ПОСЛЕДЊИ САМИТ ЕУ И ПОТОЊА ПОЛИТИЧКА ЗБИВАЊА ДАЉЕ ПРОДУБЉУЈУ КРИЗУ

Непријатни шум Ватерлоа

Споразум о финансијској перспективи ЕУ за период 2007-2013, односно пројекат дугорочног  европског буxета, пропао је. „Није реч о кризи, него о дубокој кризи”, рекао је Жан Клод Јункер, донедавни председавајући ЕУ. Свету је послата још једна „вест о поразу”, о „наглом кочењу, како политичком, тако и економском”

Пи­ше: Мар­цио Па­о­ло Ро­тон­до

Вре­ме је сво­ђе­ња ра­чу­на. Не ви­ше еко­ном­ског, већ мо­рал­ног. Нај­де­ли­кат­ни­ји и нај­зна­чај­ни­ји са­мит Европ­ске Уни­је зад­њих го­ди­на за­кљу­чен је ис­хо­дом ко­ји уно­си нај­ве­ћу гор­чи­ну у ам­би­ци­је са­мо­про­кла­мо­ва­них евро­кра­та. На­род је схва­тио.

Исто­риј­ски тре­ну­так у ко­јем се на­ла­зи наш кон­ти­нент, по­сле дво­стру­ког уда­р­ца, ка­ко по­ли­тич­ког, та­ко и еко­ном­ског, пред­ста­вља нај­ду­бљу кри­зу. Евро­по­ли­ти­ча­ри сво­де ра­чу­не и ску­пља­ју­ћи кр­хо­ти­не зад­њих до­га­ђа­ја. Још оја­ђе­ни и раз­о­ча­ра­ни, мо­ра­ће са­да  да не­вољ­но окре­ну стра­ни­цу, да сре­де ми­сли, про­ме­не курс и кре­ну од но­ве оптике, а то је она ко­ја ви­ди на­род у сре­ди­шту њи­хо­вих пла­но­ва и њи­хо­вих би­лан­са.

У Бе­лој ку­ћи, пред пред­се­дни­ком Бу­шом и при­ли­ком го­ди­шњег су­сре­та две­ју стра­на, европ­ски врх се пр­ви пут по­ја­вио као по­ра­жен и са под­ви­је­ним ре­пом. Збило се то, игром суд­би­не, баш пред пр­вим по­др­жа­ва­о­цем она­кве Евро­пе ка­квој је на­род ре­као НЕ.

Аме­рич­ки­ пред­сед­ник је од­мах из­ја­вио да по­др­жа­ва ја­ку Европ­ску Уни­ју и, на­рав­но, тур­бо-ли­бе­рал­ну, јер се зна да је таква Европа нај­ве­ће тр­жи­ште за про­из­во­де made in USA. Али, дан по­сле па­да, по­ру­ка упу­ће­на „ме­ђу­на­род­ној за­јед­ни­ци” би­ла је по­ру­ка о по­ра­зу.

Реч је, да­кле, о на­глом ко­че­њу, ка­ко по­ли­тич­ком, та­ко и еко­ном­ском. То је дра­ма­тич­на тра­у­ма за ше­фо­ве оли­гар­хи­је Европ­ске Уни­је.

Пред­сед­ник Европ­ског пар­ла­мен­та Јо­сеф Бо­рел ре­као је да је „ту­жан и раз­о­ча­ран” због про­па­лог спо­ра­зу­ма о фи­нан­сиј­ској пер­спек­ти­ви за 2007-2013, ­дан по­сле од­би­ја­ња европ­ског Уста­ва, и до­дао је да ЕУ „не мо­же ду­го да оста­не у ква­ру”.

Осим то­га, Бо­рел је упо­зо­рио на оп­ас­ност од „пот­пу­но по­гре­шне ви­зи­је” ко­јом се у сре­ди­ште рас­пра­ве о соп­стве­ним ре­сур­си­ма ста­вља­ сал­до не­то би­лан­са. Нај­зад је Бо­рел за­пе­вао хим­ну ком­про­ми­су и пра­вим иде­а­ли­ма, под­ву­кав­ши да  ће „да­љи ход постојећим пу­тем до­ве­сти до кра­ха”. То је већ би­ло схва­ће­но.

