Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Досије

Перспективе

 

ТУРСКА У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ: ЕУТАНАЗИЈА ИЛИ ПОДМЛАЂИВАЊЕ ЕВРОПЕ? (7)

Чекаоница за излазак


Тежња Турске за пуним чланством у ЕУ је изузетно поларизујуће, осетљиво и контроверзно питање, како (гео)политички, тако и економски и демографски. Као прилог расправи о овом изузетно важном питању, „НАЦИЈА” је објавила изводе из студије „Турска у ЕУ: Еутаназија или подмалађивање Европе?” Мирослава Н. Јовановића, уваженог стручњака Економске комисије УН за Европу, у Женеви. Студија је настала на основу предавања које је аутор одржао у оквиру научног скупа „Турска, ЕУ и САД; Високи улози, неизвесне перспективе”, на Intercollege у Никозији, у мају 2005, и на годишњем конгресу Италијанског удружења за европске студије, у јулу 2005, у Венецији. У за­вр­шном де­лу студије, аутор из­но­си тре­зве­не за­кључ­ке и опре­зне про­јек­ци­је мо­гу­ћих то­ко­ва до­га­ђа­ја, не са­мо у ве­зи са при­је­мом Тур­ске већ и укуп­ном суд­би­ном ЕУ. У ра­спо­ну од чвр­сте Уни­је, пре­ко „ве­ли­ке фе­де­рал­не Евро­пе”, до ЕУ као „нај­ве­ће и нај­ду­бље ца­рин­ске зо­не, са из­ве­сном по­ли­тич­ком ко­ор­ди­на­ци­јом” – ку­да за­пра­во пло­ви и где ће сти­ћи европ­ски брод?

 

Пи­ше: Ми­ро­слав Н. Јо­ва­но­вић

 

Из­бор да ли да се Тур­ска при­ми у ЕУ или не ни­је ни јед­но­ста­ван ни лак. При­сту­па­ње Тур­ске ни­је у пр­вој, чак ни у дру­гој гру­пи при­о­ри­те­та Уни­је.1 Шта­ви­ше, и Европ­ска ко­ми­си­ја је обе­ло­да­ни­ла по­де­ле на том пи­та­њу 2004. го­ди­не. Хо­лан­ђа­нин Фриц Бол­ке­штајн се про­ти­вио ула­ску Тур­ске због исто­риј­ских, по­ли­тич­ких и ре­ли­ги­о­зних раз­ло­га. Аустри­ја­нац Франц Фи­шлер се про­ти­вио ула­ску не са­мо због не­до­стат­ка „ду­го­роч­них се­ку­лар­них и де­мо­крат­ских акре­ди­ти­ва”, не­го и због фи­нан­сиј­ских тро­шко­ва за спро­во­ђе­ње Оп­штег по­љо­при­вред­ног ак­та ко­ји у Тур­ској не би био одр­жив. Ко­штао би ЕУ 11,5 ми­ли­јар­ди евра го­ди­шње. Ме­ђу­тим, Бри­та­нац Крис Па­тен имао је по­зи­тив­но ми­шље­ње у ве­зи са ула­ском Тур­ске и за­ла­гао се у ко­рист по­ве­ћа­ња по­љо­при­вред­них и струк­тур­них да­ва­ња ЕУ.2

 

ШИ­РЕ­ЊЕ БЕЗ ПРО­ДУ­БЉИ­ВА­ЊА

 

