Више од годишњице

ФРАН­ЦУ­СКО-НЕ­МАЧ­КИ ТАН­ДЕМ КРОЗ ХР­ВАТ­СКУ ПРИ­ЗМУ (4)

Координате периферних народа

Јакобински национализам – насупрот органском и традиционалном, који спаја исконско и универзално – увек је доносио добит неевропским силама, некада Турцима, данас плутократској Америци и њеним европским вазалима. А нови европски наднационални режим прихватљив је само у мери у којој буде заснован на стварним европским вредностима, против баналних и себичних вредности света трговаца и наоружаних индустријалаца, као и против смртоносних неевропских мешавина

Пи­ше: То­ми­слав Су­нић

Шта ре­ћи о пе­ри­фер­ним на­ци­ја­ма Евро­пе? Ка­ква је њи­хо­ва уло­га у од­но­су на две ве­ли­ке европ­ске на­ци­је? Јед­на од тих ма­лих ли­ми­троф­них зе­ма­ља је Хр­ват­ска, ка­сно ство­ре­на др­жа­ва, ко­ја би са сво­јих око 4, 5 ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка мо­гла пот­пу­но да се уто­пи у па­ри­ском агло­ме­ра­ту или, још го­ре, у не­ком пред­гра­ђу Лос Ан­ђе­ле­са.

Бу­ди­мо по­ште­ни: Фран­цу­ска и Не­мач­ка, у свом на­по­ру да ство­ре ве­ли­ку Евро­пу, мо­гу то ла­ко да учи­не без ма­лих др­жа­ва као што су Хр­ват­ска, Ср­би­ја, Есто­ни­ја, и та­ко ре­дом. Ако се иде до кра­ја, то се мо­же и без Пољ­ске или Пор­ту­га­ли­је. Са дру­ге стра­не, пе­ри­фер­не на­ци­је не мо­гу ни­ка­ко да функ­ци­о­ни­шу без Не­мач­ке и Фран­цу­ске – ни на еко­ном­ском, ни на со­циокул­ту­ро­ло­шком пла­ну.

Осе­ћа­ње да си „су­ви­шан” да­је ме­ста ла­жној све­сти, по­ти­ски­ва­њу раз­ли­ке до­жи­вље­не као да је реч о ра­на­ма, пре­зи­ра­њу и мр­жњи се­бе са­мо­га; украт­ко, во­ди ка ком­плек­су ни­же вред­но­сти, ко­ји је ве­о­ма из­ра­жен код Хр­ва­та. Исто то ва­жи за све оста­ле ма­њин­ске на­ро­де Ис­точ­не Евро­пе. Мо­ра се кон­ста­то­ва­ти да ти на­ро­ди, ко­ји упра­во до­о­бли­чу­ју сво­је ма­ле др­жа­ве, ни­ка­да ни­су би­ли но­си­о­ци до­ми­нант­них иде­ја. Они ни­ка­да ни­су ство­ри­ли ве­ли­ке по­ли­тич­ке лич­но­сти. Са дру­ге стра­не, че­сто су по­зна­те као иза­зи­ва­чи про­бле­ма, по­ди­за­чи пра­ши­не у це­лој Евро­пи.

ПРОБЛЕМ НЕГАТИВНОГ САМООДРЕЂЕЊА

Хр­ва­ти пре све­га ми­сле да их спољ­ни свет ло­ше раз­у­ме. Они за­ми­шља­ју да су жр­тве стра­них за­ве­ра. До ју­че су то би­ли Фран­цу­зи, ко­ји су, због Ср­ба, по­др­жа­ва­ли очу­ва­ње две ја­ко­бин­ске Ју­го­сла­ви­је, да­нас су то та­јан­стве­ни фран­ко-ма­со­ни из Бри­се­ла и ис­точ­ни ло­би­ји САД ко­ји леб­де над њи­хо­вом др­жа­вом.

По­пут кла­сич­них на­ци­о­на­ли­ста, глав­на ка­рак­те­ри­стич­на цр­та хр­ват­ских на­ци­о­на­ли­ста је по­тра­га за не­га­тив­ним ле­ги­ти­ми­те­том. Без оправ­да­ва­ња се­бе од­ба­ци­ва­њем дру­гих, не­мо­гу­ће је би­ти до­бар Хр­ват, да­кле, то је не­мо­гу­ће ако ни­сте ан­ти­ср­бин! Све то нас под­се­ћа на не­сре­ће европ­ских јакобинских на­ци­о­на­ли­за­ма ко­ји су до­не­ли то­ли­ко зла и гра­ђан­ских ра­то­ва у Евро­пи, по­чев од Вест­фал­ског ми­ра, а на­ро­чи­то по­чев од Фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је. Од тога су профитирале не­е­вроп­ске си­ле, не­ка­да Тур­ци, да­нас плу­то­крат­ска Аме­ри­ка и ње­ни европ­ски ва­за­ли.

