СРЕ­БРЕ­НИ­ЦА И БРА­ТУ­НАЦ: РА­ЧУ­НИ­ЦЕ, МО­ДЕ­ЛИ, ЗЛО­У­ПО­ТРЕ­БЕ

Од­су­ство до­брих на­ме­ра

Ве­ли­ки тим углед­них струч­ња­ка  Ме­ђу­на­род­не гру­пе за ис­тра­жи­ва­ње о Сре­бре­ни­ци, пред­во­ђен Едом Хер­ма­ном са Уни­вер­зи­те­та у Пен­сил­ва­ни­ји, ком­пле­ти­рао је на пре­ко 250 стра­на свој из­ве­штај о ствар­ним рат­ним зби­ва­њи­ма у Сре­бре­ни­ци. Ба­ра­та­ју­ћи ег­закт­ним чи­ње­ни­ца­ма и ви­ше­стру­ко про­ве­ре­ним на­ла­зи­ма, овај тим ча­сних струч­ња­ка пот­пу­но опо­вр­га­ва зва­нич­ну аме­рич­ку и му­сли­ман­ску вер­зи­ју

При­ре­ди­ла: Ма­ри­ја Кне­же­вић Пе­тров

У ра­спо­ну од не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра и два­де­се­так са­ти, 11. и 12. ју­ла 2005. су на­до­мак Сре­бре­ни­це и Бра­тун­ца одр­жа­не две ве­ли­ке ко­ме­мо­ра­ци­је жр­тва­ма про­те­клог гра­ђан­ског ра­та у овом де­лу Под­ри­ња. Она пр­ва, у По­то­ча­ри­ма код Сре­бре­ни­це, му­сли­ман­ска, по­ста­вље­на је и екс­пло­а­ти­са­на као гло­бал­ни ме­диј­ски спек­такл уцве­ље­но­сти, мо­дел „ве­ли­ког по­ка­ја­ња”, „су­о­ча­ва­ња са про­шло­шћу”. Не­ма ни­ка­кве сум­ње да је она ре­зул­тат ши­ре и ве­што упра­вља­не ме­диј­ско-про­па­ганд­не опе­ра­ци­је чи­ји је циљ ко­нач­но ина­у­гу­ри­са­ње уна­пред при­пре­мље­не „исто­риј­ске исти­не” о рат­ним до­га­ђа­ји­ма у сре­бре­нич­ком кра­ју. При­су­ство­вао је ве­ли­ки број пред­став­ни­ка за­пад­ног по­ли­тич­ког еста­бли­шмен­та, по­стро­је­ни су и сви по­треб­ни функ­ци­о­не­ри бал­кан­ских про­тек­то­ра­та. Огро­ман број стра­них но­ви­на­ра, обез­бе­ђе­на екс­клу­зив­на пра­ва ве­ли­ких те­ле­ви­зиј­ских ком­па­ни­ја, уна­пред за­да­та ре­то­ри­ка и по­де­ље­не уло­ге. Она дру­га, на­до­мак Бра­тун­ца, срп­ска, ско­ро да је пре­ћу­та­на. При­су­ство­вао је ма­ли број зва­нич­ни­ка, ме­ђу ко­ји­ма ни­је би­ло пред­сед­ни­ка Ср­би­је (при­сут­ног у Сре­бре­ни­ци), по­ро­ди­це и при­ја­те­љи жр­та­ва, све­штен­ство ко­је је слу­жи­ло опе­ло.

