Више од годишњице

ГЕ­О­ПО­ЛИ­ТИЧ­КА ПО­ЗА­ДИ­НА ЖР­ТВО­ВА­ЊА СРП­СКЕ КРА­ЈИ­НЕ И ДА­ЉЕ БАЛ­КАН­СКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ (3)

Варљиво историјско затишје

Хр­ват­ска ни­је ус­пе­ла да оства­ри сво­је ци­ље­ве са­мо уз по­моћ Не­мач­ке, па су у „Олу­ји” би­ли пре­суд­ни по­др­шка и уче­шће САД. Претходно је, најпре, притиском на Србе спре­чен пот­пу­ни хрватски вој­ни по­раз, по­том је си­сте­мат­ски осла­бље­на Ре­пу­бли­ка Срп­ска Кра­ји­на, да би се у ав­гу­сту 1995. при­сту­пи­ло „ко­нач­ној ре­ин­те­гра­ци­ји”. Хрватско руководство отворено је признало да су Американци ту операцију аминовали, осмислили, пружили јој војно-стратешко и политичко-дипломатско покриће, а дан пре почетка хрватских напада бомбардовали и потпуно уништили систем везе и командовања Крајине

Пи­ше: проф. др Дра­ган Пан­тић

Бал­кан­ско по­лу­о­стр­во ге­о­граф­ски је огра­ни­че­но Ал­пи­ма и Кар­па­ти­ма, Ду­на­вом, Цр­ним, Егеј­ским, Јон­ским и Ја­дран­ским мо­рем. Ге­о­по­ли­тич­ки, Бал­кан је про­стор из­ме­ђу Ве­не­ци­је и Кри­ма. Бал­кан и Кон­стан­ти­но­по­лис су по­пут Ав­га­ни­ста­на и Па­ми­ра, чво­ри­шта свет­ских ига­ра мо­ћи. Они чи­не два жа­ри­шта елип­се ве­ли­ког евро­а­зиј­ског Бал­ка­на, с цен­тром у кав­ка­ско-ка­спиј­ском сло­же­ном је­згру ко­је чу­ва тра­го­ве хи­ља­ду­го­ди­шњих се­о­ба на­ро­да. Европ­ски Бал­кан је че­сто био за­вр­шна ста­ни­ца осва­јач­ких про­до­ра са ис­то­ка, али и по­ла­зи­ште за­пад­них про­до­ра пре­ма Пер­си­ји и Ин­ди­ји.

Ово по­лу­о­стр­во од вре­ме­на грч­ко-пер­сиј­ских ра­то­ва пред­ста­вља за­пад­ни део ге­о­по­ли­тич­ког и ге­о­стра­те­гиј­ског лу­ка за­тег­ну­тог из­ме­ђу Ду­на­ва, Кав­ка­за и Ин­да. По­вре­ме­но је, као да­нас, то би­ло очи­глед­но, али је че­шће би­ло за­ма­гље­но рас­па­дом цар­ста­ва и су­ко­би­ма ре­ги­о­нал­но-пар­ти­ку­лар­них чи­ни­ла­ца.

Бал­кан је кроз исто­ри­ју био ка­пи­ја ра­то­ва. Осва­ја­чи са се­ве­ра и ис­то­ка мар­ши­ра­ли су на југ и за­пад, а с ју­га и за­па­да на се­вер и ис­ток. Два­де­се­ти век је по­чео бал­кан­ском увер­ти­ром у свет­ски рат 1914–1945, ко­ји из кон­вен­ци­о­нал­них раз­ло­га де­ли­мо на два ра­та. Бит­ка за овла­да­ва­ње ге­о­граф­ским осо­ви­на­ма Бе­о­град–Баг­дад и Ки­јев–Те­хе­ран у су­шти­ни је свих бит­них ге­о­по­ли­тич­ких про­је­ка­та 20. ве­ка. Рат за наф­ту је пер­ма­нен­тан у ве­ку мо­то­ра, јер он тра­је и ка­да оруж­је за­ћу­ти. Наф­та као све­то уље коп­на пред­ста­вља но­ви све­ти грал ге­о­по­ли­ти­ке ве­ли­ких си­ла. Ста­ри сим­бо­ли и но­ве иде­о­ло­ги­је са­мо су сред­ства у оства­ре­њу нај­ва­жни­јег ци­ља: за­до­во­ље­ња енер­гет­ске же­ђи тех­но­ло­шко-по­ли­тич­ких ци­ви­ли­за­ци­ја.

