Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Досије

Перспективе

 

ТУРСКА У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ: ЕУТАНАЗИЈА ИЛИ ПОДМЛАЂИВАЊЕ ЕВРОПЕ? (6)

Нестанак ћупа са медом


Тежња Турске за пуним чланством у ЕУ је изузетно поларизујуће, осетљиво и контроверзно питање, како (гео)политички, тако и економски и демографски. Као прилог расправи о овом изузетно важном питању, „НАЦИЈА” објављује изводе из студије „Турска у ЕУ: Еутаназија или подмалађивање Европе?” Мирослава Н. Јовановића, уваженог стручњака Економске комисије УН за Европу, у Женеви. Студија је настала на основу предавања које је аутор одржао у оквиру научног скупа „Турска, ЕУ и САД; Високи улози, неизвесне перспективе”, на Intercollege у Никозији, у мају 2005, и на годишњем конгресу Италијанског удружења за европске студије, у јулу 2005, у Венецији. У овом делу аутор се бави низом најтежих питања између ЕУ и Турске, питања чије отварање неминовно предстоји, као и могућим исходима. Шта ће бити ако буде, а шта ако не буде?

 

Пише: Мирослав Н. Јовановић

 

Контроверзност могућег турског уласка у ЕУ остаје, у свим разматраним аспектима. Очи­глед­на опа­сност за Тур­ску је ње­но ви­ђе­ње ЕУ као чу­до­твор­ног ле­ка за све ње­не уну­тра­шње бо­ле­сти. У сва­ком слу­ча­ју, да би могла бити добродошла у европску породицу, Тур­ска би мо­рала ство­ри­ти свој европ­ски иден­ти­тет и акре­ди­ти­ве на ис­пра­ван и ја­сан на­чин.

Мо­ра­мо се под­се­ти­ти, са јед­не стра­не, да Тур­ска и ЕУ већ има­ју функ­ци­о­нал­ну ца­рин­ску уни­ју за про­из­во­де и пре­ра­ђе­не по­љо­при­вред­не про­из­во­де још од 1995. го­ди­не. Оту­да, ско­ро све тр­го­вин­ске до­би­ти се већ уби­рају. Ин­те­ре­сант­но је да је глав­ни ко­ри­сник ове ца­рин­ске уни­је нај­ве­ро­ват­ни­је ЕУ. Ве­ћи део тур­ског про­из­вод­ног из­во­за у ЕУ је ли­бе­ра­ли­зо­ван и пре до­го­во­ра о ца­рин­ској уни­ји, ко­ји је са­мо фор­ма­ли­зо­вао тр­го­вин­ске од­но­се у ин­ду­стриј­ским про­из­во­ди­ма. Са дру­ге стра­не, Тур­ска је мо­ра­ла отво­ри­ти сво­је тр­жи­ште за увоз из ЕУ. Дру­го, мо­ра се има­ти у ви­ду да ЕУ са сво­јих 25 чла­ни­ца ви­ше ни­је ћуп са ме­дом као из вре­ме­на ка­да је бро­ји­ла 9, или чак 12 др­жа­ва чла­ни­ца. Ово су цен­трал­не и источноевропске зе­мља ка­сно от­кри­ле, са гор­чи­ном и раз­о­ча­ре­њем, убр­зо на­кон учла­ње­ња у ЕУ. Оно што су оне гле­да­ле и оче­ки­ва­ле у вре­ме ка­да су се при­ја­вљи­ва­ле за члан­ство ни­је ни бли­зу оно­ме што су до­би­ле ка­да су ушле у ЕУ.

ЕУ је пот­пи­са­ла уго­вор о при­дру­жи­ва­њу са Тур­ском 1963. го­ди­не. Тур­ска се при­ја­ви­ла за пу­но члан­ство 1987. го­ди­не и до­би­ла ста­тус зе­мље кан­ди­да­та 1999. го­ди­не. На­кон 41 го­ди­не че­ка­ња, пре­го­во­ри о ула­ску су за­ка­за­ни за ок­то­бар 2005. го­ди­не. Про­цес пре­го­во­ра би са­свим ла­ко мо­гао тра­ја­ти пре­ко де­сет го­ди­на, уко­ли­ко, разуме се, не бу­де ни­ка­квих по­ли­тич­ких смет­њи у Тур­ској. По­ред кри­те­ри­ју­ма за члан­ство у ЕУ из Ко­пен­ха­ге­на, по­сто­је и дру­ги. Мно­ги од њих мо­гу би­ти крај­ње не­пред­ви­дљи­ви и ка­при­ци­о­зни. Тур­ска је по­себ­на, за­и­ста сасвим по­себ­на евро-ори­јен­тал­на зе­мља.