ИСТО­РИ­ЈА И ПРО­СТИ­ТУ­ЦИ­ЈА

Тај до­га­ђај омо­гу­ћио је сви­ма ко­је још за­ни­ма исти­на да од по­чет­ка до кра­ја са­гле­да­ју и про­у­че до­ми­нант­ни за­пад­ни (аме­рич­ки) по­ли­тич­ко-про­па­ганд­ни и псе­у­до­е­тич­ки мо­дел ко­ри­шћен то­ком иза­зва­ног и упра­вља­ног ра­та у ру­ше­ви­на­ма дру­ге Ју­го­сла­ви­је. Ме­диј­ска офан­зи­ва је по­че­ла еми­то­ва­њем сним­ка ликвидације ше­сто­ри­це му­шка­ра­ца му­сли­ма­на од стра­не јед­не срп­ске па­ра­вој­не гру­пе, на планини Тре­ска­ви­ци. Тај сни­мак, по свој при­ли­ци на­пра­вљен по на­руџ­би­ни аген­та јед­не по­зна­те за­пад­не оба­ве­штај­не слу­жбе, по­слу­жио је за иза­зи­ва­ње шо­ка у јав­но­сти, „ве­зи­ва­ње чи­стих ру­ку и раз­ве­зи­ва­ње по­га­них је­зи­ка”, и за ко­нач­но ин­ста­ли­ра­ње „не­по­бит­не исти­не да је у Сре­бре­ни­ци у ју­лу 1995. муч­ки ли­кви­ди­ра­но из­ме­ђу се­дам и осам хи­ља­да му­сли­ман­ских му­шка­ра­ца, ци­ви­ла, од стра­не бо­сан­ских Ср­ба под ко­ман­дом Ка­ра­џи­ћа и Мла­ди­ћа”. Док је про­гра­ми­ра­ни и ра­зу­мљи­ви шок тра­јао, а „свим про­тив­ни­ци­ма би­ле за­че­пље­не гу­би­це”, на по­ли­тич­кој сце­ни у Ср­би­ји за­по­че­ло је ха­ра­ње зве­зда не­вла­ди­ног сек­то­ра, де­на­ци­фи­ка­то­ра и лу­стра­то­ра, ко­ји су Ср­би­ју оп­ту­жи­ва­ли за све и сва­шта, мал­те­не и за озон­ске ру­пе и си­ро­ма­штво у све­ту. Не­ду­го по­том ухап­шен је и син Ра­до­ва­на Ка­ра­џи­ћа, за­по­чет је но­ви ве­ли­ки при­ти­сак на ње­го­ву по­ро­ди­цу, Ср­би су ху­шка­ни да из­да­ју сво­је рат­не пред­вод­ни­ке, што је пред­ста­вља­но као мо­рал­ни чин и ка­тар­за. По­на­вља­на је и не­сум­њи­во из­ну­ђе­на из­ја­ва пред­сед­ни­ка Срп­ске у ко­јој при­зна­је да је у Сребреници уби­је­но тач­но оно­ли­ко љу­ди ко­ли­ко пи­ше у аме­рич­ким про­па­ганд­ним из­ве­шта­ји­ма.

„Исти­на” је ус­по­ста­вље­на: Ср­би су из­вр­ши­ли ге­но­цид, све што су Аме­ри­кан­ци ура­ди­ли на Бал­ка­ну је оправ­да­но и ху­ма­но, њи­хов грех је је­ди­но у то­ме што су за­ка­сни­ли, што се не сме по­но­ви­ти ни­ка­да ви­ше. Аме­рич­ко ру­ше­ње Лисабонског ми­ров­ног пла­на ко­јим би се из­бе­гао рат, ра­зор­на бом­бар­до­ва­ња, на­мер­но се­ја­ње оси­ро­ма­ше­ног ура­ни­ју­ма (због че­га су кан­це­ро­ге­на обо­ље­ња у дра­ма­тич­ном по­ра­сту), пре­мре­жа­ва­ње Бал­ка­на вој­ним ба­за­ма САД, ства­ра­ње си­сте­ма ту­жних про­тек­то­ра­та под ди­рект­ном кон­тро­лом Ва­шинг­то­на, на­о­ру­жа­ва­ње му­џа­хе­ди­на и огра­на­ка Ал Ка­и­де, савез са нај­ве­ћим ма­фи­ја­шким ган­гом у Евро­пи... То се ви­ше не­ће спо­ми­ња­ти, или, ако се бу­де и спо­ми­ња­ло, сма­тра­ће се ну­жним злом чи­ја је свр­ха би­ла да се за­у­ста­ве срп­ски вар­ва­ри. Тач­ка.

