Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Одлазак

 

ЖЕЉКО СИНОБАД (1962–2021): ПРИЧЕ У СЛИКАМА

Господин фотограф

 

По­то­мак оних са книн­ске Си­но­ба­до­ве гла­ви­це, ста­рог кра­ји­шког со­ја, а ро­ђе­ни Бе­о­гра­ђа­нин, сла­ву ни­је сти­цао сни­ма­ју­ћи слав­не. У ње­го­вој жи­жи увек су би­ли обич­ни љу­ди, са сво­јим бо­лом, му­ка­ма, стра­хо­ви­ма или на­да­ма, по­не­кад и са ра­до­сти­ма. Се­дам да­на пред од­ла­зак за­ка­чио је на дру­штве­ним мре­жа­ма ау­то­пор­трет из бол­ни­це на ко­јем је ис­пи­јен и из­не­мо­гао. Пи­та­ли га: за­што? На­сме­јао се и ре­као да же­ли сво­је при­ја­те­ље да по­ште­ди по­ста­вља­ња бе­сми­сле­ног пи­та­ња: ка­ко си? Би­ла је то ње­го­ва по­след­ња фо­то­гра­фи­ја и по­след­њи смех

 

Пише: Милош Лазић

 

Ка­да је у не­де­љу, 3. ок­то­бра, нео­по­зи­во оти­шао, и не­у­ки при­ја­те­љи су до­ку­чи­ли за­што но­вин­ски фо­то­гра­фи не­ма­ју соп­стве­не фо­то­гра­фи­је... осим оних за лич­на до­ку­мен­та. Јер, суд­би­на им је на­ме­ни­ла да цео век про­ве­ду са по­гре­шне стра­не објек­ти­ва. Врц­не тек по­не­ка, на­ста­ла ако је ко­ле­га на ње­му „из­о­штра­вао блен­ду” па је не­хо­ти­це са­чу­вао у сво­јој до­ку­мен­та­ци­ји. Та­ко се у ту­жним да­ни­ма на­па­бир­чи­ло де­се­так, ко­ли­ко за умр­ли­це и не­кро­ло­ге, или но­вин­ске при­че.

Ма­ло ко је знао и да је од да­ле­ког пре­тка Јо­ва­на Си­но­ба­да ба­шти­нио грб и ве­не­ци­јан­ску ти­ту­лу ви­те­за Ре­да Све­тог Мар­ка. Ње­му, лич­но, ви­ше је при­ја­ла и бо­ље при­ста­ја­ла ти­ту­ла Ви­те­за фо­то­гра­фи­је, ко­ју су му до­де­ли­ле ко­ле­ге дав­не 1981. го­ди­не ка­да је у из­ве­сним но­ви­на­ма осва­нуо ње­гов пр­ви про­фе­си­о­нал­ни сни­мак. За­пра­во, по­стао је ла­у­ре­ат упра­во устро­је­не Ди­пло­ме за фо­то­гра­фи­ју Ку­ће „По­ли­ти­ка”. Имао је та­да не­пу­них де­вет­на­ест.

Та­ко је и на­ста­вио, увек во­ђен из­ре­ком да пра­ва фо­то­гра­фи­ја мо­же да од­ме­ни хи­ља­ду ре­чи. У то се мо­гао уве­ри­ти сва­ко ко је по­се­тио ма­кар јед­ну ње­го­ву из­ло­жбу, а при­ре­ђи­вао их је и код нас и у све­ту, или ви­део бар не­ко ње­го­во де­ло.

Сла­ву ни­је сти­цао сни­ма­ју­ћи слав­не. На­про­тив, у жи­жи објек­ти­ва увек су му би­ли обич­ни љу­ди са сво­јим бо­лом, му­ка­ма, стра­хо­ви­ма или на­да­ма, а по­не­кад и са ра­до­сти­ма.

Рет­ко је сни­мао „мр­тву при­ро­ду”, или је реч о ње­го­вој спо­соб­но­сти да је ожи­ви? Јед­ном дав­но, у Ма­ке­до­ни­ји, илу­стру­ју­ћи ре­пор­та­жу о по­след­њој по­ро­ди­ци ко­ја се ба­ви­ла охрид­ским би­се­ри­ма, остао је крај оба­ле је­зе­ра дан ду­же зу­ре­ћи не­тре­ми­це у ста­бло ма­сли­не око ко­јег се ис­пре­да­ла ле­ген­да да је ста­ро ви­ше од хи­ља­ду го­ди­на. Ту су­лу­ду „дан­гу­бу” об­ја­снио је јед­но­став­ним ре­чи­ма да му је то­ли­ко вре­ме­на би­ло по­треб­но да про­це­ни пра­ви тре­ну­так за до­бру фо­то­гра­фи­ју. Да­кле, оправ­да­но. Си­гур­но је ма­сли­ни ти­ме про­ду­жио жи­вот – ако не на оба­ли Охри­да, он­да у не­кој зби­р­ци или ка­та­ло­гу?