ПРЕМЕРАВАЊЕ ПОРЕМЕЋАЈА

Европ­ска Уни­ја „ни­је у кри­зи”, она је „у ду­бо­кој кри­зи”, до­дао је про­шлих да­на Жан-Клод Јун­кер, тада још пред­сед­ник ЕУ при кра­ју ман­да­та. Про­паст са­ми­та је „ту­жан дан за Евро­пу”. Све у све­му, по­ру­ка са­да­шњег пред­сед­ни­ка је пу­на раз­о­ча­ра­ња. Он је у свом ман­да­ту до­жи­вео, упр­кос при­стој­но оба­вље­ном по­слу, мо­жда нај­о­се­т­ни­ји по­раз на­стао због не­здра­ве европ­ске би­ро­кра­ти­је. Мо­жда је он био нај­по­год­ни­ји пред­сед­ник за ства­ра­ње пра­вед­ног ком­про­ми­са, има­ју­ћи у ви­ду и ње­го­ве уже ин­те­ре­се,  али ни­је ус­пео у на­ме­ри, што је ја­сан симп­том да има не­че­га ве­ли­ког што ни­је у ре­ду. Го­во­рило се и о ван­ред­ном са­ми­ту, али је ма­ло њих веровало у успех. Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја је са­да у за­се­ди, спрем­на да ско­чи за лоп­том како би ис­ко­ри­сти­ла ве­ли­ку сла­бост ко­ја је об­у­зе­ла ста­ри кон­ти­нент и убри­зга­ла му сво­ју хва­ље­ну до­зу ан­ти­на­род­ног, мер­кан­тил­ног и ли­хвар­ско­крат­ског ли­бе­ри­зма.

Да­кле, ра­ди се о то­ме да се од­лу­чи „да ли се же­ли Европ­ска Уни­ја спо­соб­на да се су­о­чи са бу­дућ­но­шћу или се же­ли Европ­ска Уни­ја ухва­ће­на у ка­вез про­шло­сти. Би­ће то ви­ђе­но као не­ка вр­ста за­о­кре­та” – реплицирала је одмах бри­тан­ска стра­на ре­пли­ци­ра­ла из Лон­до­на. А већ јој во­ди­ца цу­ри на уста. Али, за ко­га? Одговор је, има­ју­ћи у ви­ду ис­ка­за­ни его­и­зам, очигледан. Због то­га, би­ло ко­ја од­лу­ка до­не­та док пред­се­да­ва Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја из­гле­да те­гоб­на и сум­њи­ва, уз ри­зи­к да бу­де бој­ко­то­ва­на.

Што се ти­че пр­вог европ­ског по­ра­за, од­лу­ка да се но­ва ра­ти­фи­ка­ци­ја европ­ског Уста­ва од­ло­жи за пр­во по­лу­го­ђе 2006. го­ди­не, ако не и за 2007, ути­че озбиљ­но на европ­ски мо­рал. Од­лу­ка је до­не­та од стра­не нај­ви­ших функ­ци­о­не­ра европ­ског кар­те­ла да би се до­би­ло на дра­го­це­ном вре­ме­ну. То је пе­риод за раз­ми­шља­ње, да би се раз­мо­три­ли бри­ге и не­ми­ри гра­ђа­на, њи­хова оче­ки­ва­ња, али уз ри­зик да се по­но­во на­ме­ћу исти аман­дм­ани и убе­ђу­је на­род у оно што су кон­сул­то­ва­ни европ­ски гра­ђа­ни већ од­би­ли. Међутим, пре­ма јав­ном мнењу, то је са­мо пе­риод вре­ме­на ко­ји ци­ља на пре­пра­вља­ње Уста­ва под но­вим мо­тоом и с раз­ли­чи­тим ци­ље­ви­ма, ко­ји би би­ли бли­жи же­љи евро­п­ских на­ро­да.

ОТКУЦАЈИ ДИГИТРОНА У СРЦУ

О дру­гом по­ра­зу, оном ве­за­ном за пер­спек­ти­ве би­лан­са 2007-2013. го­ди­не, би­ће опет ре­чи под пред­сед­ни­штвом Ве­ли­ке Бри­та­ни­је. По­што се на њу већ гле­да као на цр­ну ов­цу, не­из­ве­сно је при­хва­та­ње ње­них пред­ло­га, иако је Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја је­дан од пр­вих про­мо­те­ра ли­бе­ри­стич­ке Евро­пе.