ВА­ЖНО ЈЕ РЕ­ЋИ

Сва­ко­ме ра­зум­ном и еле­мен­тар­но оба­ве­ште­ном ја­сно је да то ни­је чак ни „се­лек­тив­на исти­на”, ка­мо­ли ве­ро­до­стој­на вер­зи­ја до­га­ђа­ја на ко­јој се мо­же гра­ди­ти по­ми­ре­ње, по­ка­ја­ње, но­ви по­че­так. Та тврд­ња, тре­ба ли уоп­ште на­по­ми­ња­ти, ни­по­што не зна­чи на­ше или би­ло чи­је озбиљ­но не­ги­ра­ње да је у том ра­ту, и том кра­ју, би­ло и срп­ских зло­чи­на ко­је, због соп­стве­не ду­ше, мо­ра­ју обе­ло­да­ни­ти и ка­зни­ти са­ми Ср­би! Ме­ђу­тим, пот­пу­но пре­ћут­ки­ва­ње или ци­нич­но ми­ни­ми­зи­ра­ње ви­ше­го­ди­шњих кр­ва­вих пи­ро­ва сре­бре­нич­ких му­сли­ма­на из „за­шти­ће­не зо­не”, бру­тал­но уби­ја­ње ви­ше хи­ља­да срп­ских се­ља­ка и срав­њи­ва­ње са зе­мљом на де­се­ти­не се­ла, уз исто­вре­ме­но пре­ду­ва­ва­ње бро­ја и кри­во­тво­ре­ње свој­ства му­сли­ман­ских жр­та­ва при­ли­ком осло­ба­ђа­ња Сре­бре­ни­це, ја­сно све­до­че о од­су­ству до­брих на­ме­ра оних ко­ји све ово кон­стру­и­шу. Па ипак, чак и ве­ли­ки ме­ди­ји у Ср­би­ји пот­пу­но су са­ви­ли ши­ју и не­кри­тич­ки ре­про­ду­ко­ва­ли аме­рич­ку и му­сли­ман­ску „зва­нич­ну вер­зи­ју”.

По­сто­је и ча­сни из­у­зе­ци, са­мо се њи­хов глас је­два чу­је у оп­штем пре­жва­ка­ва­њу за­да­те вер­зи­је. Ме­ђу ча­сне из­у­зет­ке тре­ба­ло би сва­ка­ко убро­ја­ти ка­над­ског ге­не­ра­ла Лу­и­са Ме­кен­зи­ја, не­ка­да­шњег ко­ман­дан­та ме­ђу­на­род­них вој­них сна­га у БиХ, или ве­ли­ког аустриј­ског пи­сца Пе­те­ра Ханд­кеа, као и бе­о­град­ски днев­ни лист По­ли­ти­ка ко­ји је у ви­ше на­ста­ва­ка, из пе­ра Ра­ди­во­ја Пе­тро­ви­ћа, об­ја­вио ка­пи­тал­но ва­жан из­ве­штај Ме­ђу­на­род­не гру­пе за ис­тра­жи­ва­ње о Сре­бре­ни­ци. Ти гла­со­ви ра­зу­ма и исти­не ва­жни су не за­то што мо­гу над­ја­ча­ти на­ру­че­ну ме­диј­ску ха­ла­бу­ку гло­бал­них си­ле­џи­ја, или што би ка­ни­ли да Ср­бе јед­но­став­но про­гла­се до­брим а оне дру­ге ло­шим мом­ци­ма на по­ни­жа­ва­ју­ће плит­кој хо­ли­вуд­ској мен­тал­ној ма­пи, не­го за­то што по­сто­је ства­ри ко­је је ва­жно из­ре­ћи са ста­но­ви­шта веч­но­сти.