Бал­кан (Пр­ва Евро­па) и Ма­ла Ази­ја су као ма­ла Евро­а­зи­ја пред­ста­вља­ли по­ли­гон за од­суд­не по­те­зе у ша­хов­ској игри на та­бли ве­ли­ке Евро­а­зи­је (про­сти­ре се од Да­бли­на до Вла­ди­во­сто­ка). Ов­да­шњи кок­тел пра­во­сла­вља, исла­ма и ка­то­ли­ци­зма пру­жио је ве­ли­ке мо­гућ­но­сти за про­из­вод­њу су­ко­ба и њи­хо­во пре­во­ђе­ње у рат­но ста­ње. Мо­дер­на Евро­па је до­не­ла иде­о­ло­ги­је ли­бе­ра­ли­зма, на­ци­о­на­ли­зма, со­ци­ја­ли­зма и кон­зер­ва­ти­ви­зма, али је то ство­ри­ло иде­о­ло­шке хи­бри­де, од ко­јих је нај­у­ти­цај­ни­ји био кле­ро­на­ци­о­на­ли­зам ко­ји по­све­ћу­је на­ци­о­нал­не ра­то­ве. Бал­кан­ске ели­те, усме­ре­не на оства­ре­ње сво­јих ве­ли­ких ци­ље­ва, не уви­ђа­ју ре­ал­ност њи­хо­вог оства­ре­ња у усло­ви­ма ге­о­по­ли­тич­ке до­ми­на­ци­је ве­ли­ких си­ла и су­ко­ба оке­а­но­кра­ти­је и те­лу­ро­кра­ти­је. Бал­кан­ска ре­во­лу­ци­ја је ство­ри­ла но­ве на­ци­је-др­жа­ве 1804–1912, али је то био са­мо део ре­ше­ња ис­точ­ног пи­та­ња и пре­тва­ра­ња древ­них цар­ста­ва у но­ве ен­ти­те­те.

Ства­ра­ње ју­жно­сло­вен­ске др­жа­ве 1918. го­ди­не пред­ста­вља ге­о­по­ли­тич­ку кон­струк­ци­ју у си­сте­му са­ни­тар­ног кор­до­на од Бал­ти­ка до Цр­ног мо­ра, ко­ји би раз­дво­јио кон­ти­нен­тал­не ве­ле­си­ле Не­мач­ку и Ру­си­ју (Со­вјет­ски Са­вез). Би­ла је то ге­о­по­ли­тич­ка про­јек­ци­ја Фран­цу­ске, ко­ја је за­не­ма­ри­ла сна­ге бал­кан­ских кле­ро­на­ци­о­на­ли­за­ма. „Ве­ли­ка Ср­би­ја” је по­ста­ла иде­о­ло­шки фан­том не­ста­бил­не ге­о­по­ли­тич­ке кон­струк­ци­је ко­ју ру­ше са свих стра­на и свим мо­гу­ћим иде­о­ло­шким ле­ги­ти­ма­ци­ја­ма.  Та др­жа­ва је би­ла спој те­лу­ро­крат­ског срп­ског је­згра осло­ње­ног на ви­зан­тиј­ско пра­во­сла­вље и та­ла­со­крат­ског хр­ват­ско-сло­ве­нач­ког ри­мо­ка­то­лич­ког се­ве­ро­за­па­да, три­јумф по­ли­тич­ке во­ље над исто­ри­јом.

