Зимски солстицијум

ПРЕИСПИТИВАЊА И ОРИЈЕНАТАЦИЈЕ (2)

Терор историје и времена

Кардинал Пол Пупар ми каже: „Хришћански хуманизам у трећем миленијуму мора превладати постојећу одвојеност Цркве од живота и одвојеност вере од културе. Та одвојеност је историјски створена, она је болна и неподношљива, узрокује многе патње и изгубљености човека овог доба. У нашем односу према Богу, Његов положај не смемо схватити као неко насиље надређености, јер Бог уздиже и слави људске обдарености и генијалности. Ми морамо умети да спознамо вредности наше традиције и мистерију човека и Бога, мистерију историје и живота, мистерију материје и идеја, како бисмо обновили целовитост”

Пише: Драгош Калајић

Лек­ти­ра Me­mo­rie Ми­р­чеа Ели­ја­деа ми от­кри­ва за­што сам увек осе­ћао не­ку од­бој­ност спрам ње­го­вих сту­ди­ја, прем­да оне из­ве­сно пру­жа­ју нај­бо­ље те би­бли­о­граф­ски нај­о­пре­мље­ни­је уво­де у ре­ли­ги­је, као и у упо­ред­на из­у­ча­ва­ња ре­ли­ги­о­зних иде­ја и ве­ро­ва­ња. Ни­кад ни­сам обра­тио па­жњу на ту од­бој­ност те се она са­да са­ма от­кри­ла. У пр­вом сло­ју реч је за­пра­во о ње­го­вој уро­ђе­ној, прем­да ни­кад отво­ре­но ис­ка­за­ној већ по­тму­лој од­бој­но­сти спрам вр­ли­на и вред­но­сти евр­о­а­риј­ског кру­га кул­ту­ра. Ду­шом или ду­хом он при­па­да оном прет­ход­ном, про­то­е­вро­а­риј­ском сло­ју аграр­них кул­ту­ра, што се про­те­зао од Ин­ди­је до Бри­тан­ских остр­ва, на Бал­ка­ну оли­чен ме­ди­те­ран­ским гра­цил­ним ти­пом те кул­ту­ра­ма Ле­пен­ског Ви­ра, Стар­че­ва и Вин­че. Сто­га у Ин­ди­ји Ели­ја­де тра­жи жи­ву реч пре­а­риј­ског, дра­вид­ског сло­ја, о че­му све­до­чи и ње­го­ва обим­на сту­ди­ја о јо­ги.

Ипак, ве­о­ма је чуд­но да он са ста­но­ви­шта по­том­ка тог све­та ис­по­ве­да ужас спрам „те­ро­раисто­ри­је”а не опа­жа да је у пи­та­њу плодупра­во истог тог све­то­на­зо­ра, по­сре­до­ва­ног мо­но­те­и­стич­ким ре­ли­ги­ја­ма, њи­хо­вим ли­не­ар­ним схва­та­њи­ма вре­ме­на и пре­те­ћим ес­ха­то­ло­ги­ја­ма. Евр­о­а­риј­ски чо­век уста­је про­тив и одо­ле­ва том „те­ро­ру исто­ри­је”, бо­ре­ћи се про­тив тем­по­рал­но­сти, про­тив си­ла на­ста­ја­ња и не­ста­ја­ња, свим рас­по­ло­жи­вим сред­стви­ма, од ве­ли­ких фи­ло­соф­ских си­сте­ма, по­пут Пла­то­но­вог или Хе­ге­ло­вог, до ари­сто­крат­ских ро­до­слов­них ста­ба­ла, што по­том­ци­ма зо­р­но по­ка­зу­ју по­бе­ду кр­ви над смр­ћу. За раз­ли­ку од евр­о­а­риј­ског по­гле­да на свет, за­сно­ва­ног на про­сто­ру ко­ји по­бе­ђу­је вре­ме, све­то­на­зор про­то­е­вро­а­риј­ских кул­ту­ра, у зна­ку кул­то­ва Мај­ке Зе­мље, за­сно­ван је на пот­чи­ње­но­сти си­ли вре­ме­на.