Тур­ска, Укра­ји­на, бал­кан­ске и ис­точ­но­е­вроп­ске зе­мље же­ле сло­бо­ду и де­мо­кра­ти­ју а не дик­та­ту­ру, успех и бла­го­ста­ње а не си­ро­ма­штво, но­ве пу­те­ве и шан­се а не санк­ци­је, мир и на­пре­дак а не рат. Оне же­ле при­сту­па­ње ЕУ ко­ја де­ли и про­ши­ру­је ове вред­но­сти и до­стиг­ну­ћа. Од­ре­ђе­ни под­сти­ца­ји и на­гра­де овим зе­мља­ма мо­ра­ју до­ћи од Уни­је. Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја, на при­мер, бо­ри­ла се за ула­зак Тур­ске у ЕУ због бри­тан­ске авер­зи­је пре­ма чвр­сто по­ве­за­ној фе­де­рал­ној Уни­ји. Бри­та­ни­ја, а чак и од­ре­ђе­не цен­трал­не и ис­точ­но­е­вроп­ске зе­мље чла­ни­це ЕУ (ко­је се пла­ше ко­манд­не струк­ту­ре из Бри­се­ла, јер ли­чи на со­вјет­ску), мо­гу пре­фе­ри­ра­ти бу­ду­ћу ши­ру, а не ду­бљу ЕУ. Тур­ска, ме­ђу­тим, мо­же у из­ра­зи­то уве­ћа­ној струк­ту­ри ЕУ из­ра­сти у још јед­ног не­згод­ног игра­ча по­пут Ве­ли­ке Бри­та­ни­је или чак Пољ­ске. Али, „иро­ни­ја над иро­ни­ја­ма, док Тур­ска и Укра­ји­на тра­же да се учла­не, Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја мо­же би­ти на пу­ту да је на­пу­сти. Ако се до­го­ди да Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја бу­де је­ди­на зе­мља ко­ја од­ба­ци но­ви Устав то је ве­о­ма мо­гућ ис­ход.”3 И да­ље, Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја је ве­ро­ват­но нај­ма­ње ве­за­на за ЕУ, по­што је ван евро­зо­не и Шен­ген­ског уго­во­ра сво­јим из­бо­ром (не не­по­доб­но­шћу).

Без об­зи­ра ка­ко се ово пи­та­ње про­ши­ре­ња ЕУ за­вр­ши, чи­ње­ни­ца је да Тур­ска ни­ка­да ни­је има­ла пот­пу­но ис­кре­не до­бре од­но­се са сво­јим су­се­ди­ма. Због то­га, по­ли­тич­ка или би­ло ка­ква дру­га ин­те­гра­ци­ја Тур­ске са би­ло ко­јим од ње­них су­се­да (сем мо­жда Азер­беј­џа­на) чи­ни се ве­о­ма не­из­глед­на за при­лич­но ду­го вре­ме­на у бу­дућ­но­сти.

Раз­ма­тра­ју­ћи мо­гу­ћа про­ши­ре­ња ЕУ у бу­дућ­но­сти по­сто­ји не­из­бе­жно пи­та­ње Ру­си­је (и Укра­ји­не). Те­шко је за­ми­сли­ти шта Швед­ска, Ир­ска или Пољ­ска има­ју за­јед­нич­ко са Тур­ском. У том све­тлу, Ру­си­ја и Укра­ји­на су мно­го ви­ше ‘европ­ске’ не­го што то Тур­ска мо­же ика­да би­ти. Ово је пр­вен­стве­но ва­жно у све­тлу сна­жних и не­пре­кид­них зах­те­ва да се у Устав ЕУ увр­сти и ре­фе­рен­ца о ње­ним ‘хри­шћан­ским ко­ре­ни­ма’.4 У ства­ри, те­шко је за­ми­сли­ти на ду­же ста­зе сна­жну, су­ве­ре­ну и не­за­ви­сну Евро­пу без Ру­си­је. Са Ру­си­јом у ЕУ, Евро­па мо­же би­ти без­бед­на од би­ло ка­кве тран­са­тлант­ске и бли­ско­и­сточ­не уце­не по пи­та­њу енер­ги­је.5 Из­у­зи­ма­ју­ћи без­бед­ност ве­за­ну за енер­ги­ју и не­за­ви­сност, та­ко нео­п­ход­не за ЕУ због ње­не за­ви­сно­сти и ра­њи­во­сти, Ру­си­ја мо­же по­ну­ди­ти огро­ман тр­жи­шне мо­гућ­но­сти, од­ре­ђе­не ти­по­ве ви­со­ке тех­но­ло­ги­је, као и од­брам­бе­ни по­тен­ци­јал.6

 

РУ­СКИ ЧВОР

 