 

ОТВАРАЊЕ НАЈТЕЖИХ ПИТАЊА

 

Очи­глед­ни усло­ви, те­ме пре­го­во­ра и при­ти­ска­ју­ћа пи­та­ња би укљу­чи­ва­ла сле­де­ће:

Ге­но­цид: Иако би не­ки ре­кли да је ово пи­та­ње про­шло­сти, про­блем ге­но­ци­да ће се ви­со­ко ран­ги­ра­ти. На при­мер, нај­ви­ши не­мач­ки др­жав­ни­ци и по­ли­ти­ча­ри су екс­пли­цит­но и зва­нич­но из­ја­ви­ли сво­ја из­ви­ње­ња за ге­но­цид по­чи­њен то­ком Дру­гог свет­ског ра­та, а др­жа­ва и да­ље пла­ћа обе­ште­ће­ња жр­тва­ма. Та­ко је Не­мач­ка про­шла кроз мо­рал­ну ка­тар­зу (Vergangenheitsältigung) и при­хва­ће­на је у по­ро­ди­цу др­жа­ва ко­је де­ле за­јед­нич­ке европ­ске вред­но­сти. Од Тур­ске ће се тра­жи­ти да ура­ди исто. Ге­но­цид ко­ји је Тур­ска по­чи­ни­ла про­тив сво­јих ста­нов­ни­ка, јер­мен­ских хри­шћа­на, до­вео је до 1,5 ми­ли­о­на мр­твих 1915. го­ди­не.1 Од Тур­ске ће би­ти тра­же­но да се су­о­чи са овим зло­чи­ном (као што је то ура­ди­ла Не­мач­ка).2 Ме­ђу­на­род­на ко­ми­си­ја за ово пи­та­ње би мо­гла би­ти до­бра по­ла­зна тач­ка.3 Ка­ко би се обра­тио у вези са ге­но­ци­дом над Јер­ме­ни­ма, Реџеп Та­јип Ер­до­ган, тур­ски пре­ми­јер, за­тра­жио је не­за­ви­сну исто­ри­чар­ску сту­ди­ју.4

Екс­пан­зи­о­ни­зам: Не­мач­ка се, на при­мер, од­ре­кла екс­пан­зи­о­ни­стич­ких на­ци­стич­ких панне­мач­ких иде­ја ко­је су опа­сне по мир. Ово је ве­о­ма очи­глед­но и ва­жно у од­но­си­ма са Пољ­ском (не­мач­ка ис­точ­на гра­ни­ца). Тур­ски зва­нич­ни­ци, по­ли­ти­ча­ри и вла­ди­не ин­сти­ту­ци­је ће би­ти за­мо­ље­ни да се ја­сно и јав­но од­рек­ну пантур­ских иде­ја – из­не­тих чак и од стра­не по­след­ње ге­не­ра­ци­је њихових зва­нич­ни­ка, као што су Су­леј­ман Де­ми­рел и Тур­гут Озал – о Тур­ској „од Ки­не­ског зи­да до Ја­дран­ског мо­ра”. Та­кве ам­би­ци­је, опа­сне по мир,5 про­из­во­де за­бри­ну­то­сти и стра­хо­ве од по­нов­ног ус­по­ста­вља­ња Ото­ман­ског цар­ства (1350-1918). Аустри­јан­ци још увек има­ју сна­жно ко­лек­тив­но се­ћа­ње на пат­ње то­ком тур­ских оп­са­да Бе­ча (1529-1683) и пла­ше се да би се то, на начин саобразан овој епохи, мо­гло по­но­ви­ти. Мно­ги од њих се пи­та­ју да ли је по­бе­да над Ото­ман­ским цар­ством из 1683. го­ди­не би­ла уза­луд­на.6 Бал­кан­ске зе­мље, све на пу­ту ка пу­ном члан­ству у ЕУ, де­ле слич­ну за­бри­ну­тост по­што и да­ље осе­ћа­ју по­сле­ди­це пет ве­ко­ва ду­ге тур­ске оку­па­ци­је. По­сто­је и кон­стант­не тур­ске пре­тен­зи­је и про­во­ка­ци­је у по­гле­ду грч­ке те­ри­то­ри­је.7 На­кон за­тег­ну­тих пре­го­во­ра на нај­ви­шем нив­оу, у де­цем­бру 2004. го­ди­не, Тур­ска је до­би­ла да­тум (3. ок­то­бар 2005) за по­че­так пре­го­во­ра о при­сту­па­њу. Не­дељ­ник Al-Ahram Weekly је из­ве­стио:

