![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Досије |
ТУРСКА У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ: ЕУТАНАЗИЈА ИЛИ ПОДМЛАЂИВАЊЕ ЕВРОПЕ? (7) Чекаоница за излазак Тежња Турске за пуним чланством у ЕУ је изузетно поларизујуће, осетљиво и контроверзно питање, како (гео)политички, тако и економски и демографски. Као прилог расправи о овом изузетно важном питању, „НАЦИЈА” је објавила изводе из студије „Турска у ЕУ: Еутаназија или подмалађивање Европе?” Мирослава Н. Јовановића, уваженог стручњака Економске комисије УН за Европу, у Женеви. Студија је настала на основу предавања које је аутор одржао у оквиру научног скупа „Турска, ЕУ и САД; Високи улози, неизвесне перспективе”, на Intercollege у Никозији, у мају 2005, и на годишњем конгресу Италијанског удружења за европске студије, у јулу 2005, у Венецији. У завршном делу студије, аутор износи трезвене закључке и опрезне пројекције могућих токова догађаја, не само у вези са пријемом Турске већ и укупном судбином ЕУ. У распону од чврсте Уније, преко „велике федералне Европе”, до ЕУ као „највеће и најдубље царинске зоне, са извесном политичком координацијом” – куда заправо плови и где ће стићи европски брод?
Пише: Мирослав Н. Јовановић
Избор да ли да се Турска прими у ЕУ или не није ни једноставан ни лак. Приступање Турске није у првој, чак ни у другој групи приоритета Уније.1 Штавише, и Европска комисија је обелоданила поделе на том питању 2004. године. Холанђанин Фриц Болкештајн се противио уласку Турске због историјских, политичких и религиозних разлога. Аустријанац Франц Фишлер се противио уласку не само због недостатка „дугорочних секуларних и демократских акредитива”, него и због финансијских трошкова за спровођење Општег пољопривредног акта који у Турској не би био одржив. Коштао би ЕУ 11,5 милијарди евра годишње. Међутим, Британац Крис Патен имао је позитивно мишљење у вези са уласком Турске и залагао се у корист повећања пољопривредних и структурних давања ЕУ.2
ШИРЕЊЕ БЕЗ ПРОДУБЉИВАЊА
Турска, Украјина, балканске и источноевропске земље желе слободу и демократију а не диктатуру, успех и благостање а не сиромаштво, нове путеве и шансе а не санкције, мир и напредак а не рат. Оне желе приступање ЕУ која дели и проширује ове вредности и достигнућа. Одређени подстицаји и награде овим земљама морају доћи од Уније. Велика Британија, на пример, борила се за улазак Турске у ЕУ због британске аверзије према чврсто повезаној федералној Унији. Британија, а чак и одређене централне и источноевропске земље чланице ЕУ (које се плаше командне структуре из Брисела, јер личи на совјетску), могу преферирати будућу ширу, а не дубљу ЕУ. Турска, међутим, може у изразито увећаној структури ЕУ израсти у још једног незгодног играча попут Велике Британије или чак Пољске. Али, „иронија над иронијама, док Турска и Украјина траже да се учлане, Велика Британија може бити на путу да је напусти. Ако се догоди да Велика Британија буде једина земља која одбаци нови Устав то је веома могућ исход.”3 И даље, Велика Британија је вероватно најмање везана за ЕУ, пошто је ван еврозоне и Шенгенског уговора својим избором (не неподобношћу). Без обзира како се ово питање проширења ЕУ заврши, чињеница је да Турска никада није имала потпуно искрене добре односе са својим суседима. Због тога, политичка или било каква друга интеграција Турске са било којим од њених суседа (сем можда Азербејџана) чини се веома неизгледна за прилично дуго времена у будућности. Разматрајући могућа проширења ЕУ у будућности постоји неизбежно питање Русије (и Украјине). Тешко је замислити шта Шведска, Ирска или Пољска имају заједничко са Турском. У том светлу, Русија и Украјина су много више ‘европске’ него што то Турска може икада бити. Ово је првенствено важно у светлу снажних и непрекидних захтева да се у Устав ЕУ уврсти и референца о њеним ‘хришћанским коренима’.4 У ствари, тешко је замислити на дуже стазе снажну, суверену и независну Европу без Русије. Са Русијом у ЕУ, Европа може бити безбедна од било какве трансатлантске и блискоисточне уцене по питању енергије.5 Изузимајући безбедност везану за енергију и независност, тако неопходне за ЕУ због њене зависности и рањивости, Русија може понудити огроман тржишне могућности, одређене типове високе технологије, као и одбрамбени потенцијал.6