Ве­ли­ки тим углед­них струч­ња­ка  Ме­ђу­на­род­не гру­пе за ис­тра­жи­ва­ње о Сре­бре­ни­ци, пред­во­ђен Едом Хер­ма­ном са Уни­вер­зи­те­та у Пен­сил­ва­ни­ји, ком­пле­ти­рао је на пре­ко 250 стра­на свој из­ве­штај о ствар­ним рат­ним зби­ва­њи­ма у Сре­бре­ни­ци. Ба­ра­та­ју­ћи ег­закт­ним чи­ње­ни­ца­ма и ви­ше­стру­ко про­ве­ре­ним на­ла­зи­ма, овај тим ча­сних струч­ња­ка пот­пу­но опо­вр­га­ва зва­нич­ну аме­рич­ку вер­зи­ју.

ИЗ­МА­ШТА­ВА­ЊЕ ХО­ЛО­КА­У­СТА

„Гру­па ука­зу­је на при­стра­сност, пре­те­ра­но уве­ћан број жр­та­ва и ме­то­до­ло­ги­ју ко­ја је ко­ри­шће­на да се оправ­да­ју про­це­не на­пра­вље­не још пре не­го што је ис­тра­га и по­че­ла”, пи­ше Ра­ди­во­је Пе­тро­вић.

„Зна­чај­но је што су зва­нич­ни при­каз до­га­ђа­ја у Сре­бре­ни­ци оспо­ри­ли ви­со­ки зва­нич­ни­ци НА­ТО и УН ко­ји су се за­те­кли на ме­сту до­га­ђа­ја”, из­ја­вио је за По­ли­ти­ку Џорџ Бог­да­нић, пи­сац и пу­бли­ци­ста из Њу­јор­ка, аутор фил­ма Ју­го­сла­ви­ја – рат ко­ји се мо­гао из­бе­ћи, та­ко­ђе члан Ме­ђу­на­род­не гру­пе за ис­тра­жи­ва­ње о Сре­бре­ни­ци. „Ме­ђу тим зва­нич­ни­ци­ма су за­ме­ник ко­ман­дан­та НА­ТО-а Чарлс Бојд, ко­ји је био оба­ве­штај­ни ди­рек­тор НА­ТО-а, пот­пу­ков­ник Џон Среј, за­тим ко­ор­ди­на­тор УН за ци­вил­на пи­та­ња Фи­лип Кор­вин и вој­ни по­сма­трач УН Кар­лос Мар­тинс Бран­ко, за­ме­ник ше­фа за опе­ра­ци­је Фон­да УН за ста­нов­ни­штво, ко­ји је ис­пи­ти­вао вој­не по­сма­тра­че УН у Сре­бре­ни­ци.”

„По­ре­ђе­ња са хо­ло­ка­у­стом ево­ци­ра­ју сна­жне успо­ме­не и сли­ке, али у овом слу­ча­ју по­сто­је са­мо у не­за­у­зда­ној ма­шти сен­за­ци­ја глад­них ме­диј­ских по­сле­ни­ка”, на­во­ди По­ли­ти­ка ис­каз пот­пу­ков­ни­ка Џо­на Сре­ја. „По­пу­лар­не пер­цеп­ци­је о вла­ди бо­сан­ских му­сли­ма­на ство­ри­ла је обим­на рат­на ма­ши­не­ри­ја ко­ја укљу­чу­је пи-ар фир­ме ан­га­жо­ва­не од стра­не Бо­шња­ка, ме­диј­ске знал­це и бли­ске еле­мен­те у аме­рич­ком Стејт де­парт­мен­ту. Ре­то­ри­ка оних ко­ји су у САД за­сту­па­ли вла­ду бо­сан­ских му­сли­ма­на у Са­ра­је­ву по­ста­ла је то­ли­ко ја­ка да је при­пре­ми­ла те­рен за увла­че­ње НА­ТО-а у гра­ђан­ски рат про­тив бо­сан­ских Ср­ба.”

