ИС­КУ­СТВО ГО­ВО­РИ ДА СЕ ОКО ВЕ­ЛИ­КИХ ТЕ­РО­РИ­СТИЧ­КИХ УДА­РА НА ЗА­ПА­ДУ ПЛЕ­ТУ ОПА­СНЕ ИГРЕ ВИ­СО­КЕ ПО­ЛИ­ТИ­КЕ И НАЈ­МОЋ­НИ­ЈИХ СПЕ­ЦИ­ЈАЛ­НИХ СЛУ­ЖБИ СВЕ­ТА

Опрез и че­тво­ре очи

Је­да­на­е­сти сеп­тем­бар 2001. по­слу­жио је да оправ­да два ра­та и отво­ре­ни аме­рич­ки вој­ни скок на стра­те­шку зо­ну Сред­ње Ази­је. Још се не зна за шта би мо­гао да по­слу­жи лон­дон­ски 7. јул 2005. Евро­па не сме би­ти ни су­ви­ше емо­тив­на ни бр­зо­пле­та, да не би упа­ла у зам­ку да по­др­жи но­ве такве ра­то­ве, баш као ни те­ро­ри­стич­ку ло­ги­ку. И то упра­во због не­ви­них жр­та­ва, оних у Мадриду и Лон­до­ну, али и оних у Ба­сри, на За­пад­ној оба­ли Јор­да­на или на срп­ском Ко­со­ву

Пи­ше: Па­о­ло Еми­ли­ја­ни

Атен­тат на Лон­дон је одав­но ви­сио у ва­зду­ху.

По­сле 11. сеп­тем­бра и зва­нич­ног про­гла­ше­ња се­зо­не „бор­бе про­тив те­ро­ри­зма”, то је ли­чи­ло на „тако логичан” циљ за те­ро­ри­стич­ке бан­де ко­је, пре­ма Бу­шу и Бле­ру, опе­ри­шу по све­ту.

Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја је уче­ство­ва­ла у свим атлант­ским агре­сив­ним ра­то­ви­ма и пред­ста­вља, за­јед­но са САД, нај­и­сту­ре­ни­ји од­ред За­па­да. За­то су сви сма­тра­ли да је про­сто „суд­би­на” да се, пре или ка­сни­је, спо­зна це­на та­квог ан­га­жма­на. Мо­жда се Шпан­ци пи­та­ју за­што је Ма­дрид окр­ва­вљен пре ен­гле­ског глав­ног гра­да и мо­жда то ни­ка­да не­ће са­зна­ти.

Све до 10. сеп­тем­бра 2001. свет­ска сце­на била је, бар привидно, вр­ло разнолика. Ме­ђу­на­род­ни те­ро­ри­зам, та­кав ка­кав да­нас по­сто­ји, ни­је по­сто­јао и Аме­ри­кан­ци­ма, барем оним просечним, ни­је ни па­да­ла на ум мо­гућ­ност на­па­да на њи­хо­вој те­ри­то­ри­ји. На­рав­но, би­ло је изузетака, али су такви ауто­ри оста­ја­ли у сен­ци, побуђујући сум­њу да се мо­гло ра­ди­ти о уну­тра­шњим пи­та­њи­ма САД.

По сло­же­но­сти на­па­да, по зна­ча­ју ци­ље­ва и по ра­зор­ним ре­зул­та­ти­ма, пра­ви ка­мен ме­ђаш је упра­во 11. сеп­тем­бар.

Аме­ри­кан­ци, ко­ји су већ де­сет го­ди­на не­пре­кид­но на­па­да­ли Ирак (за­јед­но са Бри­тан­ци­ма) и наметали ирач­кој на­ци­ји на срам­ни ем­бар­го ко­ји је уби­јао ми­ли­о­не не­моћ­них, са­зна­ли су и ка­ко из­гле­да те­рор у њи­хо­вој ку­ћи. На­рав­но, ни овом при­ли­ком не мо­же­мо да оста­ви­мо по стра­ни сум­ње ко је до­и­ста ста­јао иза тог на­па­да у САД и да ли су аме­рич­ке слу­жбе, ако не ор­га­ни­зо­ва­ле тај шо­кант­ни удар, ба­рем зна­ле и због сво­јих по­тре­ба пре­ћу­та­ле да се на­пад спре­ма.