КОБНО АНГЛОСАКСОНСКО ПРИЈАТЕЉСТВО

Срп­ска ели­та је на­ив­но пре­ви­де­ла ге­о­по­ли­тич­ке зам­ке но­ве си­ту­а­ци­је. При­мат Па­ри­за је по­сле 1934. за­ме­њен до­ми­на­ци­јом Лон­до­на, а Бер­лин се све ви­ше на­ме­тао као при­ја­тељ–не­при­ја­тељ. Ан­гло­сак­сон­ска стра­те­ги­ја ра­то­ва­ња про­ли­ва­њем ту­ђе кр­ви глав­ни је ви­нов­ник ге­о­по­ли­тич­ке ка­та­стро­фе Ју­го­сла­ви­је 1941. Оке­а­но­кра­ти­ја је же­ле­ла да па­ље­њем Бал­ка­на про­из­ве­де су­коб Хи­тле­ра и Ста­љи­на, два­ју кон­ти­нен­тал­них Бе­хе­мо­та. Ве­зи­ва­ње за Лон­дон је би­ло коб­но за срп­ску ели­ту, ис­ко­ри­шће­ну и од­ба­че­ну у ко­рист хр­ват­ског ко­му­ни­сте Јо­си­па Бро­за Ти­та, ко­ји је оке­а­но­кра­ти­ји ви­ше од­го­ва­рао од срп­ске мо­нар­хи­је. За Лон­дон и Ва­шинг­тон, ге­о­по­ли­ти­ка је из­над иде­о­ло­ги­је, ин­те­ре­си из­над на­кло­но­сти.

По­сле 1948. Ју­го­сла­ви­ја је по­ста­ла фак­тич­ки члан НА­ТО-а и део но­вог са­ни­тар­ног кор­до­на пре­ма Со­вјет­ском Са­ве­зу. Срп­ски ко­му­ни­сти, па­ра­ли­са­ни сло­га­ном сла­ба Ср­би­ја – ја­ка Ју­го­сла­ви­ја, ни­су аде­кват­но ре­а­го­ва­ли на но­ве ге­о­по­ли­тич­ке иза­зо­ве у ви­ду на­ци­о­нал­ног ко­му­ни­зма Сло­ве­на­ца, Хр­ва­та, Му­сли­ма­на и Ма­ке­до­на­ца. За­ка­сне­ла ре­ак­ци­ја је би­ла же­сто­ка и ство­ри­ла је при­вид ра­ђа­ња „Ве­ли­ке Ср­би­је”. Од­бра­на Ју­го­сла­ви­је је по­ста­ла не­мо­гу­ћа у усло­ви­ма ге­о­стра­те­шке бли­ско­сти За­па­да, ко­ји је по­пу­штао не­мач­ком ре­ван­ши­зму, и не­мо­ћи Ру­си­је Бо­ри­са Јељ­ци­на.

Ср­би су озна­че­ни као пред­став­ни­ци пр­во­слав­не Ру­си­је и но­си­о­ци на­ци­о­нал­бољ­ше­вич­ке опа­сно­сти по но­ви свет­ски по­ре­дак. Гло­бал­ни цен­тар мо­ћи је то­ле­ри­сао срп­ске ак­ци­је са­мо ра­ди ли­ми­ти­ра­ња про­до­ра Не­мач­ке и ислам­ског ути­ца­ја, али је Ср­би­ма на­ме­ње­на уло­га жр­тве­ног јар­ца. Не­мач­ка се огра­ни­чи­ла на Сло­ве­ни­ју и Хр­ват­ску, а Аме­ри­ка је пре­у­зе­ла кон­тро­лу над БиХ, Цр­ном Го­ром, Ко­со­вом и Ме­то­хи­јом, те Ал­ба­ни­јом. Ср­би­ја је изолована, од­ба­че­на­ као кри­вац не са­мо за бал­кан­ска не­го и за свет­ска зла.

Сре­бре­ни­ца тре­ба да по­ти­сне не са­мо Ја­се­но­вац не­го и Аушвиц. Срп­ска ге­о­по­ли­ти­ка се сло­ми­ла из­ме­ђу са­крал­них прин­ци­па од­бра­не Ко­со­ва и по­ку­ша­ја да се са­чу­ва кон­сти­ту­тив­ни ста­тус Ср­ба у Хр­ват­ској и БиХ. Су­коб ет­нич­ког и исто­риј­ског пра­ва во­дио је у бес­пу­ће.