Дру­ги раз­лог од­бој­но­сти по­чи­ва у Ели­ја­де­о­вој мо­ро­фо­ло­ги­ји ре­ли­ги­ја, ко­ја је крај­ње фо­р­ма­ли­стич­ка, те пре­че­сто ли­ше­на ка­кво­стве­них раз­ме­ра и од­го­ва­ра­ју­ћих раз­ли­ка. Та­кво те­мат­ско сво­ђе­ње уме да крај­ње су­прот­но­сти ује­ди­њу­је око са­свим не­бит­ног за­јед­нич­ког чи­ни­о­ца. Оста­ви­мо сад по стра­ни прет­по­став­ку да је Ели­ја­де, по све­му су­де­ћи, та­кву мо­ро­фо­ло­ги­ју, од­но­сно те­мат­ско раз­вр­ста­ва­ње ре­ли­гиј­ских иде­ја и ве­ро­ва­ња, пре­у­зео, без по­ме­на и за­хва­ле, од Ју­ли­ју­са Ево­ле, чи­је је де­ло Ri­vol­ta con­tro il mon­do mo­der­no прет­ход­но при­ка­зао у ру­мун­ској штам­пи, из­о­ста­вив­ши да из тог узо­ра пре­у­зме и ка­кво­стве­ну ди­мен­зи­ју.

ПРИ­МЕР ИЗ­О­СТАН­КА ПРЕ­О­БРА­ЖЕ­ЊА

Тре­ћи раз­лог од­бој­но­сти от­крио се, то­ком лек­ти­ре, у об­ли­ку те­мељ­не за­пи­та­но­сти о раз­ло­гу ње­го­ве жи­вот­не по­тра­ге. Од чо­ве­ка ко­ји је цео жи­вот по­све­тио из­у­ча­ва­њу раз­ли­чи­тих пу­те­ва ре­ли­ги­о­зно­сти, ини­ци­ја­ци­ја те ме­та­фи­зич­ких пост­ва­ре­ња соп­ства – мо­ра се оче­ки­ва­ти, бар у днев­ни­ку или се­ћа­њи­ма, не­ки знак да је и сам пред­у­зео та­кав пут успо­на. Ни­шта од то­га. У ме­мо­а­ри­ма Ели­ја­де не­ма ни јед­ног је­ди­ног тра­га да је икад, ма­кар на тре­ну­так, тра­жио и до­жи­вео та­кав пре­о­бра­жај. Из­ве­сно, ни­је у пи­та­њу из­раз не­ке су­здр­жа­но­сти. Да је та­кав пре­о­бра­жај из­о­стао по­твр­ђу­је чи­ње­ни­ца што су ти ме­мо­а­ри ту­жно осве­до­че­ње трај­не и не­са­вла­да­не сла­бо­сти зва­не та­шти­на. Про­сто је не­ве­ро­ват­на сна­га ме­мо­ри­је ко­јом аутор пам­ти и бе­ле­жи сва­ку бол­ну по­ку­ду и сва­ку усре­ћу­ју­ћу по­хва­лу свом ра­ду, од гим­на­зиј­ских вре­ме­на до по­зних го­ди­на. Та­ко чи­та­лач­ку жуд­њу бр­зо сме­њу­је до­са­да: уме­сто да нас оба­ве­сти о свом ду­хов­ном пу­ту – Ели­ја­де нас оба­ве­шта­ва ко­ли­ко је мно­го ра­дио и ока­пао над ру­ко­пи­си­ма, ко­ли­ко се му­чио и па­тио због ма­те­ри­јал­них не­ста­ши­ца, као да и то тре­ба да у све­сти чи­та­о­ца оја­ча углед ауто­ра. Са­зна­је­мо да је сре­тао и нај­зна­чај­ни­је умо­ве XX ве­ка – од Ка­р­ла Шми­та, Ерн­ста Јин­ге­ра, Ју­ли­ју­са Ево­ле, Еми­ла Чо­ра­на, Ка­р­ла Гу­ста­ва Јун­га до Жо­р­жа Ди­ме­зи­ла, Сти­га Ви­кан­де­ра, Ђу­зе­пеа Ту­ћи­ја, Ка­р­ла Ке­ре­њи­ја и Еуге­на д'Ор­са. Ипак, од оног што су му они го­во­ри­ли то­ком тих су­сре­та та­ко­ре­ћи ни­шта ни­је за­пам­тио, или му то ни­је из­гле­да­ло зна­чај­но да нам пре­не­се. Се­ћа се углав­ном тре­ну­та­ка ка­да би он и ње­го­во де­ло би­ли пред­мет тих раз­го­во­ра. Да­кле, нај­е­ле­гант­ни­је ре­че­но, у пи­та­њу је крај­њи при­мер Адле­ро­ве ин­ди­ви­ду­ал­не пси­хо­ло­ги­је.