„Ер­до­ган се вра­тио у Тур­ску као хе­рој, ње­гов по­вра­так је про­сла­вљен од стра­не тур­ских ме­ди­ја и до­че­кан је на ис­тан­бул­ском аеро­дро­му од стра­не хи­ља­да чла­но­ва ње­го­вог Ми­ни­стар­ства прав­де и Пар­ти­је раз­во­ја (JDP) ко­ји су но­си­ли тран­спа­рен­те на ко­ји­ма су га про­гла­ша­ва­ли ,осва­ја­чем Евро­пе’.”8

Ово би осна­жи­ло до­ма­ћу по­пу­лар­ност проислам­ске JDP на сле­де­ћим из­бо­ри­ма. Не оба­зи­ру­ћи се на днев­нопо­ли­тич­ке из­ја­ве у Уни­ји, мо­ра­мо се та­ко­ђе под­се­ти­ти на чи­ње­ни­цу да још од му­сли­ман­ске ин­ва­зи­је Шпа­ни­је из 711. го­ди­не и сред­њо­ве­ков­них кр­ста­шких по­хо­да, Евро­па има не­у­год­не од­но­се са арап­ским и му­сли­ман­ским све­том.9 Њи­хо­ве кул­ту­ре и суд­би­не су сле­ди­ле раз­ли­чи­те пу­те­ве.

 

МЕКИ ПОВРАТАК „ОТОМАНСКОГ НАСЛЕЂА”

 

Зе­мље тур­ског го­вор­ног под­руч­ја: На­кон рас­па­да не­ка­да­шњег СССР-а, Азе­рбејџан, Ка­зах­стан, Кир­ги­стан, Турк­ме­ни­стан и Уз­бе­ки­стан су се по­ја­ви­ли као не­за­ви­сне зе­мље ко­је го­во­ре тур­ским је­зи­ком, са укуп­ним ста­нов­ни­штвом од пре­ко 60 ми­ли­о­на. Ка­зах­стан је 2005. го­ди­не по­звао Тур­ску да по­мог­не пет цен­трал­но-азиј­ских зе­ма­ља10 да осну­ју еко­ном­ску уни­ју. Ово је из­ван­ред­на при­ли­ка за Тур­ску. Пет зе­ма­ља је нер­во­зно и стра­ху­је од ја­чих ве­за би­ло са Ру­си­јом, њи­хо­вим не­ка­да­шњим го­спо­да­ром, или са Ки­ном, зе­мљом ко­јој недостају природни ресурси и ко­ја је „бацила око” на њих, или са За­па­дом ко­ји про­мо­ви­ше „де­мо­кра­ти­ју”, смр­то­но­сни лек за ло­кал­не вла­да­ре. Тур­ска се до­бро укла­па у ову си­ту­а­ци­ју и на­ме­ре ових пет зе­ма­ља, јер Тур­ска се раз­ли­ку­је од оста­лих зе­ма­ља, тзв. „из­во­зни­ка ути­ца­ја”. Тур­ска де­ли за­јед­нич­ко на­след­ство са овим зе­мља­ма, ни­је јој до из­во­за „де­мо­крат­ских ре­во­лу­ци­ја”, ге­о­граф­ски је ре­ла­тив­но уда­ље­на и при­ја­ви­ла се за члан­ство у ЕУ. Тур­ска је на­го­ми­ла­ла нео­п­ход­но зна­ње о то­ме ка­ко „ин­те­гри­са­ти” и во­ди­ти ве­ли­ко мул­тиет­нич­ко цар­ство. Еко­ном­ска ко­рист за Тур­ску мо­же би­ти ства­ра­ње но­вих и ја­ча­ње по­сто­је­ћих тран­спорт­них ко­ри­до­ра из­ме­ђу ис­то­ка и за­па­да. Има­ју­ћи у ви­ду по­нов­но ус­по­ста­вља­ње од­но­са са не­ким бал­кан­ским зе­мља­ма, у од­ре­ђе­ном сми­слу, Тур­ска би се вра­ти­ла на ње­но Ото­ман­ско на­след­ство.11 Да ли би Тур­ска до­ве­ла у ЕУ и ста­нов­ни­ке свих ових зе­ма­ља због до­го­во­ра о дво­стру­ком др­жа­вљан­ству са Тур­ском?