ГЕРМАНОФИЛИЈА И ОКЕАНОКРАТИЈА

Хр­ват­ска гер­ма­но­фи­ли­ја и бли­скост оке­а­но­кра­ти­ји до­би­ла је на­гра­ду у раз­до­бљу 1991–1995. Пр­во је спре­чен пот­пу­ни вој­ни по­раз Хр­ват­ске, по­том си­сте­мат­ски осла­бље­на Ре­пу­бли­ка Срп­ска Кра­ји­на, да би се у ав­гу­сту 1995. при­сту­пи­ло „ко­нач­ној ре­ин­те­гра­ци­ји”. Хр­ват­ска ни­је ус­пе­ла да са­мо уз по­моћ Не­мач­ке оства­ри сво­је ци­ље­ве, па су у „Олу­ји” би­ли пре­суд­ни по­др­шка и уче­шће САД. За­греб је од­у­стао од мак­си­мал­них ци­ље­ва у БиХ да би ус­по­ста­вио пу­ну кон­тро­лу над те­ри­то­ри­јом и очи­стио Кра­ји­ну. Ис­ко­ри­шће­не су сла­бо­сти вој­не и по­ли­тич­ке ор­га­ни­за­ци­је Кра­ји­не, али и не­по­сто­ја­ње ге­о­по­ли­тич­ког ума срп­ске на­ци­је као це­ли­не. Ср­би у Хр­ват­ској, не­кад ан­ти­и­слам­ски бе­дем, от­пи­са­ни су као ре­ме­ти­лач­ки чи­ни­лац у кон­со­ли­да­ци­ји за­пад­ног Бал­ка­на, од­но­сно Ју­го­и­сточ­не Евро­пе.

Хр­ват­ска је по­че­ла да се ужи­вља­ва у уло­гу бал­кан­ског Изра­е­ла, али је оке­а­но­кра­ти­ји то би­ло не­при­хва­тљи­во. Сна­жно на­гла­ша­ва­ње ан­ти­ви­зан­ти­зма и за­пад­ња­штва по­че­ло да сла­би у су­да­ру с ре­ал­но­шћу пе­ри­фер­не по­зи­ци­је.

Ан­ти­срп­ски сте­ре­о­ти­пи по­ста­ли су коч­ни­ца при­бли­жа­ва­њу не са­мо у Европ­ској Уни­ји не­го и ње­ном ар­хе­ти­пу, Сред­њој Евро­пи, ко­ја је не­спо­ји­ва с ет­нич­ки хо­мо­ге­ном на­ци­јом-др­жа­вом. Хр­ват­ску си­ту­а­ци­ју ком­пли­ку­је и пре­на­гла­шен ути­цај ри­мо­ка­то­ли­ци­зма, ко­ји че­сто на­сту­па као по­ли­тич­ки парт­нер вла­сти. Ово иза­зи­ва по­вре­ме­не ре­ак­ци­је ма­сон­ских, про­те­стант­ских и је­вреј­ских цен­та­ра мо­ћи. Хр­ват­ски пут из­ме­ђу гло­ба­ли­за­ци­је и ула­тра­на­ци­о­на­ли­зма је екс­трем­но кри­ву­дав.

Оке­а­но­кра­ти­ја Хр­ват­ској на­ме­ће уло­гу по­мор­ско-ту­ри­стич­ког ра­ја, док је Ру­му­ни­ја иза­бра­на за стра­жу на Ду­на­ву. Не­мач­ки от­пор Ва­шинг­то­ну мо­же до­ве­сти до пре­и­спи­ти­ва­ња хр­ват­ске ге­о­по­ли­ти­ке, али то не­ће бит­но променити не­га­тив­не сте­ре­о­ти­пе о Ср­би­ма, угра­ђе­не у кор­пус хр­ват­ске на­ци­о­нал­не иде­о­ло­ги­је. Са­мо у слу­ча­ју ефи­ка­сне осо­ви­не Па­риз–Бер­лин–Мо­сква мо­же до­ћи до озбиљ­ни­јег пре­и­спи­ти­ва­ња хр­ват­ске ге­о­по­ли­ти­ке и по­сте­пе­ног сла­бље­ња ан­ти­срп­ске ори­јен­та­ци­је.

