији Новог Сада, превођен на италијански, енглески, јерменски, румунски, бугарски, шведски и грчки језик. Био је генерални конзул СРЈ у Италији, предавач српског језика на Филолошком факултету у Барију, професор италијанског језика и књижевности у Првој српској гимназији у Сремским Карловцима, коментатор Радио Ватикана за Балкан. Члан је редакције књижевног часописа Ла Вализа из Барија. Преводилац и аутор у „НАЦИЈИ” од првог дана.

Живи у Београду.

Мирослав Н. Јовановић (Нови Сад, 1957). Економски стручњак.

Био је експерт Економске комисије за Европу УН у Женеви. Образовао се на универзитетима у Београду, Кингстону (Онтарио), Амстердаму и Кембриџу. Аутор је великог броја радова и књига из области економије, нарочито из домена међународних економских интеграција. Предавач је и истраживач на више европских универзитета и стални сарадник најугледнијих европских часописа из области економије. Са „НАЦИЈОМ” („ЕВРОПОМ НАЦИЈА”) сарађује од првог броја.

Живи и ради у Женеви, Швајцарска.

Срђа Трифковић (Београд, 1954). Политиколог, историчар, публициста.

Дипломирао је у области међународних односа на Сасекс универзитету, докторирао из области историје на Универзитету у Саутемптону, Велика Британија.

До 2008. био је био директор центра за међународне односе при Рокфорд институту у Илиноју, САД, када је поднео оставку. Спољнополитички уредник у америчком конзервативном магазину Chronicles (Хронике) био је од 1998. до 2009. Као новинар радио за британски Радио Би-би-си, „Глас Америке”, амерички U. S. News & World Report, Вашингтон Тајмс, те за београдски магазин Дуга.

Био је саветник Владе Републике Српске, као и Биљане Плавшић и Војислава Коштунице током њихових председничких мандата у Српској и Србији/СРЈ. Гостујући је професор (доцент) на Факултету политичких наука Универзитета у Бањалуци.

Књиге:

Ustasa: Croatian Separatism and European Politics, 1929–1945 (1998); српски превод, објављен у БИГЗ-у: Усташе — балканско срце таме на европској политичкој сцени, 1999.

The Sword of the Prophet — Islam: History, Theology, Impact on the World (2002). Са више од 60.000 продатих примерака ове књиге, најтиражнији је аутор енглеског говорног подручја рођен у Србији. (Српски превод ове књиге објавила је СКЗ.)

Defeating Jihad (2006)...

Миодраг Јанковић (Београд, 1947 – Париз, 2018). Књижевник, новинар, публициста.

Академију за позориште, филм, радио и телевизију, Одсек драматургија, завршио у Београду. У Паризу живео од 1977. до 2002. године, па поново у последњим годинама свог живота (због лечења). Био власник две фирме које су се бавиле дизајном у високој моди и једне комерцијалне агенције (1980-1997). Основао је париско дописништво агенције СРНА и руководио њеним радом (1994–1998). Био је шеф Представништва Републике Српске у Француској, у рангу амбасадора (1996–1998), директор Цивилног кабинета Кнеза Александра (Павловог) Карађорђевића (1998–2002).

Објављена дела: Потресне приче, „Просвета”, Београд, 1972, Неко други, роман, „Просвета”, Београд, 1978, Добра коб, роман, „Књижевне новине”, Београд, 1984, Записи о Србству, „Никола Пашић”, Београд, 1998, Три огледа, „Књижевна реч”, Београд, 2001, Кнез Павле – од лепоте до истине, Академија уметности БК и „Ведута”, Београд, 2004, Haereticus — борба анђела, роман, „Просвета”, Београд, 2006. Милан Антић – Министар Двора Кнеза Павла, монографија. У рукопису је остао његов роман Књига (рокенрол роман) чији су делови, у најави, премијерно објављивани на „Нацији”.

Сахрањен је на српском гробљу у Паризу.

Марко С. Марковић (Београд, 1924 – Орлеан, 2012). Православни философ.

„Српски Иван Иљин”, један од најзначајнијих српских писаца и мислилаца у дијаспори (од 1945). Завршио је теологију на Православном богословском институту светог Сергија Радоњешког у Паризу, дипломирао на Ecole des Langues Orientalis vivantes, добио правни licence на Universite de Droit, d’Economie et de Sciences Sociales de Paris, специјализовао политичке науке и историју, тезу државног доктората из политичких наука (La philosophie de l’inegalite et les idees politiqes de Nicolas Berdiaev) одбранио 1975. на Париском правном факултету. Аутор је великог броја књига, од којих су неке преведене и на српски језик. Поменућемо само неке од његових наслова изашлих у Србији: Истина о Француској револуцији (1995), Наличје једне утопије (1995), Пола века српске голготе 1941–1991. (1995), Стопама Христовим (1996), Тајна Косова (1998), Српска апологија Русије I (1998), Српска апологија Русије II (1999), Православље и нови светски поредак (1999), Смрт и васкрсење (2002), Марксизам у теорији и пракси по Николају Берђајеву (2003), На смрт осуђени: српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт (2004), Косово у ранама (2005).

Сахрањен је у Орлеану, крај Париза.

Никола Живковић (Драгошевци, Жумберак, данас Хрватска, уз словеначку границу, 1950). Писац, преводилац и публициста.

Основну школу похађао у Цриквеници и Новом Винодолском, а средњу поморску школу завршио године 1969, у Бакру, код Ријеке. Од 1970. до 1972. пловио на трговачким лађама бродарске компаније „Југолинија” из Ријеке и „Лошињске пловидбе” из Лошиња. Препловио скоро сва мора света.