Не­мач­ка и Ру­си­ја има­ју ду­го­роч­не, ду­бо­ке и сна­жне ве­зе већ пре­ко три ве­ка. Ове ве­зе се не ти­чу са­мо плод­не раз­ме­не, не­го и од­но­са из­ме­ђу плем­ства, ин­те­лек­ту­а­ла­ца и вој­не ели­те. Пр­ви свет­ски рат и бољ­ше­вич­ка ре­во­лу­ци­ја су са­мо ус­по­ри­ли ове од­но­се,7 док су их Дру­ги свет­ски рат и ње­го­ве по­сле­ди­це пре­ки­ну­ли. Ка­ко Не­мач­ка на­кон „хлад­ног ра­та” на­но­во раз­ви­ја свој ме­ђу­на­род­ни иден­ти­тет и ин­те­ре­се, она об­на­вља сво­је (при­род­не) ге­о­по­ли­тич­ке ве­зе. До­ла­ском кан­це­ла­ра Гер­хар­да Шре­де­ра на власт, 1998. го­ди­не, Не­мач­ка је пре­ста­ла да се шет­ка и из­ви­ња­ва. По­че­ла је да об­зна­њу­је и во­ди сво­ју соп­стве­ну ино­стра­ну по­ли­ти­ку. Ово је пот­по­мог­ну­то и сма­њи­ва­њем за­ин­те­ре­со­ва­но­сти САД-а за пи­та­ње Не­мач­ке, а на­ро­чи­то ста­вом Не­мач­ке о ра­ту у Ира­ку (2003).8

Не­мач­ка је би­ла ши­ро­ко­гру­да у по­зај­ми­ца­ма Ру­си­ји и ре­ла­тив­но је „бла­га” у ве­зи са пи­та­њем људ­ских пра­ва. Не­мач­ка и мно­ги у Евро­пи же­ле да ви­де ста­бил­ну Ру­си­ју. Они раз­у­ме­ју да би ко­лапс Ру­си­је био опа­сан за кон­ти­нент због мо­гу­ћих пре­ли­ва­ња, док ста­бил­на, де­мо­крат­ска, на­пред­на и осло­бо­ђе­на те­ро­ри­зма Ру­си­ја мо­же би­ти до­бар и обе­ћа­ва­ју­ћи еко­ном­ски и ге­о­по­ли­тич­ки парт­нер. Не­мач­ка не гле­да ви­ше на Ру­си­ју као на прет­њу, не­го као на по­у­зда­ног парт­не­ра и кључ­ни еле­мент за ду­го­роч­ну бу­дућ­ност Не­мач­ке (снаб­де­вач ре­сур­си­ма и тр­жи­ште за ро­бе). Ру­си­ја већ под­ми­ру­је ве­ћи део енер­гет­ских по­тре­ба Не­мач­ке, и же­ли ди­рект­не ин­ве­сти­ци­је и тех­но­ло­ги­је из Не­мач­ке. Сто­га, та­кав парт­нер је вре­дан дво­ре­ња, а не љу­ће­ња. Ово је по­ја­ча­но же­љом Не­мач­ке да не­гу­је од­но­се са парт­не­ром ко­ји мо­же урав­но­те­жи­ти по­де­ле из­ме­ђу Не­мач­ке и Аме­ри­ке, као и не­сла­га­ња уну­тар ЕУ. Због то­га Укра­ји­на, ко­ја ни­је при­ја­тељ­ски на­стро­је­на пре­ма Ру­си­ји, пред­ста­вља пре­пре­ку не­мач­ким ге­о­по­ли­тич­ким ин­те­ре­си­ма. Фран­цу­ској Ру­си­ја ни­је то­ли­ко по­треб­на: Ру­си­ја је да­ле­ко да би би­ла ге­о­по­ли­тич­ки ко­ри­сна, а фран­цу­ска по­ли­ти­ка је увек би­ла да бу­де мак­си­мал­но енер­гет­ски не­за­ви­сна.9 У сва­ком слу­ча­ју, што ви­ше фир­ме из ЕУ бу­ду укљу­чи­ва­не у ве­ли­ке и уно­сне про­јек­те у Ру­си­ји, њи­хо­ве вла­де ће би­ти ма­ње за­ин­те­ре­со­ва­не за дез­ин­те­гра­ци­ју ове зе­мље.