Џорџ Бог­да­нић из­но­си и чи­ње­ни­цу ко­ја ја­сно ука­зу­је на по­сто­ја­ње сре­бре­нич­ког сце­на­ри­ја: Али­ја Изет­бе­го­вић још 9. ју­ла 1995, два да­на пре срп­ског ула­ска у Сре­бре­ни­цу, по­звао је Клин­то­на да спре­чи „те­ро­ри­зам и ге­но­цид” у Сре­бре­ни­ци.

Кар­лос Мар­тинс Бран­ко на­во­ди: „Да је би­ло уна­пред сми­шље­ног срп­ског пла­на о ге­но­ци­ду, уме­сто да на­па­да­ју са­мо у јед­ном прав­цу, од ју­га ка се­ве­ру – што је оста­ви­ло ја­сну мо­гућ­ност му­сли­ман­ске од­ступ­ни­це – Ср­би су ла­ко мо­гли да на­пра­ве оп­сад­но ста­ње и оси­гу­ра­ју да ни­ко не по­бег­не.”

МА­ТЕ­МА­ТИ­КА ЛА­ЖИ

Џо­на­тан Ру­пер, бив­ши но­ви­нар Би-Би-Си­ја, при­су­тан на ли­цу ме­ста, али и на осно­ву ис­тра­жи­ва­ња број­них зва­нич­них из­ве­шта­ја, твр­ди да прет­по­став­ка да су Ср­би уби­ли из­ме­ђу се­дам и осам хи­ља­да му­сли­ма­на „ни­ка­да ни­је би­ла мо­гу­ћа”.

Зва­нич­не рас­по­ло­жи­ве број­ке та­ко­ђе ис­кљу­чу­ју мо­гућ­ност та­ко ве­ли­ког бро­ја ег­зе­ку­ци­ја. Осим 35.632 ре­ги­стро­ва­на пре­жи­ве­ла, чи­ју је ева­ку­а­ци­ју ве­ћи­ном ор­га­ни­зо­ва­ла Срп­ска вој­ска, Ме­ђу­на­род­ни ко­ми­тет Цр­ве­ног кр­ста је при­ме­тио да је „не­ко­ли­ко хи­ља­да му­шка­ра­ца”, нај­ма­ње њих 3.000, по­бе­гло из Сре­бре­ни­це са 28. му­сли­ман­ском ди­ви­зи­јом и ка­сни­је пре­ра­спо­ре­ђе­но на дру­ге фрон­то­ве „без зна­ња њи­хо­вих по­ро­ди­ца” – пре­но­си По­ли­ти­ка.

„Хо­ланд­ски вој­ни по­сма­тра­чи и бри­тан­ски оба­ве­штај­ци из САС-а у Сре­бре­ни­ци су би­ли оче­ви­ци же­сто­ких бор­би из­ме­ђу му­сли­ман­ских фрак­ци­ја пре не­го што су Ср­би ушли у град. У су­ко­бу из­ме­ђу му­сли­ман­ских му­шка­ра­ца ко­ји су же­ле­ли да оста­ну и бра­не град и оних ко­ји су сле­ди­ли на­ре­ђе­ња о ева­ку­а­ци­ји по­ги­ну­ло је њих сто­ти­ну, а њи­хо­ва те­ла су оста­вље­на та­мо где су па­ла. Око 700 му­сли­ман­ских вој­ни­ка про­би­ло се до Же­пе и би­ли су без­бед­ни ка­да је тај град пао у ру­ке Ср­ба, у по­след­њој не­де­љи ју­ла 1995.”

Ру­пер у свом из­ве­шта­ју ка­же:

„Узи­ма­ју­ћи у об­зир све ове фак­то­ре, да је до­и­ста ма­са­кри­ра­но  7.300 љу­ди из Сре­бре­ни­це, ста­нов­ни­штво ове обла­сти пре не­го што је па­ла у ру­ке Ср­ба тре­ба­ло је да бро­ји мно­го ви­ше од 46.000, што је ве­ли­ко пре­те­ри­ва­ње у од­но­су на би­ло ко­ју ве­ро­до­стој­ну број­ку из тог вре­ме­на.”