Очи­глед­но је да је сва­ко ко је имао екс­трем­на не­га­тив­на осе­ћа­ња пре­ма атлан­ти­стич­кој по­ли­ти­ци и ње­ним кр­ва­ви­м по­сле­ди­ца­ма, уз сво дубоко по­што­ва­ње пре­ма не­ви­ним жр­тва­ма, био за­до­во­љан ка­да је ви­део да су кри­ми­нал­ци ис­пла­ће­ни истом мо­не­том те­ро­ра. На тај на­чин се мо­гу об­ја­сни­ти на­род­не ма­ни­фе­ста­ци­је ра­до­сти у Па­ле­сти­ни или Ира­ку од­мах по­сле ве­сти о на­па­ду.

ТРАГОВИ ДУГИХ РЕПОВА

Али, то не по­ка­зу­је ни­ка­кву ве­зу из­ме­ђу оно­га ко је пла­ни­рао и из­вео те­ро­ри­стич­ку ак­ци­ју и по­ме­ну­тих на­ро­да.

Шта­ви­ше, вре­ме­ном су се по­ја­ви­ле уз­не­ми­ра­ва­ју­ће кон­тра­дик­ци­је из­ме­ђу ствар­но­сти и зва­нич­не вер­зи­је ко­ју су да­ле аме­рич­ке вла­сти. На при­мер, ни­ко не би мо­гао по­ве­ро­ва­ти да је­дан од до­ка­за за уме­ша­ност магловито иден­ти­фи­ко­ва­них „ислам­ских ин­те­гра­ли­ста”, за које се тврди да су раз­не­ли не­ки авион, мо­же да бу­де про­на­ла­же­ње не­ког па­со­ша или Ку­ра­на на зга­ри­шти­ма. Али, атлант­ска си­ла је ус­пе­ла да оства­ри „чу­до”, јер је наметнула да буде „свеопште прихваћена” вер­зи­ја догађаја ко­ју би сва­ко па­ме­тан од­био да при­хва­ти.

Ка­да је свет об­и­шла вест о атен­та­ти­ма у Лон­до­ну, ниг­де ни­је би­ло ма­ни­фе­ста­ци­ја ра­до­сти.

Па ипак, знамо, Бри­тан­ци ни­су ни­шта ма­ње од­го­вор­ни од Аме­ри­ка­на­ца, ни­ти ужи­ва­ју ве­ће сим­па­ти­је ме­ђу на­ро­ди­ма ко­ји су упо­зна­ли ен­гле­ски де­спот­ски ко­ло­ни­ја­ли­зам.

Из­гле­да, ме­ђу­тим, да че­ти­ри го­ди­не ни­су про­те­кле уза­луд.

Је­да­на­е­сти сеп­тем­бар је по­слу­жио да оправ­да два ра­та, а шта ће оправ­да­ва­ти 7. ју­ли?

То је пи­та­ње ко­је су се­би од­мах по­ста­ви­ли на­ро­ди ко­ји се бо­ре за сво­ју сло­бо­ду и ко­ји су у тим на­па­ди­ма ви­де­ли прет­по­став­ку за но­ве не­сре­ће.

Агре­си­ја на Ав­га­ни­стан, нема више никакве сумње у то, пла­ни­ра­на је пре ру­ше­ња ку­ла бли­зна­ки­ња. Шта је још пла­ни­ра­но? На­пад на Си­ри­ју? На Иран? То, на­рав­но, не зна­чи да се ауто­мат­ски по­твр­ђу­ју за­ве­ре­нич­ке те­зе, ко­је би све­ле атен­та­те на аме­рич­ке „уну­тра­шње” ма­три­це. Али, не заборавимо, по­сто­је и „спољ­ни” фак­то­ри за­ин­те­ре­со­ва­ни да се пла­не­тар­ни рат на­ста­ви. Ми­сао нај­пре по­ле­ти ка Изра­е­лу, ко­ји је, пре­ма свим ег­закт­ним ана­ли­за­ма, из­ву­као мак­си­мал­ну ко­рист из прет­ход­них ра­то­ва и одав­но притиска да се уни­ште вла­де ко­је бра­не на­ци­о­нал­ни су­ве­ре­ни­тет на це­лом Бли­ском Ис­то­ку. На­рав­но, ни то ни­је до­вољ­но да се прет­по­ста­ви ди­рект­на уме­ша­ност Мо­са­да у би­ло ко­ју по­ме­ну­ту ак­ци­ју. Ње­го­ва струк­ту­ра је сва­ка­ко ко­ри­стан оба­ве­штај­ни ин­стру­мент, али то ни­је ни­ка­кав до­каз.