 

ТРЕ­ЗВЕ­НО ЗА­КЉУ­ЧИ­ВА­ЊЕ

 

Пи­та­ње свих да­нас је ку­да и ка­ко ће се кре­та­ти пре­го­во­ри о при­дру­жи­ва­њу из­ме­ђу ЕУ и Тур­ске. Ди­ску­си­је о про­ши­ре­њу ЕУ ко­је мо­же укљу­чи­ва­ти Тур­ску су углав­ном ака­дем­ске у овом тре­нут­ку. Раз­ло­зи су у то­ме што је те­шко зна­ти ка­ко ће ЕУ из­гле­да­ти за де­сет, или чак за пет го­ди­на од да­нас. Све је мо­гу­ће, сем мо­жда јед­не ства­ри: да ће ЕУ би­ти иста ка­ква је да­нас. Се­ти­мо се са­мо 1989. го­ди­не. Да ли је та­да ико мо­гао и за­ми­сли­ти ка­ко ће свет и ЕУ из­гле­да­ти 10 или 15 го­ди­на низ друм?

Да­кле, ве­о­ма је те­шко предвидети ка­ко ће ЕУ из­гле­да­ти за де­це­ни­ју: ње­но члан­ство, по­кри­ве­ност и ду­би­не ње­них по­ли­ти­ка, ди­на­ми­ке пре­го­во­ра, ра­ти­фи­ка­ци­ја про­ши­ре­ња, од­го­вор на де­мо­граф­ске чи­ни­о­це, раз­во­ји у евро­зо­ни, отво­ре­ност, глав­ни при­о­ри­те­ти, енер­гет­ска си­ту­а­ци­ја (да по­ме­не­мо са­мо не­ке еле­мен­те). Мо­же­мо би­ти ско­ро си­гур­ни да ће ЕУ из­гле­да­ти мно­го дру­га­чи­је од ово­га ка­ква је 2006. го­ди­не. Али ово је са­мо на стра­ни ЕУ. На стра­ни Тур­ске, тре­ба­ло би хра­бро прет­по­ста­ви­ти и раз­мо­три­ти да не по­сто­је не­ис­прав­но­сти у про­е­вроп­ском про­це­су ре­фор­ми; да су стан­дар­ди ЕУ уве­де­ни и за­др­жа­ни; да не­ма ра­то­ва;10 и да Тур­ци и да­ље же­ле да при­сту­пе ЕУ. Мо­жда ни ЕУ за 10 или 20 го­ди­на не­ће би­ти то­ли­ко при­влач­на за Тур­ску ко­ли­ко је мо­жда 2006. го­ди­не.

Сло­же­но је чак и да­нас ство­ри­ти за­јед­нич­ку и ко­хе­рент­ну ино­стра­ну и од­брам­бе­ну по­ли­ти­ку ЕУ(25), по­што Фран­цу­ска има сво­је стал­не ам­би­ци­је, Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја сво­је ду­го­веч­не ин­те­ре­се и бри­ге, Не­мач­ка на­ра­ста­ју­ће по­тре­бе, док цен­трал­на и ис­точ­на Евро­па има стре­со­ве и ра­не из со­вјет­ске ко­му­ни­стич­ке про­шло­сти. Узи­ма­ју­ћи у об­зир по­ли­тич­ку и вој­ну те­жи­ну Тур­ске, ње­не ин­те­ре­се и ам­би­ци­је, за­јед­нич­ка ино­стра­на по­ли­ти­ка ће би­ти не­ве­ро­ват­на у про­ши­ре­ној ЕУ. ЕУ би ла­ко мо­гла би­ти тран­сфор­ми­са­на у нај­ве­ћу и нај­ду­бљу свет­ску зо­ну сло­бод­не тр­го­ви­не, са од­ре­ђе­ним еле­мен­ти­ма по­ли­тич­ке ко­ор­ди­на­ци­је. Ово би би­ло ве­ли­ки успех са­мо по се­би. Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја би твр­ди­ла да то ни­је ло­ша иде­ја и циљ за бу­ду­ћу ЕУ. У ова­квој си­ту­а­ци­ји, јед­на од мо­гу­ћих оп­ци­ја за ЕУ је да Тур­ској по­ну­ди ста­тус „при­ви­ле­го­ва­ног парт­нер­ства”, што је ре­ше­ње ал­тер­на­тив­но пу­ном члан­ству.