Су­де­ћи по ме­мо­а­ри­ма, Ели­ја­де је имао од­ре­ђе­ну етич­ку чвр­сти­ну, ис­по­ље­ну и од­би­ја­њем да се огра­ди од Ле­ги­о­нар­ског по­кре­та те и ис­прав­ним опи­си­ва­њем ње­го­ве ре­ли­гиј­ске су­шти­не, да­ле­ке од све­та на­си­ља ко­је је усле­ди­ло. При про­це­ни ис­хо­да тог по­кре­та ва­ља има­ти у ви­ду и сет­но опа­жа­ње Ми­ха­и­ла По­ли­хро­ни­а­деа („јед­ног од рет­ких по­ли­тич­ких во­ђа што су се ви­ше бри­ну­ли за по­ли­тич­ку по­бе­ду не­го за спас ду­ше”), по­во­дом муч­ког за­то­че­ња и ма­са­кра Ко­дре­а­нуа и ле­ги­о­нар­ске ели­те, уочи њи­хо­ве оче­ки­ва­не, убе­дљи­ве из­бор­не по­бе­де: „Ето, до­кле су нас до­ве­ле ми­се и до­бра де­ла!”

Ипак, чи­та­лац оче­ку­је да од Ели­ја­деа чу­је мно­го ви­ше и на­да­све про­ду­бље­ни­је о Ко­дре­а­нуу и Ле­ги­о­нар­ском по­кре­ту, по­го­то­во у да­ни­ма за­то­че­ња. Ме­ђу­тим, Ели­ја­де и ту ви­ше го­во­ри о се­би.Осим то­га, од­у­да­ра од ње­го­вог че­сти­тог су­да о ле­ги­о­нар­ском по­кре­ту и јед­но на­кнад­но жа­ље­ње, по­во­дом оп­ту­жби да је био ње­гов при­пад­ник : „Оп­ту­жбе ко­је је при­мао (из­да­вач) Еина­у­ди, прем­да ни­су уро­ди­ле пло­дом ка­кав су оче­ки­ва­ли они ко­ји су их упу­ћи­ва­ли, под­се­ти­ле су ме, по­доб­но, да су нео­пре­зно­сти и гре­шке ко­је сам по­чи­нио у мла­до­сти пред­ста­вља­ле се­ри­ју ma­le­ten­dus(не­спо­ра­зу­ма)што ће ме му­чи­ти це­лог жи­во­та.”

У јед­ном тре­нут­ку сам Ели­ја­де до­ла­зи до пра­га са­зна­ња да је на жи­вот­ном пу­ту про­пу­стио оно бит­но: „Пи­тао сам се, то­ком пу­то­ва­ња, да ли ме мој не­у­мор­ни рад, књи­ге и члан­ци ко­је сам пи­сао,уда­ља­ва­ју, а да то не опа­жам, од из­во­ра жи­во­та и ду­ше.”

