![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Unus Mundus - Евроазија |
ДА ЛИ ЈЕ ДУГО НАЈАВЉИВАНА ГЕОСТРАТЕШКА „БИТКА ЗА РУСИЈУ” УШЛА У „ПРЕТПОСЛЕДЊУ ФАЗУ”? Путинов кључ будућности
Руски председник тихо, тактично и одмерено, али врло прецизно спроводи своју стратегију руског унутрашњег препорода, почев од привредног и финансијског, а на спољнополитичком плану стратегију која циља на стварање нове светске равнотеже и мултиполарног света. При том, што никако не успевају да схвате његови критичари из „патриотског блока”, он строго одмерава своју и снагу руске државе, пазећи да ни у једном тренутку нема отворено фронтова више него што може да покрије
Пише: др Петар Брагински*
Претпоследња, пресудна фаза америчког епохалног геостратешког „скока на Русију” је почела. Нема више никакве сумње у то, ако је озбиљне сумње и могло бити раније. Све америчке процене, које одавно нису тајне и уграђене су у спољнополитичку доктрину САД, указују да без чврсте контроле над руским енергоресурсима у Сибиру и средњоазијском басену не може бити америчке глобалне доминације на дужи рок. „Једино ако САД успоставе контролу над руским енергетским и другим ресурсима, стабилно ће владати светом до 2050. године”, каже се у прошлогодишњој анализи вашингтонског Института за стратешке студије.
ОБРУЧ СПОЉА, ВИРУС ИЗНУТРА
Знаци који указују да се ушло у нову фазу реализације такве америчке велике геостратешке игре бројни су и недвосмислени. Догађај међаш је свакако 11. септембар 2001 – тражени, можда и произведени, шокантни повод за амерички војни удар великих размера на Средњу Азију. Резултат су окупација Авганистана и Ирака, али и инсталирање јаких америчких војних база у готово свим средњоазијским муслиманским републикама бившег СССР-а, укључујући Казахстан, огромну земљу богату нафтом и другим ресурсима, али и земљу у којој су сконцентрисани најзначајнији руски космолошки центри. Дакле, Американци су се војно укоренили у ономе што геополитички и војни аналитичари одавно зову „меким трбухом Русије”. Уз концепт „ширења НАТО-а на исток”, до самих граница Русије, то су чињенице од далекосежне важности. Поред тога, прстен „обојених револуција” – доказано осмишљених, финансираних и вођених од стране САД – потпуно је затворио јужни лук опкољавања Русије. Вашингтон сада има марионетске владе у неким за Русију изузетно важним суседним земљама, попут Украјине и Грузије. Јужни лук није само политички постављен: већ се ушло у геоекономски аспект операционализације, стварањем „пакта ГУУАМ” (Грузија, Украјина, Узбекистан, Азербејџан, Молдавија) с циљем да се обезбеде правци експлоатације каспијске нафте мимо Русије, чак против Русије. САД не крију да тај савез праве с намером да га претворе и у војни, под својом строгом контролом. Балтичке републике – Летонија, Естонија и Литванија – такође су споља организоване као део обруча око Русије и можемо очекивати да ће одатле притисак на Москву, на разне начине, бити усложњаван и појачаван. Значајан део капитала у балтичке републике преселили су „олигарси” за којима је Русија издала званичне потернице, на челу са Борисом Березовским, који у Прибалтику чак промовише фирму млађег брата садашњег америчког председника. Свакоме иоле политички озбиљном јасно је да тај новац неће бити уложен у локалне привреде, нити употребљен у добротворне сврхе. Карика која у америчком обручу око Русије засад недостаје, са европске стране, очигледно је Белорусија. Притисак на ту земљу и њено државно руководство је драматично појачан. Пропагандна демонизација белоруског председника Лукашенка ускоро би могла да надмаши размере исте такве демонизације бившег српског председника Милошевића. Међутим, Минск за сада не одступа – одлучно су пресечене све операције усмерене на организовање „обојене револуције” у Белорусији, али и донете прекретничке развојне одлуке у области заштите националне економије и привреде. Најзад, и у самој Русији активирана је и стратегија субверзије изнутра, што би требало да резултира (ако не „обојеном револуцијом”) избацивањем Путина из игре најкасније на председничким изборима 2008. Та стратегија готово у потпуности се заснива на ономе што је већ виђено у Србији 2000. године, само су цифре и размере устостручене. Уследио је одлучан одговор Кремља, чак изненађујуће отворен и јаван, који не оставља никакве дилеме у погледу решености Москве да се томе одупре „свим легитимним средствима”.