Са тог ста­но­ви­шта, Ру­пер на­во­ди и ре­чит слу­чај Па­три­ше Волд, јед­не од су­ди­ја ха­шког три­бу­на­ла ко­ји су осу­ди­ли срп­ског ге­не­ра­ла Ра­ди­са­ва Кр­сти­ћа за „ге­но­цид у Сре­бре­ни­ци”. Она је 2003. у џорџ­та­ун­ском Жур­на­лу о прав­ној ети­ци на­пи­са­ла да је пре на­па­да „Сре­бре­ни­ца би­ла се­ло са око 37.000 ста­нов­ни­ка”.

„Су­ди­ја Волд је очи­глед­но би­ла пот­пу­но не­све­сна да је пре­ма по­дат­ку ко­ји је са­ма на­ве­ла пот­пу­но не­мо­гу­ће да су се до­го­ди­ли зло­чи­ни за ко­је је Кр­стић осу­ђен”, пи­ше Џо­на­тан Ру­перт.

И Мајкл Мен­дел, про­фе­сор ме­ђу­на­род­ног пра­ва на Јорк уни­вер­зи­те­ту у То­рон­ту, твр­ди да су број­ке ха­шког три­бу­на­ла о 7.000 до 8.000 уби­је­них му­сли­ман­ских му­шка­ра­ца не­ра­зум­но пре­у­ве­ли­ча­не и пот­пу­но не­пот­кре­пље­не чи­ње­ни­ца­ма и до­ка­зи­ма.

„Уз то, Мен­дел ука­зу­је да је ха­шки три­бу­нал са­мо ,су­ге­ри­сао’ пре не­го до­ка­зао да је ве­ћи­на од 2.028 те­ла, ко­ли­ко је за­и­ста укуп­но ексхумирано, стра­да­ло у ег­зе­ку­ци­ја­ма а не у број­ним бор­ба­ма из­ме­ђу срп­ских сна­га и ко­ло­не 28. му­сли­ман­ске ди­ви­зи­је ко­ја се по­сле па­да Сре­бре­ни­це по­вла­чи­ла пре­ма Ту­зли”, ин­тер­пре­ти­ра из­ве­штај Џорџ Бог­да­нић.

Не­дав­но при­ка­за­ни ви­део-сни­мак ег­зе­ку­ци­је над шест му­сли­ман­ских му­шка­ра­ца (ко­ји су мо­гли би­ти и вој­ни­ци) упо­тре­бљен је без ика­кве ло­ги­ке као до­каз да су срп­ске сна­ге на­кон осва­ја­ња Сре­бре­ни­це уби­ле 7.000 му­сли­ма­на, оце­њу­је Ме­ђу­на­род­на гру­па за ис­тра­жи­ва­ње о Сре­бре­ни­ци.

ПРЕ­ЋУ­ТА­НА ПРЕД­И­СТО­РИ­ЈА

По­ред ова­ко ин­ва­лид­ног ба­ра­та­ња „до­ка­зним ма­те­ри­ја­лом”, очи­глед­но је да кон­струк­то­ри про­па­ганд­ног „ми­та о Сре­бре­ни­ци” пот­пу­но пре­ћут­ку­ју пр­ве три го­ди­не ра­та у Бо­сни ко­је су од пре­суд­не ва­жно­сти за ствар­но раз­у­ме­ва­ње зби­ва­ња у Сре­бре­ни­ци и око ње.

„Сре­бре­ни­ца је би­ла утвр­ђе­ње му­сли­ман­ског го­спо­да­ра ра­та На­се­ра Ори­ћа”, на­во­ди се. „Он је ре­пор­те­ру Ва­шинг­тон по­ста Џо­ну Пом­фреу и но­ви­на­ру То­рон­то са­на Би­лу Ши­ле­ру по­ка­зао сним­ке ма­са­кра ко­је су ње­го­ви вој­ни­ци из­вр­ши­ли у срп­ским се­ли­ма око Сре­бре­ни­це.”