РУСКИ ЧВОР
Немачка и Русија имају дугорочне, дубоке и снажне везе већ преко три века. Ове везе се не тичу само плодне размене, него и односа између племства, интелектуалаца и војне елите. Први светски рат и бољшевичка револуција су само успорили ове односе,7 док су их Други светски рат и његове последице прекинули. Како Немачка након „хладног рата” наново развија свој међународни идентитет и интересе, она обнавља своје (природне) геополитичке везе. Доласком канцелара Герхарда Шредера на власт, 1998. године, Немачка је престала да се шетка и извињава. Почела је да обзнањује и води своју сопствену инострану политику. Ово је потпомогнуто и смањивањем заинтересованости САД-а за питање Немачке, а нарочито ставом Немачке о рату у Ираку (2003).8 Немачка је била широкогруда у позајмицама Русији и релативно је „блага” у вези са питањем људских права. Немачка и многи у Европи желе да виде стабилну Русију. Они разумеју да би колапс Русије био опасан за континент због могућих преливања, док стабилна, демократска, напредна и ослобођена тероризма Русија може бити добар и обећавајући економски и геополитички партнер. Немачка не гледа више на Русију као на претњу, него као на поузданог партнера и кључни елемент за дугорочну будућност Немачке (снабдевач ресурсима и тржиште за робе). Русија већ подмирује већи део енергетских потреба Немачке, и жели директне инвестиције и технологије из Немачке. Стога, такав партнер је вредан дворења, а не љућења. Ово је појачано жељом Немачке да негује односе са партнером који може уравнотежити поделе између Немачке и Америке, као и неслагања унутар ЕУ. Због тога Украјина, која није пријатељски настројена према Русији, представља препреку немачким геополитичким интересима. Француској Русија није толико потребна: Русија је далеко да би била геополитички корисна, а француска политика је увек била да буде максимално енергетски независна.9 У сваком случају, што више фирме из ЕУ буду укључиване у велике и уносне пројекте у Русији, њихове владе ће бити мање заинтересоване за дезинтеграцију ове земље.
ТРЕЗВЕНО ЗАКЉУЧИВАЊЕ
Питање свих данас је куда и како ће се кретати преговори о придруживању између ЕУ и Турске. Дискусије о проширењу ЕУ које може укључивати Турску су углавном академске у овом тренутку. Разлози су у томе што је тешко знати како ће ЕУ изгледати за десет, или чак за пет година од данас. Све је могуће, сем можда једне ствари: да ће ЕУ бити иста каква је данас. Сетимо се само 1989. године. Да ли је тада ико могао и замислити како ће свет и ЕУ изгледати 10 или 15 година низ друм? Дакле, веома је тешко предвидети како ће ЕУ изгледати за деценију: њено чланство, покривеност и дубине њених политика, динамике преговора, ратификација проширења, одговор на демографске чиниоце, развоји у еврозони, отвореност, главни приоритети, енергетска ситуација (да поменемо само неке елементе). Можемо бити скоро сигурни да ће ЕУ изгледати много другачије од овога каква је 2006. године. Али ово је само на страни ЕУ. На страни Турске, требало би храбро претпоставити и размотрити да не постоје неисправности у проевропском процесу реформи; да су стандарди ЕУ уведени и задржани; да нема ратова;10 и да Турци и даље желе да приступе ЕУ. Можда ни ЕУ за 10 или 20 година неће бити толико привлачна за Турску колико је можда 2006. године. Сложено је чак и данас створити заједничку и кохерентну инострану и одбрамбену политику ЕУ(25), пошто Француска има своје сталне амбиције, Велика Британија своје дуговечне интересе и бриге, Немачка нарастајуће потребе, док