Та вр­ста ја­ко­бин­ског на­ци­о­на­ли­зма, ко­ју у Фран­цу­ској по­гре­шно и еуфе­ми­стич­ки на­зи­ва­ју су­ве­ре­ни­змом, не мо­же нас ни­ку­да од­ве­сти, осим ка мр­жњи и гра­ђан­ским ра­то­ви­ма.

СРПСКА „ФРАНЦУСКА ИЛУЗИЈА”

По се­би је ра­зу­мљи­во да Хр­ва­ти сма­тра­ју Нем­це сво­јим ста­рим при­ја­те­љи­ма, брат­ским на­ро­дом, на­ро­дом нео­п­ход­ним це­лој Евро­пи. Не са­мо да је Хр­ват­ска ге­о­граф­ски ве­за­на ду­нав­ским ба­се­ном са Не­мач­ком и про­же­та истом кул­ту­ром, већ је пре све­га реч о Рај­ху и о иде­ји не­мач­ког фе­де­ра­ли­зма ко­ји је до­вео до дез­ин­те­гра­ци­је ја­ко­бин­ске Ју­го­сла­ви­је и ра­ђа­ња но­ве не­за­ви­сне Хр­ват­ске. Чи­ње­ни­ца да су Хр­ва­ти ко­ег­зи­сти­ра­ли то­ком че­ти­ри ве­ка са ту­це­том ра­зних сред­њо­е­вроп­ских на­ро­да под окри­љем ве­ли­ке аустро­у­гар­ске им­пе­ри­је, чи­је су струк­ту­ре би­ле ско­ро фе­де­рал­не, све­до­че о ле­га­ли­те­ту, али, пре све­га, о ле­ги­ти­ми­те­ту им­пе­ри­јал­них иде­ја.

Кул­тур­но по­ли­тич­ко на­сле­ђе Фран­цу­ске, иако је до­бро по­зна­то код Ср­ба, код Хр­ва­та је ско­ро не­по­зна­то. Иде­ја о фран­ко-не­мач­ком ду­е­ту ма­ло зна­чи за про­сеч­ног Хр­ва­та. Не­мач­ка ни­је ви­ђе­на са­мо као ве­ли­ка зе­мља, она пред­ставља це­ло­куп­ну Евро­пу. На­су­прот то­ме, у хр­ват­ској на­род­ној све­сти Фран­цу­ска пред­ста­вља мрач­ни су­ве­нир исто­ри­је. Она асо­ци­ра на Кле­ман­соа, на Ми­те­ра­на, на оста­ле ве­штач­ке др­жа­ве Цен­трал­не Евро­пе, на фран­цу­ске по­ли­ти­ча­ре ко­ји ни­су скри­ва­ли сво­ју од­бој­ност пре­ма Не­мач­кој и ње­ном ис­точ­но­е­вроп­ском бе­де­му. Мо­же се ићи и да­ље: у 16. ве­ку, Хр­ва­ти има­ју ло­ше успо­ме­не на кра­ља Фран­соа Пр­вог, ко­ји је, на­сто­је­ћи да осла­би аустро­у­гар­ску им­пе­ри­ју, по­мо­гао Тур­ци­ма да осво­је Цен­трал­ну Евро­пу. Пе­ри­фер­ни на­ро­ди, Хр­ва­ти, Ма­ђа­ри, Ср­би, пла­ти­ли су ужа­сну це­ну. Ме­ђу­ет­нич­ка мр­жња, ко­ја се на­ста­ви­ла и по­сле Пр­вог свет­ског ра­та из­ме­ђу Ма­ђа­ра и Сло­ва­ка, из­ме­ђу Ср­ба и Хр­ва­та, из­ме­ђу По­ља­ка и Не­ма­ца, мо­ра­ла је би­ти за­ме­ње­на ши­рим кон­тек­стом и по­сма­тра­на као ло­гич­ки на­ста­вак бес­крај­них ра­то­ва из­ме­ђу фран­цу­ске кра­ље­ви­не и не­мач­ког рај­ха, као и њи­хо­вих од­го­ва­ра­ју­ћих са­ве­зни­ка.

Ште­та је што Ср­би за­бо­ра­вља­ју да је ан­ти­не­мач­ка по­ли­ти­ка кра­ља Фран­соа Пр­вог и Лу­ја Че­тр­на­е­стог до­ве­ла до то­га да они пре­да­ју Бе­о­град Тур­ци­ма и да је Бе­о­град осло­бо­ђен по­чет­ком 18. ве­ка за­хва­љу­ју­ћи не­мач­ким вој­ни­ци­ма Све­те Им­пе­ри­је и њи­хо­вом вој­ско­во­ђи Еуге­ну Са­вој­ском. Чак и „пе­ди­гре” прин­ца Еуге­на Са­вој­ског по­ка­зу­је нам уз­не­ми­ре­ни и нер­во­зни дух, та­ко ти­пи­чан за Евро­пља­не. Због свог са­вој­ског ита­ло-фран­цу­ског по­ре­кла, принц Еуген но­си у се­би кли­це европ­ског гра­ђан­ског ра­та, са јед­не стра­не, и европ­ског по­ми­ре­ња, са дру­ге. Али, он је на­чи­нио свој из­бор да бу­де до­бар Евро­пља­нин у слу­жби не­мач­ке Све­те Им­пе­ри­је.