Још увек ни­је до­шло до пра­ве и ши­ро­ке јав­не де­ба­те у ЕУ(25) о ула­ску Тур­ске. Ста­нов­ни­ци ЕУ (и би­ра­чи) мо­ра­ју зна­ти ка­кве ко­ри­сти би им до­не­ло учла­ње­ње Тур­ске. Уко­ли­ко ула­зак Тур­ске ели­та пред­ста­ви као го­то­ву ствар без ши­ро­ке јав­не рас­пра­ве и кон­сул­та­ци­је са на­ро­дом (би­ра­чи­ма), њи­хов от­пор и осве­та мо­гу ка­сни­је ра­зо­ри­ти цео про­је­кат.11

Упр­кос јав­ним из­ја­ва­ма не­ко­ли­ко вла­да ЕУ и Европ­ске ко­ми­си­је да је Тур­ска до­бро­до­шла у ЕУ, ис­пи­ти­ва­ња јав­ног мне­ња от­кри­ва­ју да јав­ност ЕУ осе­ћа озбиљ­ну уз­не­ми­ре­ност по­во­дом при­ма­ња та­ко ве­ли­ке, си­ро­ма­шне, културно и ре­ли­гиј­ски то­ли­ко раз­ли­чи­те зе­мље у ЕУ клуб.12 Са Тур­ском у ЕУ, те­шко би би­ло ре­ћи „не” зе­мља­ма као што су Јер­ме­ни­ја, Азер­беј­џан, Гру­зи­ја, Мол­да­ви­ја и, сва­ка­ко, Ру­си­ја, Укра­ји­на и Бе­ло­ру­си­ја.

Ка­ко би­ло, пи­та­ње ни­је да ли ће Тур­ска при­сту­пи­ти ЕУ. Хо­ће, ова­ко или она­ко, у овој или оној ме­ри, али нај­ве­ро­ват­ни­је не пре 2015. Пра­во пи­та­ње је ка­квој ЕУ ће Тур­ска при­сту­пи­ти ка­да за то до­ђе вре­ме. Ако са­да­шње зе­мље ЕУ(25) ра­ти­фи­ку­ју Устав, он­да би ЕУ би­ла ве­о­ма кон­зи­стент­на гру­па. Уко­ли­ко то не бу­де слу­чај, вишебрзинска ЕУ мо­же при­ми­ти Тур­ску у не­ки од ње­них „спо­ља­шњих” кру­го­ва. Ула­зак Тур­ске не би до­нео ЕУ не­ку по­себ­ну ефи­ка­сност или раст; не би ство­рио до­дат­на но­ва рад­на ме­ста.Њен глав­ни циљ би мо­гао би­ти да пру­жи од­ре­ђе­ну шан­су и по­др­шку су­сед­ним зе­мља­ма у њи­хо­вим ре­фор­ма­ма и оп­штем про­це­су ста­би­ли­за­ци­је пре­ма кри­те­ри­ју­ми­ма ЕУ. Јед­ном ка­да бу­де у ЕУ, Тур­ска вр­ло ла­ко мо­же уви­де­ти да ЕУ мо­жда и ни­је гру­па у ка­кву је у по­чет­ку же­ле­ла да уђе. Исто као што се мо­гло до­го­ди­ти у не­ким од цен­трал­них и источноевропских зе­ма­ља на­кон њи­хо­вог при­сту­па­ња ЕУ 2004. го­ди­не. Fe­sti­na len­te! (Жу­ри се по­ла­ко, не­мој пре­на­гли­ти.) <

 

* Аутор је струч­њак Еко­ном­ске ко­ми­си­је УН за Евро­пу, UNE­CE, Же­не­ва

 

(Март 2006)

 

НА­ПО­МЕ­НЕ

 

1 Пр­ва ли­ни­ја при­о­ри­те­та Уни­је су: ин­сти­ту­ци­о­нал­ни и устав­ни до­го­во­ри, за­шти­та је­дин­стве­ног европ­ског тр­жи­шта и евро­зо­не, „ва­ре­ње” ис­точ­ног про­ши­ре­ња и без­бед­ност.