На Свеучилишту у Загребу је 1977. дипломирао философију (код проф. Гаје Петровића) и историју.

Војску одслужио у морнарици, у Пули и Сплиту (Лора). Године 1979. одлази у Берлин, где и данас живи. Од 1980. до 1982. на постдипломским студијама на Слободном универзитету („Фраје универзитет”) у Берлину. Године 1983. посвећује се публицистичком и књижевном раду. Ради и као независни новинар за више немачких, руских и српских листова и часописа.

Неке од његових књига: Писма из Берлина (1995), Косово – Дневник (1999), Трагајући за истином (2001), Српско питање (2002), Слика Срба у немачким медијима 1990–2000 (2003)...

Превео са немачког и написао предговор за велики број важних књига.

Зоран Милошевић (Богатић, 1959). Доктор социолошких наука, запослен на Филозофском факултету у Српском Сарајеву. Написао и објавио велики број одличних књига, од којих издвајамо:

Друштвена доктрина Римокатоличке цркве, Институт за политичке студије, Београд, 2001; Окултизам – државна религија, Српска православна црквена општина Брчко, Брчко, 2002; Црква и политика, православље и друштвене реформе, Институт за политичке студије, Београд, 2002; Транзиција и Српска црква – о политичким моделима екуменизма, демократије, образовања и културе у Српској православној цркви, Београд, 2004; Бошњачко поништавање Срба, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2004; Црква, наука и политика, Филозофски факултет, Српско Сарајево, 2005; Нови пут Русије – Русија у поствизантијском геополитичком и религиозном вртлогу, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2005; Модернизација и национализам, „Заслон”, Шабац, 2006; Руско питање данас, Институт за политичке студије, Београд, 2006; Јединство православних Словена, Књига прва, Филозофски факултет, Српско Сарајево, 2006. (...)

Борис Над (Винковци, Славонија, 1966). Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој периодици. Прозу, поезију и есеје објављивао у Књижевној речи, Збиљи, Свескама, Савременику, Књижевним новинама и Политици.

Од његових књига поменимо Време империја, Гозбу победника, Нову Итаку, Идеју центра (1 и 2), Неме богове, Хиперборејце, Повратак мита, Ка постисторији света, Седам кула Сатане.

Живи у Панчеву.

Драгомир М. Давидовић (Врба, Херцеговина, Република Српска, 1944). Електротехнички факултет Универзитета у Београду, Одсек за техничку физику, завршио је 1967. године. Од тада непрекидно ради у Институту у Винчи, сада у Лабораторији за заштиту од зрачења и заштиту животне средине, у звању научног саветника.

Последипломске студиjе завршио је на Природноматематичком факултету у Београду, где је одбранио и докторску дисертацију из теорије атомских судара 1972. године. Објавио је велики број радова из разних области теоријске и примењене физике, као и око педесет научних радова у водећим светским часописима. Академске 1974–75. и два месеца 1977. године гостује, по позиву, на Queens University Belfast – UК. Године 1978. био је гост Физичко-техничког института „Jофе” у тадашњем Лењинграду. Тих година као стипендиста UNESCO-а учествовао je на два зимска колеџа о атомима молекулима и ласерима у Интернационалном центру за теоријску физику у Трсту, као и на школи „New trends in Atomic Physics” – Les Houches у Францускоj. Године 1999. био је, у септембру и октобру, гост у Институту за некласично зрачење Хумболтовог универзитета у Берлину. Крајем 2004. године био је гост Royal Melbourne Institute of Technology, Аустралија, где је биран за Adjunct професора.

Дуги низ година, од његовoг настанка до недавног трансформисања у више пројеката, радио је на пројекту „Фундаментални и методолошки проблеми теориjске физике” коjим је руководио академик Звонко Марић. За резултате у области заснивања квантне механике у фазном простору добио 1993. Октобарску награду Београда за науку. Годишњу награду Института „Винча” за научни рад добио је 1999. и 2004. Поред рада на фундаменталним проблемима физике, радио је и за Војску Jугославиjе, као и на пројектима за индустрију.

Предавао је Математичку физику на Универзитету у Крагујевцу и Математичку лингвистику у Филолошкоj гимназиjи у Београду. Са Б. Аничиним и В. Бабовићем обjавио је књигу Есеjи из физике („Научна књига”, 1991.), а са В. Бабовићем и књигу Обновимо физику („Наука”, 1997). Повремено преводио чланке филозофско-политичког садржаја, поред осталог Н. Чомског, Н. Нарочницку и А. Панарина. У том домену свог ангажмана, сарадник „НАЦИЈЕ”.

Берислав Благојевић (Славонски Брод, 1979). На Одсјеку за географију ПМФ-а Универзитета у Бањалуци дипломирао 2003. године. На истом Универзитету завршио постдипломске студије и одбранио магистарску тезу „Територијалност и етнички идентитети на простору западног Балкана, са посебним освртом на Босну и Херцеговину”.

Писао у дневним листовима и месечницима (Глас Српске, „ЕВРОПА НАЦИЈА”), периодичним часописима (Значења), популарно-научним часописима (Српске земље и Свијет), научно-стручним часописима (Глобус) и online издањима. Објавио је збирку поезије (Требао сам бити ријеч) и приче (Ламентација по Софронију) 2005. године. Његова кратка прича „Уклета ријека” је награђена и објављена у Зборнику кратких прича у издању СКПД „Просвјета”, Шамац 2006.

Члан је Српског географског друштва у Београду и Географског друштва Републике Српске у Бањалуци, Европског удружења студената географије EGEA.

Нарочита стручна интересовања су му етницитет, национализам, регионализам и регионални развој, политичка и културна географија и геополитика. Тренутно живи и ради у Бањалуци.