ФРАН­ЦУ­СКА ЛЕ­ПО­РЕ­ЧИ­ВОСТ КА­Р­ДИ­НА­ЛА ПУ­ПА­РА

Sa­lo­ne del bal­dac­chi­no у па­ла­ти Па­ла­ви­ћи­ни оку­пио је, ра­ди при­пре­ма за про­сла­ву два ми­ле­ни­ју­ма хри­шћан­ства, не­ко­ли­ко сто­ти­на зва­ни­ца, за ко­је је ка­р­ди­нал Пол Пу­пар упри­ли­чио про­по­вед, по­кре­ну­ту те на­дах­ну­ту Го­ге­но­вом сли­ком La Bel­le Va­in­tueте те­мељ­ним пи­та­њи­ма: „Ко смо? Ода­кле до­ла­зи­мо? Ку­да иде­мо?” У сре­ди­шту до­га­ђа­ја је прин­це­за Ел­ви­на Па­ла­ви­ћи­ни, ве­ли­ка ма­тро­на цр­не ари­сто­кра­ти­је (тај на­зив ду­гу­је ве­р­но­сти од­лу­ци пре­да­ка да но­се цр­ни­ну жа­ло­сти, по­чев­ши од да­на свог по­ра­за у од­бра­ни ка­то­ли­чан­ства, код Po­r­ta Pia, пред на­ва­лом ма­сон­ских хо­р­ди, пред­во­ђе­них пла­ће­ни­ком Га­ри­бал­ди­јем). У пр­вом ре­ду се­де пр­ва­ци рим­ске ари­сто­кра­ти­је, по­чев­ши од не­у­мор­ног про­по­вед­ни­ка иде­ја и вр­ли­на истин­ске де­сни­це и ра­тар­ских пра­ва, прин­ца Сфор­ца Ру­спо­ли­ја и прин­це­зе Ели­ке дел Дра­го, до не­до­стој­ног прин­ца Ђо­ва­не­ли­ја, за ко­га би Ср­би ре­кли да „у сва­кој чо­р­бимо­ра би­ти ми­ро­ђи­ја”: не­ма тог при­је­ма, го­збе те про­мо­ци­је не­че­га или не­ко­га на ко­ме је био од­су­тан, отво­ре­но се хва­ле­ћи ка­ко иде сву­да где га по­зо­ву јер му све пру­жа­ју бес­плат­но, по­ча­ство­ва­ни ње­го­вим при­су­ством.

Љуп­ким гла­сом ста­ро­сти ко­ја до­но­си уз­ви­ше­ње над мно­гим сла­бо­сти­ма, ка­р­ди­нал Пол Пу­пар, пред­сед­ник Пап­ског са­ве­та за кул­ту­ру, пру­жа, с бла­гом сен­ком ре­то­рич­ке са­мо­до­па­дљи­во­сти, ка­то­лич­ки од­го­вор на из­ло­же­на пи­та­ња: „Хри­шћа­нин до­ла­зи из веч­но­сти и иде кa веч­но­сти. То ходочашће га осло­ба­ђа смр­ти, оп­ште суд­би­не, да би га пре­да­ло на­ди у Ус­кр­сну­ће.”