2Bul­le­tin Qu­o­ti­di­en Euro­pe, 8. сеп­тем­бар 2004, стр. 4, и 16. сеп­тем­бар 2004, стр. 3; Q Peel, „The ca­se for let­ting Tur­key”, Fi­nan­cial Ti­mes, 16. сеп­тем­бар 2004, стр. 21; En­lar­ge­ment We­ekly, 21. сеп­тем­бар 2004.

3 M. Wolf, „The ir­re­si­sti­ble pull of a free and pro­spe­ro­us Europe”, Fi­nan­cial Ti­mes, 2. фе­бру­ар 2005.

4 Нај­гла­сни­је су би­ле Че­шка, Ита­ли­ја, Ли­тва­ни­ја, Мал­та, Пољ­ска, Пор­ту­гал и Сло­вач­ка. Не­фор­мал­но из­ја­шња­ва­ње јав­но­сти на ову те­му до­шло је 8. апри­ла 2005. го­ди­не. Ско­ро 3 ми­ли­о­на љу­ди спон­та­но се оку­пи­ло у Ри­му то­ком са­хра­не па­пе Јо­ва­на Па­вла II (ду­пли­ра­ју­ћи град­ско ста­нов­ни­штво на не­ко­ли­ко да­на). Кар­ди­нал Јо­зеф Ра­цин­гер, но­ви па­па, узео је име Бе­не­дикт XVI по све­том Бе­не­дик­ту, ко­га је па­па Па­вле VI 1964. го­ди­не про­гла­сио „чу­ва­ром и за­штит­ни­ком Евро­пе”. Из­бор овог име­на је ви­ше не­го сим­бо­ли­чан, по­што пред­ста­вља ује­ди­ње­ност Евро­пе. По­ред то­га, све­ти Бе­не­дикт је осно­вао нај­чу­ве­ни­ји ма­на­стир у це­лом за­пад­ном хри­шћан­ству, на вр­ху Cas­si­no, 529. го­ди­не. Не-Европљани су не­по­треб­но уни­шти­ли овај ма­на­стир 1944. го­ди­не (по­што су не­мач­ке тру­пе та­мо сти­гле крат­ко на­кон уни­ште­ња овог ма­на­сти­ра).

5 Под­се­ћа­ња ра­ди, нај­ве­ћи део ре­зер­ви наф­те на Бли­ском Ис­то­ку су под ди­рект­ном кон­тро­лом аме­рич­ких кор­по­ра­ци­ја или вој­ске.

6 „Ру­си­ја ну­ди сво­је нај­но­ви­је про­ти­вра­кет­не си­сте­ме ка­ко би за­шти­ти­ла Евро­пу од ‘от­пад­нич­ких’ ра­ке­та. Због њи­хо­вих не­сум­њи­вих ква­ли­те­та и по­тре­бе Евро­пе за од­бра­ном, Европ­ска Уни­ја ће нај­ве­ро­ват­ни­је уско­ро при­хва­ти­ти по­ну­ду” (Strat­for, „Can mis­si­le de­fen­se by Rus­sian-EU har­mony?”, 4. март 2005).

7 Се­ти­мо се Уго­во­ра из Ра­па­ла (1922), ко­ји је окон­чао ди­пло­мат­ску изо­ла­ци­ју и озна­чио за­по­чи­ња­ње са­рад­ње из­ме­ђу со­вјет­ске Ру­си­је и вај­мар­ске Не­мач­ке.

8 Гер­хард Шре­дер је у фе­бру­а­ру 2005. го­ди­не отво­ре­но и јав­но до­вео у пи­та­ње ре­ле­вант­ност НА­ТО-а.

9 Те­ма ди­ску­си­је мо­же би­ти раз­ма­тра­ње шта ће се до­го­ди­ти ка­да Не­мач­ка бу­де има­ла ви­ше за­јед­нич­ког са Ру­си­јом не­го са Фран­цу­ском (Strat­for, „Ge­o­po­li­ti­cal di­ary”, 24. фе­бру­ар 2005).