ОД ПРЕДСЕДНИКА ДО КАНЦЕЛАРА, И НАТРАГ
Фигура око које ће се концентрисати све напетости је, видимо, руски председник Владимир Путин, и дан-данас загонетни „човек преокрета”, који је стропоштану јељциновску Русију усправио и повео путем стабилизације и опоравка. Стога је већ сад, практично на половини Путиновог председничког мандата (председнички избори су 2008!), покренута политичка и пропагандно психолошка операција чији је циљ да спречи садашњег првог човека Кремља да у будућности, у ма којој форми, задржи утицај на кормило руске државе. Априори оптужујуће лицитирање могућим кршењем руског устава, или „преправком највишег правног акта према потребама једног човека” – што траје непрекидно од Нове године – циља управо на то да офира и потроши све адуте које би Путин, процењује се, могао употребити. Истовремено, то из фокуса јавности измешта судбинска питања за руски народ и државу, приморавајући Путина да се усред мандата „бави собом и сопственим статусом, као да је он ма чиме озбиљним доведен у питање”. Такође, ради се и о још три године председниковања током којих би Путинова Русија, уколико се председнику оставе време и простор да се бави својим послом, могла далеко да узнапредује узлазним путањама. Да би пресекао све то и пажњу јавности вратио на стратешки важна питања, Владимир Путин је јасно изјавио: неће мењати устав и неће тражити могућност да се кандидује за нови узастопни председнички мандат. Уколико жели да задржи управљачке инструменте у својим рукама, под својом посредном или непосредном контролом, Путин на располагању има две могућности. Једна је уставно кориговање политичког система Русије према канцеларском моделу, чиме би у рукама јаког премијера била сконцентрисана највећа власт, добар део оног „колача” који је сада код председника Русије. Преузимајући и формално улогу лидера своје „председничке партије”, која и сада има доминацију, Путин би без проблема могао да постане премијер, канцелар, и да ту остане све док ужива одговарајућу подршку у бирачком телу. Преселио би главни центар моћи на другу адресу и наставио да управља Русијом. Друга могућност, која искључује уставне модификације политичког система, јесте да Путин својим ауторитетом помогне неком свом блиском сараднику да победи на председничким изборима, а да он, формално на месту (на пример) председника Думе, настави да влада из сенке. Устав му допушта могућност да се после једног мандата паузе поново кандидује и врати на место председника. Постоје и неке разраде које подразумевају расписивање ванредних избора с предумишљајем да они не успеју, због прописане излазности преко 50 одсто, чиме би се отворио маневарски простор да се Путин, након те симулиране паузе, кандидује на првим правим изборима, дакле одмах.
„НАШИ” ЗА ЊИХОВЕ
Откуд тврдње да је у Русији активиран исти модел „обојене револуције” какав је патентиран у Србији, а потом примењен у Грузији, Украјини и другде? Многе чињенице, чак и ако се не поређају правилним редоследом, јасно указују на то. Сам Путин, али и кључни званичници служби безбедности, отворено су упозорили да „грузијског и украјинског сценарија” у Русији неће бити. У прилог томе је и иступ директора Федералне службе безбедности у парламенту, када је обелоданио списак „невладиних организација” које су финансиране из иностранства са субверзивним циљевима и објаснио како мрежа НВО прикрива заправо професионалне стране агентуре. То није била политичка него полицијска тврдња, поткрепљена непобитним доказима. Убрзо је законом забрањено деловање таквих НВО, финансираних из иностранства с политичким циљевима, а све оне су обавезане да пријаве своје изворе финансирања. У фебруару ове године, уз тихи благослов председника, изгледа и уз тајну техничку помоћ његове администрације, формиран је и омладински отаџбински покрет „Наши”, у чијем вођству су студенти елитних руских образовних институција и врхунски руски интелектуалци генерације која долази. Покрет је постављен као „степеник ка интеграцији елите у земљи”. „Желимо да извршимо кадровску револуцију”, изјавили су предводници покрета. „Треба да будемо спремни да у наредних десет година преузмемо управљање земљом и заменимо оне који су у томе имали неуспехе, оне који су земљу препустили на милост и немилост дивљачкој приватизацији и странцима. Вођени смо безусловним патриотизмом, патриотизмом по сваку цену. Руски народ мора да се опорави, а Русија да поврати своју величину и самопоштовање.” Поред свега тога, покрет „Наши” – тврде познаваоци – могао би да има изузетно важну улогу парирања у случају да „страни фактор покуша у Русији да направи марионетску омладинску организацију каква је био ,Отпор’ у Србији, предвођену школованим агентима истог тог страног фактора”.