Због до­бре фо­то­гра­фи­је гу­рао је гла­ву та­мо где дру­ги не би ни но­гу. О то­ме ре­чи­то го­во­ре ње­го­ви при­зо­ри ра­то­ва, а про­шао их је си­ја­сет, што код нас, што по све­ту. То су би­ле фо­то­гра­фи­је ко­је су, упр­кос злу – бу­ди­ле на­ду. Због то­га су га по­што­ва­ли с обе стра­не фрон­та.

Ње­го­во от­кри­ва­ње скри­ве­не ле­по­те по­ја­вљи­ва­ло се и у овом ча­со­пи­су као брош на ре­ве­ру то­плих ре­пор­та­жа о Ср­би­ји. Про­пу­то­вао је свет и не­кад за­јед­нич­ку др­жа­ву, али су му Книн, где су му ко­ре­ни, Бе­о­град у ко­ме је ро­ђен и Ср­би­ја као мај­ка, од­у­век у ср­цу.

По­след­њу фо­то­гра­фи­ју са­мог се­бе, та­ко­зва­ни „сел­фи”, сни­мио је ка­да је при­мљен у Зе­мун­ску бол­ни­цу сед­ми­цу пре но што ће нас на­пу­сти­ти, па је „ока­чио” на не­ка­кву дру­штве­ну мре­жу. На тој фо­то­гра­фи­ји је ис­пи­јен и из­не­мо­гао, та­ко ре­ћи не­пре­по­зна­тљив. На пи­та­ње за­што не до­пу­шта да га при­ја­те­љи пам­те у бо­љем из­да­њу, сме­ју­ћи се од­го­во­рио је да је ти­ме же­лео са­мо да их по­ште­ди оног бе­сми­сле­ног пи­та­ња – ка­ко си?

То су му би­ли и по­след­ња фо­то­гра­фи­ја, и по­след­њи смех.

Био је из­у­зе­тан фо­то­граф, и још бо­љи чо­век. Хва­ла му за вре­ме ко­је је про­вео с на­ма.

Ина­че, леп­ши део ове при­че мо­же се иш­чи­та­ти са фо­то­гра­фи­ја ко­је је сни­мао он, Го­спо­дин фо­то­граф. <

 

(Извор: Национална ревија „Србија”, бр. 88, Београд, октобар 2021, www.nacionalnarevija.com.)

 

Објављено: понедељак, 1. новембар 2021, 20:14h

 

***

ОБЈЕК­ТИВ­но

О објек­тив­ном и до­бр­ом чо­ве­ку ла­ко је би­ти објек­ти­ван у објек­тив­ној оп­сер­ва­ци­ји ње­го­вог лич­ног и про­фе­си­о­нал­ног опу­са.

Жељ­ко Си­но­бад, је­дан од по­след­њих ари­сто­кра­та но­ви­нар­ске про­фе­си­је, ве­ле­мај­стор фо­то­гра­фи­је, кроз чи­ји су објек­тив про­шле мно­ге зна­чај­не лич­но­сти, још ви­ше за­бе­ле­же­ни нај­дра­ма­тич­ни­ји до­га­ђа­ји, да­нас сво­јим де­ли­ма, пред Го­спо­дом, илу­стру­је сво­ју ду­шу пред­ста­вља­ју­ћи је у огле­да­лу веч­ног жи­во­та.

Жељ­ко је био еле­гант­ни ди­на­рац и го­спод­стве­ни Бе­о­гра­ђан.

Вр­стан фо­то­ре­пор­тер, овен­чан нај­пре­сти­жни­јим на­гра­да­ма, це­њен у свим кру­го­ви­ма, био је по­ву­че­ни и не­на­ме­тљи­ви шме­кер, ушан­чен у не­ком ћо­шку не­ко­га хо­те­ла, пи­јуц­као би уз ци­га­ре­ту, ле­жер­но по­сма­тра­ју­ћи зва­ни­це и у гла­ви пра­ве­ћи пор­тре­те, на кок­те­лу у част не­ка­кво­га зна­чај­ног де­ла за ко­је би се ис­по­ста­ви­ло да је до­би­ло це­ли­ну про­ла­ском кроз Жељ­ков објек­тив.

Мно­го је то­га би­ло леп­ше на Жељ­ко­вој фо­то­гра­фи­ји не­го у ствар­но­сти. Мој пор­трет то све­до­чи.