централна и источна Европа има стресове и ране из совјетске комунистичке прошлости. Узимајући у обзир политичку и војну тежину Турске, њене интересе и амбиције, заједничка инострана политика ће бити невероватна у проширеној ЕУ. ЕУ би лако могла бити трансформисана у највећу и најдубљу светску зону слободне трговине, са одређеним елементима политичке координације. Ово би било велики успех само по себи. Велика Британија би тврдила да то није лоша идеја и циљ за будућу ЕУ. У оваквој ситуацији, једна од могућих опција за ЕУ је да Турској понуди статус „привилегованог партнерства”, што је решење алтернативно пуном чланству. Још увек није дошло до праве и широке јавне дебате у ЕУ(25) о уласку Турске. Становници ЕУ (и бирачи) морају знати какве користи би им донело учлањење Турске. Уколико улазак Турске елита представи као готову ствар без широке јавне расправе и консултације са народом (бирачима), њихов отпор и освета могу касније разорити цео пројекат.11 Упркос јавним изјавама неколико влада ЕУ и Европске комисије да је Турска добродошла у ЕУ, испитивања јавног мнења откривају да јавност ЕУ осећа озбиљну узнемиреност поводом примања тако велике, сиромашне, културно и религијски толико различите земље у ЕУ клуб.12 Са Турском у ЕУ, тешко би било рећи „не” земљама као што су Јерменија, Азербејџан, Грузија, Молдавија и, свакако, Русија, Украјина и Белорусија. Како било, питање није да ли ће Турска приступити ЕУ. Хоће, овако или онако, у овој или оној мери, али највероватније не пре 2015. Право питање је каквој ЕУ ће Турска приступити када за то дође време. Ако садашње земље ЕУ(25) ратификују Устав, онда би ЕУ била веома конзистентна група. Уколико то не буде случај, вишебрзинска ЕУ може примити Турску у неки од њених „спољашњих” кругова. Улазак Турске не би донео ЕУ неку посебну ефикасност или раст; не би створио додатна нова радна места.Њен главни циљ би могао бити да пружи одређену шансу и подршку суседним земљама у њиховим реформама и општем процесу стабилизације према критеријумима ЕУ. Једном када буде у ЕУ, Турска врло лако може увидети да ЕУ можда и није група у какву је у почетку желела да уђе. Исто као што се могло догодити у неким од централних и источноевропских земаља након њиховог приступања ЕУ 2004. године. Festina lente! (Жури се полако, немој пренаглити.) <
* Аутор је стручњак Економске комисије УН за Европу, UNECE, Женева
(Март 2006)
НАПОМЕНЕ
1 Прва линија приоритета Уније су: институционални и уставни договори, заштита јединственог европског тржишта и еврозоне, „варење” источног проширења и безбедност. 2Bulletin Quotidien Europe, 8. септембар 2004, стр. 4, и 16. септембар 2004, стр. 3; Q Peel, „The case for letting 3 M. Wolf, „The irresistible pull of a free and prosperous 4 Најгласније су биле Чешка, Италија, Литванија, Малта, Пољска, Португал и Словачка. Неформално изјашњавање јавности на ову тему дошло је 8. априла 2005. године. Скоро 3 милиона људи спонтано се окупило у Риму током сахране папе Јована Павла II (дуплирајући градско становништво на неколико дана). Кардинал Јозеф Рацингер, нови папа, узео је име Бенедикт XVI по светом Бенедикту, кога је папа Павле VI 1964. године прогласио „чуваром и заштитником Европе”. Избор овог имена је више него симболичан, пошто представља уједињеност Европе. Поред тога, свети Бенедикт је основао најчувенији манастир у целом западном хришћанству, на врху 5 Подсећања ради, највећи део резерви нафте на Блиском Истоку су под директном контролом америчких корпорација или војске. 6 „Русија нуди своје најновије противракетне системе како би заштитила Европу од ‘отпадничких’ ракета. Због њихових несумњивих квалитета и потребе Европе за одбраном, Европска Унија ће највероватније ускоро прихватити понуду” (Stratfor, „Can missile defense by Russian-EU harmony?”, 4. март 2005). 7 Сетимо се Уговора из Рапала (1922), који је окончао дипломатску изолацију и означио започињање сарадње између совјетске Русије и вајмарске Немачке. 