Од­би­ја­ње зад­њег пред­ло­га бу­xе­та, про­шлог 17. и 18. ју­на у Бри­се­лу, из­гле­да­ло је као но­ви Ва­тер­ло. Та бит­ка је во­ђе­на сто­ти­нак ки­ло­ме­та­ра од Бри­се­ла, баш 18. ју­на пре 190 го­ди­на: На­по­леон-Јун­кер и ње­го­ви след­бе­ни­ци, „фи­ло­ком­про­ми­се­ри за Евро­пу у кри­зи”, ме­ђу ко­ји­ма у пр­вом ре­ду Ши­рак и Шре­дер, били су по­беђени од стране Ве­линг­тона-Блера и њи­хо­ве го­ми­ле след­бе­ни­ка, „фи­ло­а­тлан­тли­бе­ри­ста, его­и­ста и не­про­дук­ти­ва­ца” спрем­них да рас­трг­ну европ­ску мр­ци­ну.

Ита­ли­ја се, пак, ло­ми­ла око по­зи­ци­је ко­ју је тре­ба­ло да за­у­зме. Нај­зад, ушла је неутралним ходом, по­што је до­шла до при­хва­тљи­вих по­зи­ци­ја. „У то­ку пре­го­во­ра ус­пе­ли смо да до­ђе­мо до при­хва­тљи­вих по­зи­ци­ја, га­ран­ту­ју­ћи Ита­ли­ји 18 ми­ли­јар­ди евра за ин­фра­струк­ту­ру”, рекао је италијански премијер Берлускони. „До­бро смо во­ди­ли пре­го­во­ре, па смо мо­гли да под­не­се­мо ко­шта­ње тог спо­ра­зу­ма на ба­зи од 36 одсто од бру­то на­ци­о­нал­ног про­из­во­да, као не­то до­при­но­са, и у пу­ном скла­ду са нај­ве­ћим зе­мља­ма ЕУ.”

За шефа италијанске дипломатије Фи­ни­ја, пак, про­па­ли до­го­вор из Бри­се­ла „не спре­ча­ва Европ­ску Уни­ју да на­ста­ви да функ­ци­о­ни­ше, али по­ка­зу­је да је Евро­па у опа­сно­сти да из­гу­би свој иде­ал­ни шарм”. Ако га већ ни­је из­гу­би­ла. Ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва уоча­ва да су „мно­ге вла­де све ма­ње спрем­не да жр­тву­ју сво­је на­ци­о­нал­не ин­те­ре­се у име европ­ске ин­те­гра­ци­је. Тре­ба схва­ти­ти да кри­за ЕУ ни­је фи­нан­сиј­ска, већ по­ли­тич­ка”.

АНАТОМИЈА ПОЛИТИЧКЕ КРИЗЕ

По­ли­тич­ка кри­за се по­мо­ли­ла иза пи­та­ња бу­xе­та, при че­му су се су­ко­би­ли ли­бе­ри­стич­ки ин­те­ре­си, за­ба­ри­ка­ди­ра­ни на пи­та­њи­ма од чи­сто еко­ном­ског ин­те­ре­са, са ин­те­ре­си­ма ко­ји су ви­ше др­жав­нич­ки и со­ци­јал­ни, флек­си­бил­ни­ји ка­да је у пит­а­њу обо­стра­ни ком­про­мис. Са јед­не стра­не, ве­то Ве­ли­ке Бри­та­ни­је и њен не­пра­вед­ни по­пуст, не­флек­си­би­лан за би­ло ка­кву вр­сту ком­про­ми­са, а бра­њен шкр­гу­та­њем зу­ба, што су сле­ди­ле, пре­ма ин­ди­скре­ци­ја­ма, Шпа­ни­ја, Хо­лан­ди­ја, Швед­ска и Фин­ска, та­ко­ђе про­тив­не не­ла­год­ним ком­про­ми­си­ма.