10 У Си­ри­ји не­ки при­сва­ја­ју тур­ску ре­ги­ју Ха­таy. Не­пред­ви­дљи­ва је ди­на­ми­ка раз­во­ја си­ту­а­ци­је у Ира­ку и Кур­ди­ста­ну. Ако Кур­ди у Ира­ку до­би­ју зна­чај­ну ауто­но­ми­ју и моћ, пи­та­ње је: ка­кву вр­сту од­но­са они мо­гу има­ти са сво­јим су­на­род­ни­ци­ма у су­сед­ним зе­мља­ма? Та­ко­ђе, мно­ги у Тур­ској сма­тра­ју Кир­кук као град ко­ји је од­у­век тре­ба­ло да бу­де тур­ски. Од­но­си из­ме­ђу Тур­ске и Ира­на су тра­ди­ци­о­нал­но хлад­ни. Сто­га, ако пре­го­во­ри о учла­ње­њу у ЕУ на кра­ју бу­ду не­у­спе­шни, из­у­зи­ма­ју­ћи Азер­беј­џан, те­шко је про­на­ћи су­сед­ну зе­мљу ко­ју Тур­ска мо­же сма­тра­ти са­ве­зни­ком.

11 Ово се мо­же и ра­ни­је до­го­ди­ти, по­во­дом не­ког дру­гог пи­та­ња. Би­ће са­мо пар ре­фе­рен­ду­ма о пи­та­њу ра­ти­фи­ка­ци­је Уго­во­ра о Уста­ву ЕУ.

12 Аустри­ја, Ки­пар и Грч­ка су нај­о­чи­глед­ни­ји при­ме­ри. Скан­ди­нав­ске зе­мље при­да­ју ве­ли­ки зна­чај ста­њу људ­ских пра­ва. Као до­да­так, на­ве­ди­мо чи­ње­ни­цу да је Љу­бља­на је­ди­ни глав­ни град у ЕУ ко­ја не­ма џа­ми­ју.

 

 

БИ­БЛИ­О­ГРА­ФИ­ЈА

 

Bald­win, R. (1995). „A do­mi­no the­ory of re­gi­o­na­lism”, in Eh­pan­ding Mem­ber­ship of the Euro­pean Union (eds. R. Bald­win, P. Ha­a­pa­ran­ta and J. Ki­an­der), Cam­brid­ge: Cam­brid­ge Uni­ver­sity Press, стр. 25-48.

 

Eco­no­mic Com­mis­sion for Euro­pe (2002). Eco­no­mic Sur­veu of Euro­pe 2002, No. 1, New York: Uni­ted Na­ti­ons.

 

Eco­no­mic Com­mis­sion for Euro­pe (2003). Eco­no­mic Sur­veu of Euro­pe 2003, No. 1, New York: Uni­ted Na­ti­ons.

 

Eco­no­mic Com­mis­sion for Euro­pe (2005). Eco­no­mic Sur­veu of Euro­pe 2005, No. 1, New York: Uni­ted Na­ti­ons.

 

Eco­no­mic Com­mis­sion for Euro­pe (1997). Agen­da 2000 for a Stron­ger and Wi­der Union. Luxembourg: Euro­pean Com­mu­ni­ti­es.

 

Euro­pean Com­mis­sion (2004). „2004 Re­gu­lar Re­port on Tur­keu’s pro­gress to­wards ac­ces­sion”, Brus­sels, 6. X 2004, SEC (2004) 1201, „COM (2004) 656 fi­nal”

 

Euro­pean Com­mis­sion (2004). „Is­su­es ari­sing from Tur­keu’s mem­ber­ship per­spec­ti­ve”, Com­mis­sion Staff Wor­king Document,

Brus­sels, 6. X 2004, SEC (2004) 1202, „COM (2004) 656 fi­nal”

 

Euro­pean Eco­nomy (1997). „The CAP and en­lar­ge­ment”, Re­ports and Stu­di­es No. 2

 

Fis­her, S., R. Sa­hau and C. Végh (1998). „How far is eastern Euro­pe from Brus­sels?”, IMF Wor­king Pa­per, WP/98/53.

 

Јо­ва­но­вић, М. (1997). „Pro­bing le­vi­at­han: the eastern en­lar­ge­ment of the Euro­pean Union”, Euro­pean Re­vi­ew, стр. 353-370.

 

Јо­ва­но­вић, М. (1999). „En­lar­ge­ment of the Euro­pean Union: eco­no­mic di­men­sion”, in Cyprus and the Euro­pean Union (eds. A. The­op­ha­no­us, N. Pe­ri­sti­a­nis and A. Ioan­nou). Ni­co­sia: In­ter­col­le­ge Press, стр. 41-66.