Упр­кос огр­ом­них сце­но­граф­ских раз­ли­ка, тај скуп ни­је бит­но раз­ли­чит од оних што су одржавани у ка­та­ком­ба­ма. Са­мо што су та­да ма­се ни­шчих би­ле ода­не хри­шћан­ској ве­ри, док да­нас, у све­ту под сен­ком За­па­да, ка­то­лич­ку ис­по­ве­да­ју углав­ном од­ре­ђе­ни сло­је­ви ели­та. Са­вре­ме­не ма­се За­пад­ња­ка су одав­но на­пу­сти­ле Цр­кву. Има и по­све дру­га­чи­јих при­пре­ма за про­сла­ву две хи­ља­де го­ди­на хри­шћан­ства: је­дан там-там но­вог, се­нил­ног ва­р­вар­ства по­зи­ва пе­де­ре свих зе­ма­ља да се на сре­ди­шни дан све­ча­но­сти, у инат хри­шћа­ни­ма, оку­пе у Ри­му и при­ре­де ма­сов­ну па­ра­ду не­ка­квог „пе­дер­ског по­но­са”. Гра­до­на­чел­ник Ри­ма је из­ра­зио сво­ју ве­ли­ку спрем­ност да их до­че­ка те ве­ли­ко за­до­вољ­ство, на­ло­жив­ши од­го­ва­ра­ју­ћим слу­жба­ма да се ста­ве на рас­по­ла­га­ње пе­дер­ској ма­си.

&

При­мив­ши од ка­р­ди­на­ла Пу­па­ра, по­штом, зва­нич­ни по­зив на про­по­вед, ам­ба­са­дор Ју­го­сла­ви­је при Све­тој сто­ли­ци ме је за­мо­лио да га за­ме­ним. Где ће се одр­жа­ти та про­по­вед? На по­зив­ни­ци, са злат­ним ме­мо­ран­ду­мом, ста­ја­ло је: Chi­e­saSan­ta Ma­riadel­la Ro­ton­da. Ни­кад чуо. Сти­де­ћи се да се око­ло рас­пи­ту­јем, мо­рао сам да се по­тру­дим, уз по­моћ во­ди­ча кроз рим­ске зна­ме­ни­то­сти, и от­кри­јем да се она на­ла­зи за­пра­во у Пан­те­о­ну, нај­ве­ћем све­ти­ли­шту па­ган­ских бо­го­ва.

Не мо­гу ви­ше да се се­тим ни шта је би­ло те­ма, а ка­мо­ли са­др­жај те про­по­ве­ди. То­ли­ко су ми ми­сли би­ле за­о­ку­пље­не упа­дљи­вом не­рав­но­те­жом из­ме­ђу ода­зва­них слу­ша­ла­ца (из­бро­јао сам их укуп­но ше­сна­ест), зби­је­них у јед­ном углу те огра­ђе­них гво­зде­ним пре­пре­ка­ма – и огр­ом­не ма­се ту­ри­ста ко­ја је ту­ма­ра­ла по кру­гу, ти­ска­ју­ћи се и зе­ва­ју­ћи у ку­по­лу. Гла­со­ве те ко­ра­ке ма­се по мра­мор­ном по­ду зи­до­ви су умно­жа­ва­ли и уве­ли­ча­ва­ли, за­глу­шу­ју­ћи та­ко пре­ти­хе ре­чи си­ро­тог ка­р­ди­на­ла. По­ми­слих ка­ко би не­ки ци­ник – што не зна да су истин­ски бо­го­ви са­вр­ше­но рав­но­ду­шни спрам на­па­да и зло­ба не­у­ких љу­ди – мо­гао ре­ћи ка­ко је не­у­спех ка­р­ди­на­ла Пу­па­ра сво­је­вр­сна осве­та бо­го­ва за екс­про­при­ја­ци­ју њи­хо­вог Пан­те­о­на. С об­зи­ром да сам прет­ход­но пре­нео из­ви­ње­ња и жа­ље­ња ам­ба­са­до­ра због спре­че­но­сти да се ода­зо­ве по­зи­ву, био сам сло­бо­дан да не са­че­кам крај про­по­ве­ди већ да се ти­хо по­ву­чем и из­гу­бим у ма­си: би­ло ми је не­при­јат­но да се су­о­чим с оча­ја­њем ка­р­ди­на­ла ко­ји, упр­кос свог по­ло­жа­ја и сла­ве те из­ве­сно на сто­ти­не упу­ће­них по­зи­ва, ни­је ус­пео да оку­пи ви­ше по­што­ва­ла­ца сво­је ре­чи.