НЕКО, ИПАК, ВУЧЕ КОНЦЕ

У сва­ком слу­ча­ју, и не­ки дру­ги ће из­ву­ћи не­сум­њи­ву ко­рист из ове но­ве кли­ме те­ро­ри­стич­ке уз­бу­не, па ни то не мо­же да бу­де до­каз и њи­хо­ве уме­ша­но­сти. Чак ће и ита­ли­јан­ска вла­да са­да има­ти сло­бод­не ру­ке да уве­де ван­ред­не ме­ре ко­је ће оја­ча­ти ње­ну моћ кон­троле, али ни нај­ве­ћи иди­от ме­ђу ита­ли­јан­ским цен­тро­ле­ви­ча­ри­ма, ко­ји у Бер­лу­ско­ни­ју ви­де „ап­со­лут­но зло”, не би ни­ка­да ни по­ми­слио да је он, на би­ло ко­ји на­чин, у до­слу­ху са те­ро­ри­сти­ма.

Ипак, не­ко ву­че кон­це.

Зва­нич­на вер­зи­ја на­во­ди да је то Бин Ла­ден, али је те­шко по­ве­ро­ва­ти у ту при­чу. Ал Ка­и­да је ор­га­ни­за­ци­ја ко­ја не по­сто­ји те­ри­то­ри­јал­но, ни­ти има на­род­ну по­др­шку. Бин Ла­ден не­ма и ни­ка­да не би мо­гао ни да има ути­цај ван ужег „са­у­диј­ског” под­руч­ја. По­врх то­га, ЦИА је ство­ри­ла и ис­ко­ва­ла Бин Ла­де­на ра­ди бор­бе про­тив Ру­са, па је те­шко по­ве­ро­ва­ти да би чо­век ко­га су јен­ки­ји ство­ри­ли ујео за ру­ку сво­га тво­р­ца. Ка­да би то ипак би­ло исти­на, мо­ра­ли би­смо ви­де­ти ма­ни­фе­ста­ци­је ра­до­сти „сим­па­ти­зе­ра Ал Ка­и­де”, срећ­них због успе­шног на­па­да на Лон­дон, што се, као што смо ре­кли, ни­је до­го­ди­ло.

Ме­ђу­тим, зна­мо да је ла­ко на­ћи очај­ни­ке спрем­не на све, у из­ве­сним ре­ги­о­ни­ма, и да је још лак­ше ин­стру­мен­та­ли­зо­ва­ти их, али, ру­ку на ср­це, ни­је ре­че­но да мо­ра­ју би­ти исте на­ци­о­нал­но­сти, исте ра­се и исте ре­ли­ги­је.

Сто­га,  искре­но жа­ли­мо због не­ви­них жр­та­ва у Лон­до­ну, али ни­смо под­ле­гли жа­ло­сти на тај начин да за­бо­ра­ви­мо да је у Фа­лу­џи или у Ба­сри би­ло ви­ше жр­та­ва, или да уби­ја­ње  Па­ле­сти­на­ца тра­је не­пре­ста­но, или да нема краја српским невиним жртвама на Косову, а све у пот­пу­ној ме­диј­ској бло­ка­ди.

То је рат. На не­ким ме­сти­ма бор­ба је ја­сна, а не­где је за­ма­гље­на. За­то, бу­ди­мо опре­зни. Наш не­при­ја­тељ не сме олако да за­до­би­је емо­тив­ну пред­ност, јер ни­ка­да не смемо би­ти спрем­ни да по­др­жи­мо но­ве такве ра­то­ве, баш као што увек и сва­ка­ко од­би­ја­мо те­ро­ри­стич­ку ло­ги­ку. <

(Септембар 2005)