ФРОНТОВИ И МОЋИ
За све то време, Путин тихо, тактично и одмерено, али врло прецизно спроводи своју стратегију руског унутрашњег препорода, почев од привредног и финансијског, а на спољнополитичком плану стратегију која циља на стварање нове светске равнотеже и мултиполарног света. При том, што никако не успевају да схвате његови опоненти из „патриотског блока”, он строго одмерава своју и снагу руске државе, пазећи да ни у једном тренутку нема отворено фронтова више него што може да покрије. Процеси руске „унутарње глобализације”, укрупњавања у стратешким привредним секторима и стварања руских мегакорпорација које супериорно улазе у међународну утакмицу, наставља се. Хапшењем познатог олигарха јеврејског порекла Михаила Ходорковског руска власт је у последњи час спречила да највећу руску нафтну компанију, као и велики део руских извора нафте, преузму Американци. Та америчка „куповина” била је већ „готова ствар”. Такође, наставља се и руски економски раст по стопама које су светски рекорд већ пет година. Губернаторски систем под контролом централне власти, очевидно, почео је да даје резултате и довео до јасне консолидације државних структура на огромном руском простору. „Русија, после двадесет невероватних година, опет личи на озбиљну државу. Велики проблеми – демографска имплозија је међу њима далеко највећи – и даље су ту, али се земља, зауставивши пропадање, најзад окренула путевима решавања”, бележи Мајкл Брос, након недавног повратка из Русије.
КА МУЛТИПОЛАРНОМ СВЕТУ
На спољнополитичком плану можда је још јаснији смисао Путинове одмерености, односно концепта неотварања превише фронтова истовремено и куповања времена неопходног Русији за опоравак. Међутим, то не значи да Путин сувише оклева или да лута у својој основној оријентацији – опредељењу за стварање мултиполарног света и повратак Русије на место које јој припада. Јулски усклик париског Монда – „Русија, Француска и Немачка објављују јединствени фронт” – није, дакле, ни случајан ни претеран. Неке друге угледне новине, попут Фигароа, биле су још тврђе у позитивним оценама самита „осовине Париз–Берлин–Москва” (Ширак, Шредер, Путин), одржаном у руском летовалишту Светлогорск, недалеко од Калињинграда, важне руске енклаве на обали Балтичког мора. „Пред нама је уобличење паневропског и евроазијског стратешког простора, од Атлантика до Урала и Владивостока. Обрис стварања ,велике Европе’, или ,европске Евроазије’, која би била пресудан корак ка стварању структуре мултилатералног света, спасоносне опције за све, укључујући и саме САД, које се опасно повијају под преузетим бременом без преседана”, оценили су европски аналитичари. „Такав стратешки простор био би не само паралелни него и суштински опозициони униполарном америчком глобалном хегемонизму.” Француски председник Ширак изјавио је: „ЕУ и Русија, односно њихови међусобни братски односи и стратешка сарадња, данас су кључни елемент светске равнотеже.” Путин и Шредер су се изјаснили исто, с тим што је Путинов тон био најуздржанији. Чак и ако су Ширак после слома на референдуму о европском уставу, а Шредер пред парламентарне изборе имали унутрашњополитичке разлоге за овакве иступе, изговорене су речи које не могу бити пригодне, ни случајне, речи после којих ствари нису исте. У Светлогорску је постигнута потпуна сагласност три кључне европске земље и о важним међународнополитичким питањима, и то на позицијама супротстављеним званичном ставу САД. На пример, европска тројка саопштава да „Иран има права да користи нуклеарну енергију у мирољубиве сврхе”, што потпуно одудара од америчког коришћења тог питања као повода за ново опасно „звецкање оружјем”. Слично је и са питањима реформе УН, позиције Кине, уговора из Кјота, решења проблема катастрофалног