Кул­ту­ра, ре­ли­ги­ја и по­сло­ви: Од­но­си из­ме­ђу Евро­пе и му­сли­ман­ског све­та про­ла­зе кроз осе­тљи­ву фа­зу. Ако се Тур­ској до­зво­ли да уђе у ЕУ, ово би мо­гло по­твр­ди­ти чи­ње­ни­цу да је ислам ком­па­ти­би­лан са вред­но­сти­ма и кул­ту­ром ЕУ.12 По­сто­је и еви­дент­не за­бри­ну­то­сти и стра­хо­ва­ња (по­го­то­во Аустри­је и Не­мач­ке) у вези са ве­ли­ким ми­гра­ци­оним продором му­сли­ма­на у Евро­пу и „су­да­ром ци­ви­ли­за­ци­ја”. Ако намах прихватимо да ис­кљу­чи­мо ова­кво ви­ђе­ње као „пре­ви­ше иде­о­ло­шко и не­тач­но”, по­сто­ји и тех­нич­ки аспект истог пи­та­ња. Мно­ги у ЕУ има­ју не­ла­год­не ми­сли о сло­бод­но лу­та­ју­ћим ма­са­ма не­за­по­сле­них Ту­ра­ка ко­ји узи­ма­ју по­сло­ве и сма­њу­ју пла­те до­мо­ро­да­ца.

„Тур­ска по­но­во по­ста­је из­ра­зи­то ре­ли­ги­о­зно дру­штво у тре­нут­ку ка­да по­ку­ша­ва да при­сту­пи ,постре­ли­ги­о­зној’ Евро­пи. Мно­ги ур­ба­ни Тур­ци, ко­ји су да­ле­ко од то­га да су по­за­пад­ња­че­ни, ка­кво је уоп­ште­но ми­шље­ње или се то­ме бар на­да­ју у Евро­пи, да­нас же­ле да уђу у ЕУ без раз­бла­жи­ва­ња тур­ских дру­штве­них и ре­ли­ги­о­зних вред­но­сти.”13

Поимање Турске на основу ви­зи­ја Ке­ма­ла Ата­тур­ка о мо­дер­ној Тур­ској, и идеја ње­ног кон­тро­ли­са­ња, данас је сувише ле­жер­но за Европљане. Тур­ски пре­ми­јер Ер­до­ган („осва­јач Евро­пе”) и ми­ни­стар ино­стра­них по­сло­ва Аб­ду­лах Гул „у зна­чај­ној ме­ри су религиознији не­го би­ло ко­ји од њи­хо­вих прет­ход­ни­ка”.14 Сто­га, мо­же би­ти ве­о­ма те­жак за­да­так да се при­бли­же вред­но­сти ЕУ и тур­ског дру­штва, али не и не­мо­гућ. Про­цес би мо­гао, ме­ђу­тим, рас­па­ли­ти стра­сти на обе стра­не. Шта ако уме­сто гра­ђе­ња мо­сто­ва са му­сли­ман­ским све­том, тур­ски ула­зак у ЕУ ис­про­во­ци­ра исла­мо­фо­би­ју у Евро­пи? Пре не­го „из­во­за” де­мо­кра­ти­је и ста­бил­но­сти, ЕУ би мо­гла уво­зи­ти не­ста­бил­ност. За­штит­ник де­мо­кра­ти­је и се­ку­лар­но­сти тур­ске др­жа­ве је би­ла заправо војна вр­ху­шка (из­не­на­ђу­ју­ће по ЕУ стан­дар­де), иако је то до­во­ди­ло до по­вре­ме­них др­жав­них уда­ра.