ЕПОХА НАДНАЦИОНАЛИЗМА

На­ме­ће нам се као за­кљу­чак да се те изо­ло­ва­не чи­ње­ни­це са­гле­да­ју у пер­спек­ти­ви, по­сма­тра­ју­ћи у пер­спек­ти­ви и нас са­ме. Ва­жно је да не пад­не­мо у клоп­ку но­вог по­ли­тич­ког ро­ман­ти­зма – ко­ји но­си ри­зик но­вих гра­ђан­ских ра­то­ва. Ле­по је хва­ли­ти се пред­но­сти­ма на­ци­о­на­ли­зма, али тре­ба се де­фи­ни­са­ти у од­но­су на соп­стве­ни на­род и у од­но­су на су­сед­ни на­род. Не­дав­на дра­ма из­ме­ђу Ср­ба и Хр­ва­та, прет­ход­не дра­ме из­ме­ђу Фран­цу­за и Не­ма­ца, пред­ста­вља­ју скан­дал за сва­ког до­бр­ог Евро­пља­ни­на. Мо­же се за­ми­сли­ти са ко­ли­ко су ра­до­сти не­при­ја­те­љи Евро­пе, то јест „мон­ди­ја­ли­сти”, ужи­ва­ли у ра­ту на Бал­ка­ну. Го­во­ри­ли су да не­ма по­тре­бе за оним на ко­га се сва­љу­је кри­ви­ца. Ето, сме­ја­ли су се, два слич­на на­ро­да ко­љу се као нај­ве­ћи ди­вља­ци у име сво­јих сме­шних „ми­то­ва”. Да, у из­ве­сном сми­слу има­ли су пра­во, уто­ли­ко пре што они ука­зу­ју на по­губ­не по­сле­ди­це таквог на­ци­о­на­ли­зма, последице попут ксенофобије, по­зи­ва­ју­ћи да се раз­мо­тре узро­ци мул­ти­кул­тур­ног и мул­ти­ет­нич­ког де­ли­ри­ју­ма ко­ји су они до­ве­ли у ред. Ка­ко об­ја­сни­ти да су мул­ти­кул­тур­на аустро­у­гар­ска мо­нар­хи­ја и не­мач­ка Све­та Им­пе­ри­ја при­ми­ле у сво­ју ку­ћу Че­хе, Сло­ва­ке, Ср­бе, Нем­це и Хр­ва­те, као и ту­це оста­лих на­ро­да, ко­ји су мо­гли ма­ње ви­ше да ко­ег­зи­сти­ра­ју?

Као и сва­ки пле­ме­ни­ти осе­ћај, као љу­бав или при­ја­тељ­ство, на­ше тло и на­ша крв јед­на­ко зах­те­ва­ју раз­ли­чит при­ступ. Не мо­же се би­ти при­ја­тељ свих, не мо­же се ле­ћи са би­ло ким. Сва­ки чо­век прави свој из­бор, сва­ко вре­ме, јер то би­о­ло­ги­ја дик­ти­ра. Да­кле, у на­шим нај­ин­тим­ни­јим по­ступ­ци­ма ми смо генет­ски усме­ре­ни да гра­ви­ти­ра­мо ка на­ма слич­ни­ма. Ма­ла Есто­ни­ја, Хр­ват­ска и Сло­вач­ка уско­ро ће схва­ти­ти да се у да­на­шњој тран­спа­рент­ној Евро­пи не мо­же ма­ха­ти на­ци­о­на­ли­змом из 20. ве­ка. По­што је од­ба­чен ја­ко­би­ни­зам ве­ли­ких, па­ра­док­сал­но се до­ла­зи до то­га да се при­ме­њу­ју соп­стве­не фор­ме ја­ко­би­ни­зма, ко­је се че­сто су­да­ра­ју са пар­ти­ку­ла­ри­зми­ма њи­хо­вих соп­стве­них зе­ма­ља. Иза др­жав­но-на­ци­о­нал­не фа­зе, ко­ја је на из­ди­са­ју у це­лој Евро­пи, мо­ра да сле­ди над­на­ци­о­нал­ни ре­жим. Ни­је ва­жно да ли је то ре­жим Европ­ске Уни­је или Че­твр­тог Рај­ха. Ми се гу­би­мо у ду­гим рас­пра­ва­ма о ва­жно­сти и зна­ча­ју та­квих ства­ри као што су са­мо­о­пре­де­ље­ње или пра­во на раз­ли­ку. Ва­жно је то да но­ви европ­ски над­на­ци­о­нал­ни ре­жим бу­де за­сно­ван на европ­ским вред­но­сти­ма, про­тив баналних и егоистичних тр­го­вач­ких вред­но­сти, као и смртоносних не­е­вроп­ских ме­ша­ви­на. <

* Аутор је познати хрватски публициста

(Август 2005)

(1) Хладна ништитељска рачуница

(2) Живјети као човјек, умријети као пас

(3) Варљиво историјско затишје