ПАРИЗ–БЕРЛИН–МОСКВА

Срп­ска ге­о­по­ли­ти­ка се ко­ле­ба из­ме­ђу ру­со­фи­ли­је и про­за­пад­ног опре­де­ље­ња. Ру­со­фил­ство је као ет­нич­ко-вер­ска ре­ал­ност при­сут­ни­је у на­ро­ду не­го у ели­та­ма. Про­за­пад­на опре­де­ље­ња ели­та су хе­те­ро­ге­на: од ста­рог фран­ко­фил­ства и ан­гло­фил­ства до но­ви­јег гер­ма­но­фил­ског евро­пе­и­зма. Срп­ска ге­о­по­ли­ти­ка је че­сто збр­ка су­прот­ста­вље­них ци­ље­ва и те­шко је оче­ки­ва­ти ње­ну кон­со­ли­да­ци­ју без ус­по­ста­вља­ња осо­ви­не Па­риз–Бер­лин–Мо­сква–Те­хе­ран. Са­рад­ња с Па­ри­зом и Бер­ли­ном као ста­ром Евро­пом мо­же да убла­жи ка­то­лич­ко-пра­во­слав­не тен­зи­је, а Мо­сква и Те­хе­ран мо­гу да об­у­зда­ју енер­ги­ју исламс­ког тур­ки­зма и ва­ха­бит­ског фун­да­мен­та­ли­зма на зе­ле­ној тран­свер­за­ли Ско­пље–При­шти­на–Но­ви Па­зар–Са­ра­је­во. Ко­рек­ци­ја пре­те­ра­не гер­ма­но­фо­би­је и исла­мо­фо­би­је Ср­би­ји мо­же да вра­ти ме­сто­ кључ­ног игра­ча на Бал­ка­ну. Ре­ал­ним са­гле­да­ва­њем опа­сно­сти и уме­ћем сна­ла­же­ња у но­вим окол­но­сти­ма свет­ске по­ли­ти­ке, тре­ба из­бе­ћи ста­ре за­блу­де, али и но­ве клоп­ке ге­о­по­ли­тич­ке ана­кон­де. Срп­ски из­бор ни­је: За­пад или Бли­ски Ис­ток, не­го Евро­па од Атлан­ти­ка до Ура­ла или ни­шта. Но­ва срп­ска ге­о­по­ли­тич­ка ми­сао мо­ра се осло­бо­ди­ти на­мет­ну­тог сте­ре­о­ти­па о над­мо­ћи „за­пад­не ци­ви­ли­за­ци­је” про­тив „ис­точ­ног вар­вар­ства”. Ре­ал­на по­ли­ти­ка не мо­же да сле­ди дик­тат те­о­риј­ске ге­о­по­ли­ти­ке, али не мо­же ни да бес­циљ­но ту­ма­ра из­ме­ђу ту­ђих сте­ре­о­ти­па и псе­у­до­и­сти­на без ал­тер­на­ти­ве.

МЕЗЕ  ЗА МИНОТАУРА

Не­по­му­ће­на свест о тра­ди­ци­ји и оштро са­гле­да­ва­ње са­да­шњо­сти као прет­по­став­ке за бу­дућ­ност во­де из ак­ту­ел­ног ге­о­по­ли­тич­ког ла­ви­рин­та. У су­прот­ном, сви бал­кан­ски на­ро­ди по­ста­ће жр­тве оке­а­но­крат­ског Ми­но­та­у­ра, ко­ји је за оства­ре­ње сво­јих ци­ље­ва ис­ко­ри­стио најрегресивније со­ци­јал­не и иде­о­ло­шке сти­хи­је Бал­ка­на.