 

ПРЕДНОСТИ ДВОСЕКЛОГ МАЧА

 

Што се ти­че пре­ми­је­ра Ер­до­га­на и вла­да­ју­ће Пар­ти­је прав­де и на­прет­ка (AKP) ча­со­пис The Economist је ко­мен­та­ри­сао:

„… Mно­ги ке­ма­ли­сти у Ис­тан­бу­лу и Ан­ка­ри сум­ња­ју да он има скри­ве­ни план ко­ји ће, ка­да се јед­ном от­кри­је, по­ка­за­ти пра­ву бо­ју AKP-а: ин­тен­зив­ну ислам­ски зе­ле­ну. Они искре­но ве­ру­ју да она ко­ри­сти мо­гућ­ност члан­ства у ЕУ са­мо да би ума­њи­ла моћ ору­жа­них сна­га пре не­го што пре­тво­ри зе­мљу у ислам­ску др­жа­ву, не­што на­лик Ира­ну. (…) До члан­ства у ЕУ заправо ни­ка­да не­ће ни до­ћи. Не­где ус­пут не­ко ће уло­жи­ти ве­то. И он­да ће Тур­ска би­ти оста­вље­на у ру­ка­ма AKP-а, и цео на­по­ран и по­зи­ти­ван рад Ата­тур­ка и ње­го­вих ре­пу­бли­кан­ских на­ста­вља­ча би­ће по­ни­штен.”15

Мо­же ли и тре­ба ли ЕУ да пре­у­зме та­кав ри­зик? И Тур­ска та­ко­ђе: мо­же ли тран­сфор­ма­ци­ја дру­штва иза­зва­ти сна­жан от­пор код ку­ће?

Ки­пар: Од Тур­ске ће се тра­жи­ти да по­ву­че све сво­је оку­па­ци­о­не сна­ге (35.000) из ове зе­мље чла­ни­це ЕУ. Ки­пар, зе­мља чла­ни­ца ЕУ, мо­ра би­ти при­зна­та у ње­ној це­ло­ви­то­сти.16 И да­ље, иле­гал­но за­у­зе­то вла­сни­штво на Ки­пру мо­ра би­ти вра­ће­но њи­хо­вим пр­во­бит­ним вла­сни­ци­ма.

Људ­ска, де­мо­крат­ска и ма­њин­ска пра­ва: Спо­ра­зум из Ло­за­на (1923) шти­ти турске ста­нов­ни­ке јер­мен­ске, грч­ке и је­вреј­ске на­ци­о­нал­но­сти. То­ком пре­го­во­ра о при­сту­па­њу, од Тур­ске ће се тра­жи­ти да из­ме­ни и по­бољ­ша сво­ју крај­ње оскудну историју људских права, по­себ­но у по­гле­ду Кур­да и оста­лих, као и же­на.17 Са­мо курд­ска ма­њи­на у Тур­ској бро­ји из­ме­ђу 12 и 15 ми­ли­о­на. Захтеви за ре­ги­о­на­ли­за­ци­ју и ауто­но­ми­ју уну­тар Тур­ске су све гла­сни­ји.18

Кон­тро­ла гра­ни­це: Тур­ска има ду­гач­ке копнене гра­ни­це са Јер­ме­ни­јом (268 км), Азе­рбејџаном (9 км), Бу­гар­ском (240 км), Гру­зи­јом (252 км), Грч­ком (206 км), Ира­ном (499 км), Ира­ком (352 км) и Си­ри­јом (822 км). Ве­о­ма је те­шко, зах­тев­но и ску­по ефикасно над­зи­ра­ти такву границу. Тур­ска мо­ра да де­мон­стри­ра да мо­же при­ме­ни­ти и одр­жа­ти стан­дар­де ЕУ ко­ји се од­но­се на ово пи­та­ње јер су не­ки од тур­ских ју­жних и ис­точ­них су­се­да ве­ли­ки из­во­ри иле­гал­не ими­гра­ци­је у ЕУ.

 

НЕЕВРОПСКИ ИДЕНТИТЕТ ТУРСКЕ

 

Сва наведена те­шка и ва­жна пи­та­ња мо­ра­ју би­ти ре­ше­на. На­да­ље, до 2015. го­ди­не, Тур­ска би би­ла нај­мно­го­људ­ни­ја зе­мља ЕУ. Има­ла би нај­ве­ћу гла­сач­ку моћ у ЕУ.19 Ово би има­ло не­са­гле­ди­ве кон­се­квен­це на гла­сач­ки про­цес чи­та­ве уни­је. Валери Жискар д’Естен (Фран­цу­ска), пред­се­да­ва­ју­ћи Европ­ске кон­вен­ци­је запажа:

„Европ­ска кон­вен­ци­ја је ја­сно де­фи­ни­са­ла те­ме­ље овог ен­ти­те­та: кул­тур­ни до­при­нос Грч­ке и Ри­ма, про­жи­ма­ју­ће ре­ли­ги­о­зно на­сле­ђе Евро­пе, кре­а­тив­ни ен­ту­зи­ја­зам ре­не­сан­се, фи­ло­зо­фи­ја до­ба про­све­ти­тељ­ства и до­при­нос ра­ци­о­нал­не и на­уч­не ми­сли. Тур­ска не­ма ни­шта од то­га. Ово не би тре­ба­ло да зву­чи пе­жо­ра­тив­но. Тур­ска је раз­ви­ла сво­ју соп­стве­ну исто­ри­ју и соп­стве­ну кул­ту­ру, ко­ја за­слу­жу­је по­што­ва­ње. Ме­ђу­тим, те­ме­љи европ­ског иден­ти­те­та, та­ко ви­тал­но ура­сли у тки­во Уни­је ка­ква је она да­нас, дру­га­чи­ји су. Тур­ско при­сту­па­ње би про­ме­ни­ло са­му при­ро­ду европ­ског про­јек­та...

Ако је је­ди­но ре­ше­ње до ко­јег Евро­па мо­же до­ћи то да до­пу­шта ула­зак у Уни­ју или ан­та­го­ни­ше сво­је парт­не­ре, њој је су­ђе­но да скли­зне у ре­ги­о­нал­ну вер­зи­ју Ује­ди­ње­них на­ци­ја, ство­ре­ну за са­стан­ке, ди­ску­си­је и од­ре­ђе­не по­себ­не за­јед­нич­ке про­јек­те. Она не би има­ла иден­ти­тет, за­јед­нич­ку же­љу ни­ти уло­гу ко­ју би тре­ба­ло да игра. Свет ће ево­лу­и­ра­ти без Евро­пе.”20

Д’Естен се залаже за при­ви­ле­го­ва­ни парт­нер­ски спо­ра­зум са Тур­ском, пре не­го за пу­но члан­ство. Дру­га­чи­је, ЕУ мо­же до­жи­ве­ти им­пло­зи­ју. По­сто­је чак и гла­со­ви у Тур­ској ко­ји по­др­жа­ва­ју овај лак­ши, јед­но­став­ни­ји и из­во­дљив од­нос са ЕУ. Пи­та­ње је: да ли је за Тур­ску за­и­ста баш то­ли­ко ис­пла­ти­во да про­гу­та ве­ли­ки за­ло­гај ка­ко би из­вр­ши­ла све те­шке, бол­не, не­по­пу­лар­не и ску­пе про­ме­не ради за­до­во­љавања ac­qu­is com­mu­na­u­ta­i­re?21 Али ac­qu­is com­mu­na­u­ta­i­re се не ба­ви са­мо про­ме­на­ма за­ко­на, већ и про­ме­на­ма на­ви­ка. Да ли би спо­ра­зум ко­ји из­бе­га­ва цен­тра­ли­зо­ва­ну ре­гу­ла­ци­ју мно­гих ства­ри у ЕУ био су­пер­и­о­ран из­бор би­ло ко­је стра­не?

 

Та­бе­ла 13. Ди­рект­не стра­не ин­ве­сти­ци­је у Мек­си­ку и Тур­ској, го­ди­шњи при­лив у ми­ли­о­ни­ма до­ла­ра за пе­ри­од 1994-2003.

 

Зе­мља

1994

1995

1996

1997

1998

1999

2000

2001

2002

2003

Мек­си­ко

Тур­ска

10,973

608

9,526

885

9,186

722

12,831

805

12,332

940

13,206

783

16,586

982

26,776

3,266

14,754

1,037

10,783

575

Из­вор: UN­CTAD, World In­vest­ment Re­port (2004)

 

Тур­ска има до­бро по­ста­вље­ну и пот­пу­но функ­ци­о­нал­ну ца­рин­ску уни­ју са ЕУ. Мно­ге зе­мље би за­ви­ди­ле Тур­ској на ње­ним по­слов­ним при­ви­ле­ги­ја­ма и при­ли­ка­ма. Из­не­на­ђу­ју­ће, Тур­ска ни­је ус­пе­ла да од­и­гра уло­гу за ЕУ слич­ну оној ко­ју Мек­си­ко игра за САД. Раз­лог је у то­ме што је Тур­ска при­ву­кла са­мо ма­ли део ди­рект­них стра­них ин­ве­сти­ци­ја у по­ре­ђе­њу са Мек­си­ком. На­кон ус­по­ста­вља­ња ца­рин­ске уни­је са ЕУ 1995. го­ди­не, и про­тив­но свим оче­ки­ва­њи­ма и пред­ви­ђа­њи­ма, ди­рект­не стра­не ин­ве­сти­ци­је пре­ма Тур­ској су опа­ле то­ком две уза­стоп­не го­ди­не (та­бе­ла 13). Ге­не­рал­но, ко­руп­ци­ја и не­до­ста­так за­шти­те пра­ва ин­те­лек­туал­не сво­ји­не су глав­ни раз­ло­зи за ова­ко слаб успех у по­ре­ђе­њу са Мек­си­ком. <