„Би­ло ме је сра­мо­та ка­да су све но­ве зе­мље чла­ни­це по­ну­ди­ле да се од­рек­ну де­ла сво­јих фи­нан­сиј­ских по­тре­ба у ко­рист оп­штег спо­ра­зу­ма”, ре­као је љу­ти­то Јун­кер за вре­ме пре­го­во­ра.

На кра­ју са­ми­та, десет но­вих др­жа­ва чла­ни­ца, са Пољ­ском на че­лу, пред­ло­жи­ло је да не ста­ви ни­ка­кву за­пре­ку на пла­ћа­ње сво­је кво­те ко­ју тре­ба усме­ри­ти на по­кри­ва­ње Ве­ли­ке Бри­та­ни­је, са­мо да се спа­су пре­го­во­ри и да се та­ко омо­гу­ћи усва­ја­ње бу­xе­та, али ни тај по­ку­шај ни­је имао успе­ха. Гест де­сет но­вих др­жа­ва чла­ни­ца ко­је су ушле у Уни­ју ма­ја ме­се­ца про­шле го­ди­не, ко­мен­та­ри­са­ли су Жак Ши­рак и не­мач­ки кан­це­лар Гер­хард Шре­дер. Под­се­ти­ли су на „его­и­зам две или три бо­га­те зе­мље”, а овај тренутак описали као „дир­љи­в ко­ли­ко и срам­ан”. Али, Ши­рак је де­лом и са­у­че­сник не­у­спе­ха, јер је же­сто­ко бра­нио мут­ну по­ли­ти­ку до­би­ја­ња ве­ли­ких фон­до­ва за сво­ју зе­мљу. То је раз­вој до­га­ђа­ја ко­ји по­твр­ђу­је да ко ма­ње има, ви­ше да­је и ко има ви­ше ма­ње да­је (баш чуд­на људ­ска сорта).

У тој оп­ти­ци, на кра­ју сво­га председничког ман­да­та Лук­сем­бур­жа­нин Жан Клод Јун­кер, на­ја­вио је да не­ће при­су­ство­ва­ти пре­зен­та­ци­ји про­гра­ма бри­тан­ског председавања коју ће у Европ­ском пар­ла­мен­ту има­ти То­ни Блер. „На­ци­о­нал­ни пра­зник мо­је зе­мље је 23. ју­ни, па мо­гу да на­ја­вим да то­га да­на не­ћу при­су­ство­ва­ти из­ла­га­њу про­гра­ма но­вог пред­се­да­ва­ју­ћег”, из­ја­вио је Јункер, и да­ље нер­во­зан, а затим је до­дао иро­нич­ним и озло­је­ђе­ним то­ном, ка­кав је имао то­ком це­ле кон­фе­рен­ци­је за штам­пу: „Не­ћу да­ва­ти ника­ква оба­ве­ше­ња, ни­ти са­ве­те. Ја­сно је да по­сто­ји от­пор пре­ма мо­јим са­ве­ти­ма.”

То је по­ка­за­тељ ве­ли­ких унутарњих тен­зи­ја. Непосредно  по­сле пре­у­зи­ма­ња пред­сед­ни­штва ЕУ, 1. јула, Блер је већ тр­љао ру­ке због оваквог ис­хо­да са­ми­та. Али, од самог старта ње­го­во пре­у­зи­ма­ње шта­фет­не па­ли­це ни­је увер­љи­во. То потврђују не­дав­ни до­га­ђа­ји: све је ишло до­бро док ни­су до­ве­де­ни у пи­та­ње не­ки потпуно неосновани по­пу­сти за Британију. То пи­та­ње, по­тег­ну­то при кра­ју са­ми­та, до­ве­ло је по­но­во на днев­ни ред спо­ра­зу­ме ко­ји су већ би­ли пот­пи­са­ни и усво­је­ни, као и це­лу струк­ту­ру бу­xе­та. Иза овакве политичке акције, очито, стајали су још сумњивији интереси.

Бу­xет тре­ба по­но­во уоб­ли­чи­ти, али не на овај на­чин. Уско­ро ће­мо ви­де­ти ре­цепт ко­ји нам пред­ла­же бри­тан­ски при­ја­тељ да би нам запржио своју ли­бе­ри­стич­ку чорбу. <

(Август 2005)