ДВА ГЛА­СА ЗА­ПАД­НЕ ЦР­КВЕ

Ка­р­ди­на­ла По­ла Пу­па­ра ви­дим као не­ку ком­пле­мен­тар­ност ка­р­ди­на­ла Јо­зе­фа Ра­цин­ге­ра, пре­фек­та Кон­гре­га­ци­је за док­три­ну ве­ре. Док ка­р­ди­нал Ра­цин­гер (да­нас па­па – прим. ур.) буд­но стра­жа­ри на бра­ни­ку дог­ме и мо­три на по­ја­ве по­пу­шта­ња да их за­то­ми, ка­р­ди­нал Пу­пар ис­пи­ту­је мо­гућ­но­сти по­ве­зи­ва­ња Ка­то­лич­ке цр­кве с кул­ту­ром се­ку­ла­ри­зо­ва­ног све­та, из­ри­чу­ћи че­сто те­шке оп­ту­жбе про­тив вла­да­ју­ћих, мо­дер­них об­ма­на и са­мо­об­ма­на, ко­је ипак ни­ког осим ње­га не оба­ве­зу­ју. Ми­сао ка­р­ди­на­ла Ра­цин­ге­ра је по­сто­ја­на, кри­ста­ли­са­на око не­ке сре­ди­шне осо­ви­не, ка­р­ди­нал Пу­пар, ка­да го­во­ри, оста­вља ути­сак вр­сног и до­стој­ног по­том­ка кла­сич­не фран­цу­ске ми­сли, ко­ја увек и сву­да до­бро зву­чи али ма­ло са­оп­шта­ва. Ка­р­ди­нал Ра­цин­гер чу­ва ула­зе у Цр­кву те по­сред­но под­се­ћа да је она ам­ба­са­да Не­ба на зе­мљи, где љу­ди­ма, без ње­ног вођ­ства, пре­ти про­паст: „Дру­штва ко­ја има­ју за вред­ност са­мо pa­nem, од­но­сно бла­го­у­тро­би­је, осу­ђе­на су на ду­хов­ну пра­зни­ну у ко­јој ће ко­нач­но из­гу­би­ти и хлеб.”Ка­р­ди­нал Пу­пар пак сто­ји крај дру­гих ула­за у Цр­кву, као да би охра­брио ула­зак оних ко­је је за­стра­ши­ла и од­би­ла пре­стро­га реч ка­р­ди­на­ла Ра­цин­ге­ра.

Сре­ћем га, по­но­во, под сен­ком Пан­те­о­на, на отва­ра­њу не­ке из­ло­жбе де­ла рим­ских умет­ни­ка по­све­ће­них ре­ли­гиј­ским мо­ти­ви­ма и те­ма­ма, ко­ја су то­ли­ко без­лич­на и без­из­ра­жај­на да се сти­че ути­сак ка­ко их је ства­ра­ла оп­шта без­вољ­ност, го­ње­на са­мо же­љом ко­ри­шће­ња при­ли­ке за при­ка­зи­ва­ње, од­но­сно за­до­во­ља­ва­ње не­ка­кве та­шти­не. Но­си бле­до, испошћено ли­це го­р­шта­ка, ко­је жи­вот из­гле­да ни­је мно­го на­му­чио сво­јим оштри­ца­ма. То ли­це, као и мо­дре очи, зра­че не­ка­кву де­чач­ку ве­дри­ну, ка­кву че­сто по­се­ду­ју они ко­ји су уме­ли ући у по­зне го­ди­не са са­чу­ва­ном ин­те­лек­ту­ал­ном ра­до­зна­ло­шћу и од­го­ва­ра­ју­ћом жи­во­шћу.