 

* Аутор је струч­њак Еко­ном­ске ко­ми­си­је УН за Евро­пу, UNE­CE, Же­не­ва. У сле­де­ћем бро­ју: „Но­ва европ­ска кре­та­ња и бу­ду­ћа про­ши­ре­ња ЕУ

 

(Јануар-фебруар 2006)

 

 

НА­ПО­МЕ­НЕ

 

1 По­сто­јао је „увод” у ова звер­ства ко­ји је у пе­ри­о­ду 1894-96. до­вео до смр­ти 300.000 Јер­ме­на.

2 Исто би се мо­гло тра­жи­ти и од Хр­ват­ске због звер­ста­ва у ло­го­ру смр­ти у Ја­се­нов­цу то­ком Другог свет­ског ра­та. Тај ло­гор је на са­мом вр­ху ли­сте на­ци­стич­ких кон­цен­тра­ци­о­них ло­го­ра, су­де­ћи по бро­ју уби­је­них. За­ин­те­ре­со­ва­ни чи­та­лац мо­же кон­сул­то­ва­ти сле­де­ће ин­тер­нет адре­се: www.yadvashem.org/odot, www.jasenovac.org/libraries/viewdocument.asp

3 Јер­ме­ни тра­же при­зна­ва­ње ових уби­ста­ва као ге­но­ци­да. Се­дам чла­ни­ца ЕУ (Бел­ги­ја, Ки­пар, Грч­ка, Фран­цу­ска, Ита­ли­ја, Пољ­ска и Швед­ска) већ су то учи­ни­ле. Не­мач­ка, Сло­вач­ка и Хо­лан­ди­ја раз­ма­тра­ју да учи­не исто (L. Kirk, „Armenian massacrte hangs over Turkey”, EU Observer, 25. април 2005).

4 H, Mahony, „Turkey calls for study into Armenia genocide claims”, EU Observer, 9. март 2005.

5 При­се­ти­мо се да је Европ­ска за­јед­ни­ца за угаљ и че­лик, прет­ход­ник Европ­ске Уни­је, би­ла пр­вен­стве­но сма­тра­на за ор­га­ни­за­ци­ју ко­ја ће спре­чи­ти „кр­ва­ве кон­флик­те”.

6 Аустри­ја је јед­на од зе­ма­ља ко­је на­ме­ра­вају да одр­же ре­фе­рен­дум о члан­ству Тур­ске у ЕУ.

7 Од­мах се при­се­ти­мо остр­ва Имиа и Гав­дос.

8 G. Jenkins, „Europe eyes Turkey”, Al-Ahram Weekly, 23-29. де­цем­бар 2004.

9 Пад Ца­ри­гра­да 1453. го­ди­не, пра­ћен пре­тва­ра­њем хри­шћан­ске цр­кве Аја Со­фи­је у џа­ми­ју и па­дом у тр­го­ви­ни за­чи­ни­ма са Мо­луч­ких остр­ва, до­вео је до сна­жне ини­ци­ја­ти­ве у про­на­ла­же­њу дру­гих, за­пад­них пло­вид­бе­них пу­те­ва ка Ин­ди­ји (што је ре­зул­ти­ра­ло от­кри­ва­њем Аме­ри­ке).

10 Ка­зах­стан, Кир­ги­стан, Та­џи­ки­стан, Турк­ме­ни­стан и Уз­бе­ки­стан. Из­у­зи­ма­ју­ћи Таџикистан, повезан са Персијом, оста­ле зе­мље са Тур­ском де­ле за­јед­нич­ко ре­ги­о­нал­но на­сле­ђе.