 

Јо­ва­но­вић, М. (2000). „Eastern en­lar­ge­ment of the Euro­pean Union: so­ur gra­pes or swe­et le­mon?”, Eco­no­mia In­ter­na­zi­o­na­le, pp. 507-536.

http://pa­pers.ssrn.com/col3/pa­pers.cfm/ab­stract_id=261059

 

Јо­ва­но­вић, М. (2001). Ge­o­graphy of Pro­duc­tion and Eco­no­mic In­te­gra­tion. Lon­don: Ro­u­tled­ge.

 

Јо­ва­но­вић, М. (2003). „Spa­tial lo­ca­tion of­firms and in­du­stri­es: an over­vi­ew of the­ory”, Eco­no­mia In­ter­na­zi­o­na­le, стр. 23-81.

http://pa­pers.ssrn.com/col3/pa­pers.cfm/ab­stract_id=451800

 

Јо­ва­но­вић, М. (2003а). „Lo­cal vs. glo­bal lo­ca­tion of firms and in­du­stri­es”, Jo­ur­nal of Eco­no­mic In­te­gra­tion, стр. 60-104. http://pa­pers.ssrn.com/col3/pa­pers.cfm/ab­stract_id=394760

 

Јо­ва­но­вић, М. (2004). „Eastern En­lar­ge­ment of the EU: a topsy-turvy end­ga­me or per­ma­nent di­sil­lu­si­on­ment”, Jo­ur­nal of Eco­no­mic In­te­gra­tion, стр. 830-868.

http://pa­pers.ssrn.com/col3/pa­pers.cfm/ab­stract_id=650165

 

Јо­ва­но­вић, М. (2004а). „Eco­no­mic in­te­gra­tion and spa­tial lo­ca­tion of pro­duc­tion”, Uni­ver­sity of Ge­noa, De­part­ment of Eco­no­mics and Fi­nan­ce Wor­king Pa­per No. 12/2004.

http://pa­pers.ssrn.com/col3/pa­pers.cfm/ab­stract_id=647382

 

Јо­ва­но­вић, М. (2005). The Eco­no­mics of Euro­pean In­te­gra­tion: Li­mits and Pro­spects. Che­le­ten­ham: Ed­ward El­gar.

 

Јо­ва­но­вић, М. (2006). The Eco­no­mics of In­ter­na­ti­o­nal In­te­gra­tion: Li­mits and Pro­spects. Che­le­ten­ham: Ed­ward El­gar.

 

Kemp, M. and H. Wan (1976). „An ele­men­tary pro­po­sal con­cer­ning the for­ma­tion of cu­stoms uni­ons”, Jo­ur­nal of In­ter­na­ti­o­nal Eco­no­mics, стр. 95-97.

 

Mi­del­fart-Knar­vik, K., H. Over­man, S. Red­ding and A. Ve­na­bles (2002). „The lo­ca­tion of Euro­pean in­du­stry”, Euro­pean Eco­nomy, Spe­cial re­port No. 2/2002, стр. 213-269.

 

OECD (2003). Trends in In­ter­na­ti­o­nal Mi­gra­tion (SO­PE­MI 2002). Pa­ris: OECD.

 

Sinn, H. (2004). „EU en­lar­ge­ment, mi­gra­tion and the new con­sti­tu­tion”, CE­Sin­fo Wor­king Pa­per No. 1367.

 

UN­CTAD (2004). World In­vest­ment Re­port: The Shift To­wards Ser­vi­ces. Uni­ted Na­ti­ons: New York.

 

Ve­na­bles, A. (1996). „Lo­ca­li­za­tion of in­du­stry and tra­de per­for­man­ce”, Ox­ford Re­vi­ew of Eco­no­mic Po­licy, стр. 52-60.

 

Vi­ner, J. (1950). The Cu­stoms Union Is­sue. Lon­don: Ste­vens and Sons.

 

 

(1) Еутаназија или подмлађивање Европе

(2) Време далекосежних одлука

(3) Важност реалистичног приступа

(4) Могућности и контроверзе

(5) Замке социјалног дампинга

(6) Нестанак ћупа са медом

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеДосијеПерспективе Чекаоница за излазак