Жељ­ка сам упо­знао још да­ле­ке 1988. у Бер­муд­ском тро­у­глу. Ни­ка­да се ни­смо се­ти­ли на ком од три култ­на ме­ста Бер­муд­ског тро­у­гла смо пр­ви пут пи­ли.

Млад, на­о­чит, ма­ло из­ду­же­ног ди­нар­ског ли­ца, ро­ђе­ни Бе­о­гра­ђа­нин, оде­вен у бе­ле пан­та­ло­не са екс­пе­дри­ла­ма од ко­но­пље, беж ма­ји­цу од тан­ке па­муч­не тка­ни­не пре­ко ко­је је ле­жао драп ре­пор­тер­ски пр­слук.

Же­не су га об­ле­та­ле, али је че­сто, ка­ко ми је јед­ном ре­као, про­ма­ши­вао.

Ње­го­ву бе­за­зле­ност по­ме­ша­ну са не­ма­лим про­цен­том на­ив­но­сти мно­ги су ко­ри­сти­ли, али се ни­ка­да на то ни­је оба­зи­рао. И ка­да је па­тио то је чи­нио ти­хо и ка­да се ра­до­вао, ра­до­вао се без на­гла­ше­не бу­ке – ти­хо.

Жељ­ко Си­но­бад је био дра­го­цен у сва­ком сми­слу, при­ват­но – при­ја­тељ, по­слов­но – вр­хун­ски са­рад­ник.

Цар­ство не­бе­ско, дра­ги при­ја­те­љу!

Ми­шо Ву­јо­вић

 

 

***

Је­дан од нас

Сва ча­ро­ли­ја овог про­кле­тог по­сла „пра­вље­ња но­ви­на” оста­ла је за­пи­са­на на ње­го­вој ко­жи као на пер­га­мен­ту. Сва страст и лу­ди­ло, сва ве­ра и раз­о­ча­ра­ња, жи­вот на фо­ру и бес­крај­на по­све­ће­ност, де­чач­ка чед­ност и бо­ем­ска рас­пу­сност, без­у­слов­на ус­прав­ност спо­ља и ве­ли­ка уну­тар­ња ра­њи­вост.

Жељ­ко Си­но­бад, брат наш, ни­је ра­дио за но­ви­не не­го их је жи­вео. Ни­је про­сто фо­то­гра­фи­сао не­го ло­вио про­си­ја­ва­ња оног истин­ског жи­во­та, не­па­тво­ре­ног и пре­сног, не­у­ше­ће­ре­ног, сва ње­го­ва ли­ца. За­хва­тао са дна ка­це, из сре­ди­шта мар­ги­не. Ни­је то био за­нат не­го фи­ло­зо­фи­ја. До­ку­мен­ту­ју­ћи та­кав жи­вот, при­би­рао је сво­је до­ка­зе да Бог по­сто­ји. Опо­вр­га­ва­ју­ћи ра­чу­ни­це, пре­до­ча­вао нам да је по­е­ти­ка на­чин оп­ста­ја­ња. И он је, на­сме­шен, сво­јом кр­вљу хра­нио ту дра­гу не­ман зва­ну но­ви­не. Кад је она ле­па и си­та, и он је био ис­пу­њен и ми­ран, ве­ру­ју­ћи да ула­же у не­што ве­ће од се­бе. А су­тра? Су­тра се већ ра­ди но­ви број, не­ман је опет глад­на.

Због све­га то­га, као и сви пре­те­кли из ста­ре шко­ле, Жељ­ко Си­но­бад имао је не­сре­ћу да гле­да ка­ко зли вол­шеб­ни­ци упро­па­шћу­ју но­ви­не, ка­фа­не и чи­та­о­це. Кри­за сми­сла пре­тва­ра­ла се у бе­сми­сао кри­зе. Осмех се по­вла­чио, ту­га је на­се­ља­ва­ла ње­го­во ли­це. Ту­га ду­бо­ка, не­бе­ска. То око нас ви­ше се ни­је мо­гло гле­да­ти.

Ни­је он по­хлеп­но тро­шио жи­вот, мир­но је пу­стио да жи­вот по­тр­о­ши ње­га.

Да се раз­у­ме­мо: ни­је ствар у објек­ти­ву. Од­нео је цео наш свет у сво­јим пла­вим очи­ма.

Сре­ћом, зна­ће се „да је и он био ту, и про­шао”. Смр­ти ио­на­ко не­ма, има се­о­ба. Сре­шће­мо се ми још, мај­сто­ре.

Бранислав Матић

 

 

 

 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаОдлазак Господин фотограф