„Орић је нај­кр­во­жед­ни­ји рат­ник ко­ји је ика­да кро­чио на бо­ји­ште”, пи­ше Ши­лер, ко­ји га је ви­ше пу­та по­се­тио у ње­го­вој ку­ћи. „Јед­не хлад­не и сне­жне но­ћи, се­део сам у ње­го­вој днев­ној со­би, гле­да­ју­ћи шо­кант­не ви­део-сним­ке оно­га што би се мо­гло на­зва­ти ,нај­ве­ћим хи­то­ви­ма На­се­ра Ори­ћа’. Ви­део сам спа­ље­не ку­ће, мр­тва те­ла, от­ки­ну­те гла­ве и љу­де ко­ји бе­же. Све вре­ме Орић се це­рио, ди­ве­ћи се свом учин­ку.”

Те­шко да је про­шао и је­дан дан без спа­љи­ва­ња обли­жњих се­ла и гра­до­ва, као што су Бра­ту­нац, Си­ки­ри­ћи, Ко­ње­вић По­ље, Гло­го­ва, За­лаж­је, Фа­ко­ви­ћи, Ло­зни­ца, Ори­ли­ћи, Би­ља­ча, Цр­ни Врх, Ми­ли­ћи, Ка­ме­ни­ца и Кра­ви­ца. Је­зи­ви ма­са­кр у Кра­ви­ца­ма де­сио се на пра­во­слав­ни Бо­жић.

„Џо­на­тан Фи­липс, ре­пор­тер­ка лон­дон­ског Ју­жно­сло­вен­ског жур­на­ла, про­це­њу­је да је са­мо до 3. мар­та 1993. нај­ма­ње 1.200 Ср­ба уби­је­но, а још бар 3.000 ра­ње­но у Ори­ће­вим на­па­ди­ма. ,Да­нас бу­квал­но не­ма ни јед­ног Ср­би­на у це­лој сре­бре­нич­кој оп­шти­ни, од 9.300 ко­ли­ко их је жи­ве­ло ту. Од 11.500 Ср­ба у Бра­тун­цу, ви­ше од 6.000 је по­бе­гло. У сре­бре­нич­кој оп­шти­ни 24 се­ла је срав­ње­но до те­ме­ља. По­след­ње ве­ли­ко срп­ско се­ло у обла­сти Бра­тун­ца и Ске­ла­на на­пад­ну­то је и уни­ште­но 7. ја­ну­а­ра 1993. го­ди­не’, на­во­ди Фи­лип­со­ва. За­што он­да, упр­кос ма­сов­ним и де­таљ­ним до­ка­зи­ма ко­је су УН до­ста­ви­ле 1993, ха­шки три­бу­нал ни­је оп­ту­жио На­се­ра Ори­ћа све до 2002, па чак и та­да са­мо за ма­ња зло­де­ла ,зло­ста­вља­ња за­тво­ре­ни­ка’?” до­ку­мен­ту­је и пи­та се Џорџ Бог­да­нић у По­ли­ти­ци.

СЦЕ­НА­РИО И АЛИ­БИ

У из­ја­ви Ибра­на Му­ста­ви­ћа, ше­фа вла­да­ју­ће СДА у Сре­бре­ни­ци, ука­зу­је се ди­рект­но на још је­дан би­тан аспект це­лог „слу­ча­ја Сре­бре­ни­ца”:

„Сце­на­рио за из­да­ју Сре­бре­ни­це био је све­сно при­пре­мљен. На жа­лост, бо­сан­ско Пред­сед­ни­штво и Вој­на ко­ман­да су би­ли уме­ша­ни у тај по­сао. Да сам до­био на­ред­бу да на­пад­нем срп­ску вој­ску из де­ми­ли­та­ри­зо­ва­не зо­не, без раз­ми­шља­ња бих то од­био и тра­жио бих од осо­бе ко­ја је то на­ре­ди­ла да од­ве­де сво­ју по­ро­ди­цу у Сре­бре­ни­цу, па бих јој дао пу­шку и до­зво­лио да из­ве­де на­пад из де­ми­ли­та­ри­зо­ва­не зо­не. Знао сам да су ти срам­ни, про­ра­чу­на­ти по­те­зи во­ди­ли мој на­род у ка­та­стро­фу. На­ред­ба је до­шла из Са­ра­је­ва.”

То­ме у при­лог го­во­ри и све­до­че­ње Ти­ма Ри­пли­ја, бри­тан­ског вој­ног ана­ли­ти­ча­ра, да су хо­ланд­ски вој­ни­ци „ви­де­ли бо­сан­ске тру­пе ка­ко бе­же из гра­да, про­ла­зе­ћи по­ред њи­хо­вих осма­трач­ни­ца са пот­пу­но но­вим про­тив­тен­ков­ским на­о­ру­жа­њем”. А Кар­лос Мар­тинс Бран­ко пи­ше да „му­сли­ман­ске вој­не сна­ге ни­су чак ни по­ку­ша­ле да ис­ко­ри­сте пред­ност сво­је те­шке ар­ти­ље­ри­је под кон­тро­лом УН у вре­ме ка­да су има­ли све раз­ло­ге да то учи­не. Вој­ни от­пор би та­да угро­зио имиџ жр­тве ко­ји је био па­жљи­во кон­стру­и­сан и ко­ји су му­сли­ма­ни на­сто­ја­ли, по на­ре­ђе­њу, да за­др­же.”

Из ду­гог из­ве­шта­ја Ме­ђу­на­род­не гру­пе за ис­тра­жи­ва­ње о Сре­бре­ни­ци мо­гли би­смо на­во­ди­ти чи­ње­ни­це, ар­гу­мен­те и ана­ли­зе још ду­го. Тај до­ку­мент тре­ба­ло би у це­ли­ни да об­ја­ви Вла­да Ср­би­је и да на том те­ме­љу ор­га­ни­зу­је ве­ли­ки ме­ђу­на­род­ни на­уч­ни скуп у Бе­о­гра­ду „Исти­на о Сре­бре­ни­ци”, уз уче­шће ауто­ра, ре­ле­вант­них екс­пе­ра­та УН и ЕУ, као и свих бал­кан­ских на­ро­да. Тре­ба­ло би, али не сме. Да се кла­ди­мо?

Сва­ка не­ви­на жр­тва, и јед­на је­ди­на, мно­го је. Глу­па­во по­ли­ти­кант­ско ли­ци­ти­ра­ње бро­јем настрадалих, као на си­му­ли­ра­ном тен­де­ру за пљач­ка­шку при­ва­ти­за­ци­ју, знак је пот­пу­ног сло­ма те­мељ­них људ­ских прин­ци­па у са­вре­ме­ном све­ту. Но, тре­ба ли се то­ме чу­ди­ти? Зар се по­сле све­га што нам се до­га­ђа­ло, по­сле Ули­це Ва­се Ми­ски­на, Мар­ка­ла, Рач­ка, Кра­ји­не, до­и­ста мо­же­мо још не­че­му чу­ди­ти?

У сва­ком слу­ча­ју, хор­ско бр­бља­ње пла­ће­них про­па­ган­ди­ста – ко­јим смо мал­тре­ти­ра­ни по­след­њих ме­се­ци – ни­је и не мо­же би­ти исто­риј­ска исти­на ни о Сре­бре­ни­ци ни о тра­гич­ном ра­ту у ру­ше­ви­на­ма зе­мље у ко­јој смо ро­ђе­ни. Они­ма ко­ји иза то­га сто­је ни­је ста­ло ни до исти­не ни до по­ми­ре­ња. <