Од­во­дим га од смо­тре пи­та­њем ка­кве за­дат­ке би Цр­ква тре­ба­ло да пре­у­зме на по­чет­ку тре­ћег ми­ле­ни­ју­ма свог по­сто­ја­ња. Од­го­ва­ра ти­хо и бла­го, од­мах, као да је о то­ме већ ду­го раз­ми­шљао:

„Хри­шћан­ски ху­ма­ни­зам у тре­ћем ми­ле­ни­ју­му мо­ра пре­вла­да­ти по­сто­је­ћу одво­је­ност Цр­кве од жи­во­та и ве­ре од кул­ту­ре. Та одво­је­ност је исто­риј­ски ство­ре­на, она је бол­на и не­под­но­шљи­ва, узр­о­ку­ју­ћи мно­ге пат­ње и из­гу­бље­но­сти чо­ве­ка овог до­ба. У на­шем од­но­су пре­ма Бо­гу, Ње­гов по­ло­жај не сме­мо схва­ти­ти као не­ко на­си­ље над­ре­ђе­но­сти, јер Бог уз­ди­же и сла­ви људ­ске об­да­ре­но­сти и ге­ни­јал­но­сти. Ми мо­ра­мо уме­ти спо­зна­ти вред­но­сти на­ше тра­ди­ци­је и ми­сте­ри­ју чо­ве­ка и Бо­га, ми­сте­ри­ју исто­ри­је и жи­во­та, ми­сте­ри­ју ма­те­ри­је и иде­ја, ка­ко би­смо об­но­ви­ли це­ло­ви­тост.”

У сту­ди­ји Chri­sti­a­ni­sme et iden­tité na­zi­o­na­le (Pa­ris: Be­a­uc­he­sne), ка­р­ди­нал Пу­пар за­сту­па пот­пу­но нео­сно­ва­ну а са­мо­до­па­дљи­ву те­о­ри­ју по ко­јој је „пре­но­се­ћи (вред­но­сти) хе­лен­ско-рим­ске ци­ви­ли­за­ци­је, а исто­вре­ме­но по­шту­ју­ћи на­ци­о­нал­не вред­но­сти, хри­шћан­ство про­ду­бљи­ва­ло кул­тур­ни иден­ти­тет евр­оп­ских на­ро­да ко­ји без ње­га не би мо­гли по­сти­ћи... Док је по­ста­вља­ло те­ме­ље за­јед­нич­ке ци­ви­ли­за­ци­је, хри­шћан­ство је ис­ти­ца­ло по­себ­ни иден­ти­тет сва­ког на­ро­да. Гра­ђе­ви­на евр­оп­ског је­дин­ства тре­ба да са­чу­ва ту рав­но­те­жу као услов скла­да из­ме­ђу на­ро­да и учин­ко­ви­то­сти ве­ли­ког ску­па за­јед­ни­штва.”

Као да ми не зна­мо да је хри­шћан­ство на за­пад­ној стра­ни на­шег кон­ти­нен­та на­ме­та­ло се­бе на­ро­ди­ма по­мо­ћу ко­руп­ци­ја и уце­на, ог­њем и ма­чем, те ра­за­ра­ју­ћи ет­нич­ке или на­ци­о­нал­не спо­ме­ни­ке и тра­ди­ци­је. До­бар при­мер пру­жа­ју но­р­ве­шке из­бе­гли­це на Исланд, ко­је су ра­ди­је иза­бра­ле ег­зил као ал­тер­на­ти­ву по­ко­љу због од­би­ја­ња да се по­кр­сте: њи­ма ду­гу­је­мо очу­ва­ње је­ди­них из­рав­них осве­до­че­ња ре­ли­ги­је Ге­р­ма­на.

