Архива 2005-2006 > Визир - Наличја тероризма |
ИСКУСТВО ГОВОРИ ДА СЕ ОКО ВЕЛИКИХ ТЕРОРИСТИЧКИХ УДАРА НА ЗАПАДУ ПЛЕТУ ОПАСНЕ ИГРЕ ВИСОКЕ ПОЛИТИКЕ И НАЈМОЋНИЈИХ СПЕЦИЈАЛНИХ СЛУЖБИ СВЕТАОпрез и четворе очи Једанаести септембар 2001. послужио је да оправда два рата и отворени амерички војни скок на стратешку зону Средње Азије. Још се не зна за шта би могао да послужи лондонски 7. јул 2005. Европа не сме бити ни сувише емотивна ни брзоплета, да не би упала у замку да подржи нове такве ратове, баш као ни терористичку логику. И то управо због невиних жртава, оних у Мадриду и Лондону, али и оних у Басри, на Западној обали Јордана или на српском Косову
Пише: Паоло Емилијани
Атентат на Лондон је одавно висио у ваздуху. После 11. септембра и званичног проглашења сезоне „борбе против тероризма”, то је личило на „тако логичан” циљ за терористичке банде које, према Бушу и Блеру, оперишу по свету. Велика Британија је учествовала у свим атлантским агресивним ратовима и представља, заједно са САД, најистуренији одред Запада. Зато су сви сматрали да је просто „судбина” да се, пре или касније, спозна цена таквог ангажмана. Можда се Шпанци питају зашто је Мадрид окрвављен пре енглеског главног града и можда то никада неће сазнати. Све до 10. септембра 2001. светска сцена била је, бар привидно, врло разнолика. Међународни тероризам, такав какав данас постоји, није постојао и Американцима, барем оним просечним, није ни падала на ум могућност напада на њиховој територији. Наравно, било је изузетака, али су такви аутори остајали у сенци, побуђујући сумњу да се могло радити о унутрашњим питањима САД. По сложености напада, по значају циљева и по разорним резултатима, прави камен међаш је управо 11. септембар. Американци, који су већ десет година непрекидно нападали Ирак (заједно са Британцима) и наметали ирачкој нацији на срамни ембарго који је убијао милионе немоћних, сазнали су и како изгледа терор у њиховој кући. Наравно, ни овом приликом не можемо да оставимо по страни сумње ко је доиста стајао иза тог напада у САД и да ли су америчке службе, ако не организовале тај шокантни удар, барем знале и због својих потреба прећутале да се напад спрема. Очигледно је да је свако ко је имао екстремна негативна осећања према атлантистичкој политици и њеним крвавим последицама, уз сво дубоко поштовање према невиним жртвама, био задовољан када је видео да су криминалци исплаћени истом монетом терора. На тај начин се могу објаснити народне манифестације радости у Палестини или Ираку одмах после вести о нападу.
ТРАГОВИ ДУГИХ РЕПОВА
Али, то не показује никакву везу између онога ко је планирао и извео терористичку акцију и поменутих народа. Штавише, временом су се појавиле узнемиравајуће контрадикције између стварности и званичне верзије коју су дале америчке власти. На пример, нико не би могао поверовати да један од доказа за умешаност магловито идентификованих „исламских интегралиста”, за које се тврди да су разнели неки авион, може да буде проналажење неког пасоша или Курана на згариштима. Али, атлантска сила је успела да оствари „чудо”, јер је наметнула да буде „свеопште прихваћена” верзија догађаја коју би свако паметан одбио да прихвати. Када је свет обишла вест о атентатима у Лондону, нигде није било манифестација радости. Па ипак, знамо, Британци нису ништа мање одговорни од Американаца, нити уживају веће симпатије међу народима који су упознали енглески деспотски колонијализам. Изгледа, међутим, да четири године нису протекле узалуд. Једанаести септембар је послужио да оправда два рата, а шта ће оправдавати 7. јули? То је питање које су себи одмах поставили народи који се боре за своју слободу и који су у тим нападима видели претпоставку за нове несреће. Агресија на Авганистан, нема више никакве сумње у то, планирана је пре рушења кула близнакиња. Шта је још планирано? Напад на Сирију? На Иран? То, наравно, не значи да се аутоматски потврђују завереничке тезе, које би свеле атентате на америчке „унутрашње” матрице. Али, не заборавимо, постоје и „спољни” фактори заинтересовани да се планетарни рат настави. Мисао најпре полети ка Израелу, који је, према свим егзактним анализама, извукао максималну корист из претходних ратова и одавно притиска да се униште владе које бране национални суверенитет на целом Блиском Истоку. Наравно, ни то није довољно да се претпостави директна умешаност Мосада у било коју поменуту акцију. Његова структура је свакако користан обавештајни инструмент, али то није никакав доказ.
НЕКО, ИПАК, ВУЧЕ КОНЦЕ
У сваком случају, и неки други ће извући несумњиву корист из ове нове климе терористичке узбуне, па ни то не може да буде доказ и њихове умешаности. Чак ће и италијанска влада сада имати слободне руке да уведе ванредне мере које ће ојачати њену моћ контроле, али ни највећи идиот међу италијанским центролевичарима, који у Берлусконију виде „апсолутно зло”, не би никада ни помислио да је он, на било који начин, у дослуху са терористима. Ипак, неко вуче конце. Званична верзија наводи да је то Бин Ладен, али је тешко поверовати у ту причу. Ал Каида је организација која не постоји територијално, нити има народну подршку. Бин Ладен нема и никада не би могао ни да има утицај ван ужег „саудијског” подручја. Поврх тога, ЦИА је створила и исковала Бин Ладена ради борбе против Руса, па је тешко поверовати да би човек кога су јенкији створили ујео за руку свога творца. Када би то ипак било истина, морали бисмо видети манифестације радости „симпатизера Ал Каиде”, срећних због успешног напада на Лондон, што се, као што смо рекли, није догодило. Међутим, знамо да је лако наћи очајнике спремне на све, у извесним регионима, и да је још лакше инструментализовати их, али, руку на срце, није речено да морају бити исте националности, исте расе и исте религије. Стога, искрено жалимо због невиних жртава у Лондону, али нисмо подлегли жалости на тај начин да заборавимо да је у Фалуџи или у Басри било више жртава, или да убијање Палестинаца траје непрестано, или да нема краја српским невиним жртвама на Косову, а све у потпуној медијској блокади. То је рат. На неким местима борба је јасна, а негде је замагљена. Зато, будимо опрезни. Наш непријатељ не сме олако да задобије емотивну предност, јер никада не смемо бити спремни да подржимо нове такве ратове, баш као што увек и свакако одбијамо терористичку логику. <
(Септембар 2005)
|