11 САД по­др­жа­ва­ју сва­ки ко­рак ко­ји во­ди сла­бље­њу ру­ског ути­ца­ја у ре­ги­о­ну. Европ­ска Уни­ја би по­др­жа­ла та­кву са­рад­њу, по­што Тур­ска мо­же би­ти ко­ри­стан по­сред­ник из­ме­ђу Евро­пе и цен­трал­не Ази­је. Ово би мо­гло и за не­ко вре­ме успо­ри­ти тур­ско кре­та­ње пре­ма члан­ству у ЕУ.

12 За­пад­њач­ке вој­не ин­тер­вен­ци­је у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни (1995) и у Србији (1999) би­ле су „у ко­рист му­сли­ма­на, иако мно­ги му­сли­ма­ни то из­гле­да за­бо­ра­вља­ју” (The Economist, 19. фе­бру­ар 2005, стр. 24).

13 V. Boland and D. Dombey, „A government led by a devout Muslim shows how migration to the cities is bringing rural values to the fore”, Financial Times, 5. ок­то­бар 2004.

14The Economist, „A survey of Turkey”, 19. март 2005, стр. 6.

15The Economist, „A survey of Turkey”, 19. март 2005, стр. 8.

16 Тур­ска спрем­ност да пот­пи­ше про­то­кол ко­ји би про­ши­рио ње­ну ца­рин­ску уни­ју са ЕУ(15) на уни­ју са ЕУ(25) је по­зи­ти­ван ко­рак у овом про­це­су, по­што би бро­до­ви са Ки­пра (јед­на од нај­ве­ћих фло­та на све­ту) мо­гли при­ста­ја­ти у Тур­ској.

17 Од­нос пре­ма же­на­ма у Тур­ској ће пред­ста­вља­ти про­блем то­ком пре­го­во­ра о при­сту­па­њу. „Пре­ми­јер је де­те си­ро­ма­шне ис­тан­бул­ске по­ро­ди­це. По­ха­ђао је ре­ли­ги­о­зну сред­њу шко­лу, за­ми­шљао ка­ко ће јед­ног да­на по­ста­ти про­фе­си­о­нал­ни фуд­ба­лер, а по­стао је гра­до­на­чел­ник де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка и, ка­ко ка­же, мо­ли се нај­ма­ње три пу­та днев­но. Његова су­пру­га Еми­на на гла­ви но­си ма­ра­му и због то­га јој је за­бра­ње­но да има др­жав­нич­ку функ­ци­ју. По­се­ти­ла је Бе­лу ку­ћу, али тек тре­ба да бу­де по­зва­на да по­се­ти пред­сед­нич­ку па­ла­ту у Ан­ка­ри.” (V. Boland and D. Dombey, „A government led by a devout Muslim shows how migration to the cities is bringing rural values to the fore”, Financial Times, 5. ок­то­бар 2004)

18 Тур­ска вла­да је у мар­ту 2005. го­ди­не оп­ту­же­на да об­ма­њу­је Уни­ју по­во­дом про­гре­са учи­ње­ног у по­врат­ку ско­ро 400.000 ра­се­ље­них то­ком ци­вил­ног ра­та из­ме­ђу вој­ске и Кур­да то­ком осам­де­се­тих и де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка (V. Boland, „Turkey accused of misleading EU over resettlement”, Financial Times, 7. март 2005). Хр­ват­ска је то­ком опе­ра­ци­је „Олуја” 1995. го­ди­не за­у­зе­ла за­шти­ће­ну зо­ну Ује­ди­ње­них на­ци­ја и про­те­ра­ла преко 300.000 сво­јих ста­нов­ни­ка срп­ске на­ци­о­нал­но­сти. Ово пи­та­ње (по­вра­так љу­ди и по­вра­ћај имо­ви­не) мо­же се ви­со­ко ко­ти­ра­ти то­ком пре­го­во­ра о ула­ску ове зе­мље у ЕУ.

19 Ка­да Тур­ска при­сту­пи Уни­ји, пла­нин­ски врх Ара­рат (5.156 m) ће по­ста­ти нај­ви­ши пла­нин­ски врх ЕУ.

20 V. Giscard d’Estaing, „A better European bridge to Turkey”, Financial Times, 25. но­вем­бар 2004.

21 H. Unal, „Turkey would be better off outside the EU”, Financial Times, 17. де­цем­бар 2004.

 

 

(1) Еутаназија или подмлађивање Европе

(2) Време далекосежних одлука

(3) Важност реалистичног приступа

(4) Могућности и контроверзе

(5) Замке социјалног дампинга

(7) Чекаоница за излазак

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеДосијеПерспективе Нестанак ћупа са медом