сиромаштва. Убрзо након овог самита, потписан је и уговор о мегапројекту изградње гасовода који ће се простирати дном Балтичког мора и Русију повезати непосредно са Немачком и Западном Европом, заобилазећи и у значајној мери обеснажујући описани амерички „обруч око Русије”. Јер, да подсетимо, Немачка је далеко најважнији руски спољнотрговински партнер, са годишњим нивоом размене од близу 32 милијарде евра. И, да не буде забуне, Путиново објављивање да је „отворио врата двоконтиненталне Русије за паневропски стратешки пројекат” не значи да се он упустио у „отворени стратешки сукоб са САД” или да се затворио за велике иностране инвестиције. Путин, наиме, још држи пружену руку сарадње, што се види и по садржају „енергетског пакта” који је Москва понудила као „историјски споразум Исток–Запад”. Основни смисао те понуде је: „Русија се залаже за проналажење равнотеже интереса међу државама, укључујући и равнотежу интереса земаља потрошача и земаља произвођача енергије... Русија је спремна да располажући својим енергоресурсима буде основни гарант енергетске безбедности света, али апсолутно одбија улогу сировинског прирепка глобалне економије... У ове стратешке разговоре Русија не улази себично и ускогрудо, али није спремна ни да прихвати такав приступ других... Такође, Русија одлучно одбија све притиске, званичне и незваничне, усмерене ка оспоравању права држава да управљају сопственим ресурсима и настојању да се изнуди измештање тог управљања у иностране центре...”
НЕПОМЕРЉИВА ГРАНИЦА
Како тај самосвесни и уравнотежени приступ Москве функционише видело се веома добро и током летошње посете кинеског председника Ху Ђинтаоа Русији. Лидер најмногољудније земље света и (уз Русију) најекспанзивније економије на планети допутовао је с првенственом намером да код Путина издејствује уплив кинеског капитала у руску енергетику, пре свега у Сибиру, то јест да кинеским компанијама омогући сувласништво над сибирским извориштима енергије. Кинези настоје да обезбеде примат над Јапаном у коришћењу будућег пацифичког нафтовода, као и да формирају државне нафтне резерве какве имају САД, резерве чије би попуњавање било обезбеђено из Русије. С тим на уму, Пекинг је формирао и прву кинеску приватну нафтну компанију „Чањ-лањ”. Међутим, Путин је и том приликом, као и током посете Пекингу 2004, избегао да потпише ма какве уговоре који би Русију лишили суверенитета над сопственим енергоресурсима. У исто време, гарантовао је Кини редовност и коректност снабдевања нафтом и гасом, лично учествовао у заједничким руско-кинеским војним маневрима – одржаним први пут у историји, са веома занимљивим „тактичким претпоставкама” – и омогућио под повољним условима нове трансфере високе руске војне технологије јужном суседу-колосу. Иако „није Кинезе пустио у Сибир”, Путин је учврстио азијску безбедносну „групу Шангај” – чија су окосница управо Русија и Кина – али и јавно понудио прикључење Индији, Ирану и Пакистану. За крај, да бисмо ваљано илустровали о каквој је понуди реч, ево речи Збигњева Бжежинског, сиве еминенције америчке геополитике и глобалистичке доктрине САД: „Стварно застрашујућа коалиција која би могла угрозити америчку превласт, по мом мишљењу, није могућа уколико САД не буду трајно глупо поступале. (...) Уколико би, међутим, у неки облик коалиције против нас успели удружити Кину, Русију, Иран, да остале и не спомињем, наша би позиција заиста била угрожена. Али, главном и вероватнијом претњом ми се чини амерички умор, незаинтересованост, недостатак стратешке визије који би за последицу имао прогресивну фрагментацију глобалне сарадње, као и фрагментацију глобалне стабилности.” <
* Аутор је канадски геополитичар словенског порекла, живи и ради у Торонту (Октобар 2005)
|