Ипак, умем да це­ним у тој сту­ди­ји је­дин­стве­но или бар ве­о­ма рет­ко за­ла­га­ње за уоча­ва­ње и вред­но­ва­ње на­ци­о­нал­них осо­бе­но­сти уну­тар свет­ског ста­да ве­р­ни­ка, на­су­прот пре­о­вла­ђу­ју­ћем уни­вер­за­ли­зму, од­но­сно ко­смо­по­ли­ти­зму Ка­то­лич­ке цр­кве, што та­ко че­сто сви­ре­по из­да­је евр­оп­ске на­ро­де. То­ком ра­та, гле­дао сам, са жа­ље­њем, ту из­да­ју Ка­то­лич­ке цр­кве спрам хр­ват­ског на­ро­да у про­кле­тој авли­ји: уме­сто да по­др­жи хр­ват­ску те­жњу за одва­ја­њем од му­сли­ма­на, Ка­то­лич­ка цр­ква је сво вре­ме по­др­жа­ва­ла му­сли­ман­ско на­сто­ја­ње да се очу­ва је­дин­стве­на и цен­тра­ли­зо­ва­на Бо­сна и Хе­р­це­го­ви­на, у ко­јој би они вла­да­ли си­лом број­ча­не ве­ћи­не. Ка­то­лич­кој цр­кви би­ло је ста­ло је­ди­но да са­чу­ва мре­жу сво­јих уре­да, па ма­кар и под упра­вом му­сли­ма­на, це­не­ћи са­мо ко­ли­чи­не а не и ка­кво­ће ве­р­ни­ка.

Ка­р­ди­нал Пу­пар ми по­ка­зу­је ли­це за­до­вољ­ства што је срео јед­ног ма­р­љи­вог чи­та­о­ца сво­је студијe:

„На­ци­о­нал­ни иден­ти­тет се са­сто­ји од осо­бе­но­сти од­го­ва­ра­ју­ћих кул­ту­ра и ду­ха. Те осо­бе­но­сти ни­су плод слу­ча­ја већ су плод ве­ков­них на­ста­ја­ња и по­сто­ја­ња. И оне су јед­на ми­сте­ри­ја ко­ја из­и­ску­је ду­бо­ко по­што­ва­ње и про­ми­шља­ње. Сва­ку на­ци­ју сто­га од­ли­ку­је сте­че­на осо­бе­ност, као и иди­о­син­кра­зи­је. По­треб­но је ула­га­ти сва­ки мо­гу­ћи труд да се те осо­бе­но­сти са­чу­ва­ју јер оне, као што рекох, ни­су слу­чај­не већ има­ју сво­ју ми­си­ју... Ме­не ве­о­ма ра­ду­је што сте Ви про­чи­та­ли мој рад.”

По­том оди­же по­глед ка не­кој не­ви­дљи­вој да­љи­ни:

„Мо­дер­на ми­сао је пи­лат­ска... Она са­мо по­ста­вља пи­та­ња а не пру­жа од­го­во­ре, мо­жда и за­то што не по­сто­ји спрем­ност да њи­ма усле­де од­го­ва­ра­ју­ћа де­ла. Хри­шћан­ска ми­сао да­нас мо­ра би­ти упра­во су­прот­на: спо­соб­на да пру­жа од­го­во­ре – на­ме­ре­на са­мо исти­ни – и да их сле­ди.”

Ни­сам след­бе­ник већ ми­ле­нар­но ис­трај­не а не­пра­вед­не осу­де Пи­ла­та, те осе­ћај не­сла­га­ња са­жи­мам у је­дан под­смех. Ка­жем ка­ко се с њим не бих мо­гао баш пот­пу­но сло­жи­ти: мо­дер­на ми­сао не са­мо да не по­ста­вља пи­та­ња већ их и за­бра­њу­је. <

(Јул-август 2006)

(„НА­ЦИ­ЈА” је 2006. у два своја штампана издања започела постхумно објављивање извода из обим­ног ру­ко­пи­са Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, преминулог годину дана раније, у јулу 2005. Тај рукопис, под на­сло­вом „Зим­ски сол­сти­ци­јум”, аутор је пред смрт лич­но по­ве­рио свом пријатељу и на­шем глав­ном уред­ни­ку Браниславу Матићу. У нашој електронској Архиви можете прочитати све досад објављене делове.)

(1) Обреди Реда против Хаоса

(3) Једна суза за Војтилу

(4) Чекајући крај и почетак

(5) О интуицији и слободи