Ло­кал­ни су­ко­би се да­нас гло­ба­ли­зу­ју, па је опа­сно за ма­ле др­жа­ве-на­ци­је да не­про­ми­шље­но уп­а­да­ју у жр­вањ ге­о­по­ли­тичких бло­ко­ва ве­ли­ких про­сто­ра. Ре­пу­бли­ка Срп­ска Кра­ји­на је би­ла иза­зов ује­ди­ње­ној Не­мач­кој, да би се по­ка­за­ло да по­сто­је гра­ни­це мо­ћи Бер­ли­на. Ре­пу­бли­ка Срп­ска је би­ла иза­зов аме­рич­ком по­кро­ви­тељ­ству над бал­кан­ским исла­мом, па је ње­на моћ скре­са­на уз исто­вре­ме­но га­ше­ње книн­ске ре­пу­бли­ке. Фор­му­ла „ен­ти­те­та” ни­је то­ли­ко из­раз ге­о­по­ли­тич­ког ком­про­ми­са ко­ли­ко ге­о­по­ли­тич­ке ам­би­ва­лент­но­сти За­па­да из­ме­ђу уто­пиј­ско-ли­бе­рал­ног кон­цеп­та мул­ти­кул­тур­не др­жа­ве и ствар­но­сти три­ју вер­ско-ет­нич­ких про­сто­ра. Деј­тон је фор­му­ла ми­ра и ре­ла­тив­но трај­ног за­мр­за­ва­ња су­ко­ба, али не и ко­нач­но ре­ше­ње. Бо­шњач­ке ан­ти­но­ми­је из­ме­ђу се­ку­ла­ри­зма и фун­да­мен­та­ли­зма не мо­гу се трај­но одр­жа­ва­ти на ан­ти­срп­ском сте­ре­о­ти­пу.

Ал­бан­ски кон­цепт ет­нич­ки чи­сте др­жа­ве по це­ну ње­не ре­дук­ци­је на ба­зу оке­а­но­кра­ти­је у су­прот­но­сти је с ге­о­поли­ти­ком „Ве­ли­ке Евро­пе”, а мо­же да по­ре­ме­ти од­но­се сна­га и де­ста­би­ли­зу­је Ре­пу­бли­ку Ал­ба­ни­ју. Бу­гар­ска и Ру­му­ни­ја тре­нут­но из­гле­да­ју као „ве­ли­ки до­бит­ни­ци”, али су за­пра­во ис­ту­ре­не на пр­ву ли­ни­ју су­ко­ба с гло­бал­ним те­ро­ри­змом, што их мо­же су­о­чи­ти с не­пред­ви­дљи­вим ри­зи­ци­ма. По­зи­ци­ја ре­ги­о­нал­не си­ле Тур­ске је дво­сми­сле­на, из­ме­ђу нео­о­сман­ских сно­ва и стра­ха од курд­ског се­па­ра­ти­зма. Исто­ри­ја се не по­на­вља бу­квал­но, али је пре­ра­но за­кљу­чи­ти да бал­кан­ске по­ли­ти­ке ви­ше не гра­ви­ти­ра­ју око на­ци­о­нал­ног им­пе­ри­ја­ли­зма.

Тре­нут­но за­тиш­је је по­сле­ди­ца ве­ли­ког вој­ног, еко­ном­ског и по­ли­тич­ког при­ти­ска За­па­да (НА­ТО, ЕУ), али мо­гу­ћи су­ко­би у бли­зи­ни, од Кав­ка­за до Пер­сиј­ског за­ли­ва, но­се мно­ге не­пред­ви­дљи­ве ри­зи­ке. Сно­ви о европ­ском ра­ју мо­гу ла­ко да бу­ду по­му­ће­ни про­до­ром сти­хи­ја с евро­а­зиј­ског Бал­ка­на, али и да­ље, до Атлан­ти­ка, као ис­хо­ди­шта за­там­ње­не мо­ћи За­па­да. <

* Аутор је про­фе­сор Прав­ног фа­кул­те­та на Па­ла­ма, Срп­ска. Текст је преузет из зборника „Република Српска Крајина – Десет година послије”. Опрема је редакцијска

(Август 2005)

(1) Хладна ништитељска рачуница

(2) Живјети као човјек, умријети као пас

(4) Координате периферних народа