8 Герхард Шредер је у фебруару 2005. године отворено и јавно довео у питање релевантност НАТО-а. 9 Тема дискусије може бити разматрање шта ће се догодити када Немачка буде имала више заједничког са Русијом него са Француском (Stratfor, „Geopolitical diary”, 24. фебруар 2005). 10 У Сирији неки присвајају турску регију Хатаy. Непредвидљива је динамика развоја ситуације у Ираку и Курдистану. Ако Курди у Ираку добију значајну аутономију и моћ, питање је: какву врсту односа они могу имати са својим сународницима у суседним земљама? Такође, многи у Турској сматрају Киркук као град који је одувек требало да буде турски. Односи између Турске и Ирана су традиционално хладни. Стога, ако преговори о учлањењу у ЕУ на крају буду неуспешни, изузимајући Азербејџан, тешко је пронаћи суседну земљу коју Турска може сматрати савезником. 11 Ово се може и раније догодити, поводом неког другог питања. Биће само пар референдума о питању ратификације Уговора о Уставу ЕУ. 12 Аустрија, Кипар и Грчка су најочигледнији примери. Скандинавске земље придају велики значај стању људских права. Као додатак, наведимо чињеницу да је Љубљана једини главни град у ЕУ која нема џамију.
БИБЛИОГРАФИЈА
Baldwin, R. (1995). „A domino theory of regionalism”, in Ehpanding Membership of the European Union (eds. R. Baldwin, P. Haaparanta and J. Kiander), Cambridge: Cambridge University Press, стр. 25-48.
Economic Commission for
Economic Commission for
Economic Commission for
Economic Commission for
European Commission (2004). „2004 Regular Report on Turkeu’s progress towards accession”,
European Commission (2004). „Issues arising from Turkeu’s membership perspective”, Commission Staff Working Document,
European Economy (1997). „The CAP and enlargement”, Reports and Studies No. 2
Fisher, S., R. Sahau and C. Végh (1998). „How far is eastern Europe from
Јовановић, М. (1997). „Probing leviathan: the eastern enlargement of the European Union”, European Review, стр. 353-370.
Јовановић, М. (1999). „Enlargement of the European Union: economic dimension”, in
Јовановић, М. (2000). „Eastern enlargement of the European Union: sour grapes or sweet lemon?”, Economia Internazionale, pp. 507-536. http://papers.ssrn.com/col3/papers.cfm/abstract_id=261059
Јовановић, М. (2001). Geography of Production and Economic Integration.
Јовановић, М. (2003). „Spatial location offirms and industries: an overview of theory”, Economia Internazionale, стр. 23-81. http://papers.ssrn.com/col3/papers.cfm/abstract_id=451800
Јовановић, М. (2003а). „Local vs. global location of firms and industries”, Journal of Economic Integration, стр. 60-104. http://papers.ssrn.com/col3/papers.cfm/abstract_id=394760
Јовановић, М. (2004). „Eastern Enlargement of the EU: a topsy-turvy endgame or permanent disillusionment”, Journal of Economic Integration, стр. 830-868. http://papers.ssrn.com/col3/papers.cfm/abstract_id=650165
Јовановић, М. (2004а). „Economic integration and spatial location of production”, http://papers.ssrn.com/col3/papers.cfm/abstract_id=647382
Јовановић, М. (2005). The Economics of European Integration: Limits and Prospects. Cheletenham: Edward Elgar.
Јовановић, М. (2006). The Economics of International Integration: Limits and Prospects. Cheletenham: Edward Elgar.
Kemp, M. and H. Wan (1976). „An elementary proposal concerning the formation of customs unions”, Journal of International Economics, стр. 95-97.
Midelfart-Knarvik, K., H. Overman,
OECD (2003). Trends in International Migration (SOPEMI 2002).
Sinn, H. (2004). „EU enlargement, migration and the new constitution”, CESinfo Working Paper No. 1367.
UNCTAD (2004). World Investment Report: The Shift Towards Services. United Nations:
Venables, A. (1996). „Localization of industry and trade performance”,
Viner, J. (1950). The Customs Union Issue.
(1) Еутаназија или подмлађивање Европе (3) Важност реалистичног приступа
|