ГЛОБАЛНИ ВИРТУЕЛНИ БЕОГРАД

Пулс невидљивог града

Они који су одлазили брже него што је дух града успевао да се самообнавља, они чије одсуство тако споро надокнађујемо, још постоје. И још су, можда више него икад, Београђани. Београдотражитељи. Са разних страна Плаве лопте на којој живимо, они свакодневно траже, налазе и чезну да са неким поделе тај свој Београд. Онај Београд који живи далеко од Београда, расути глобални Београд, свакодневно покушава да се бар виртуелно огледа у реалном Београду. Тако кроз интернет, тај електронски крвоток света, непрестано пулсира једна невидљива стварност Београда и једна његова неухватљива повест. Та стварност и та повест потврђују онајчувени древни запис који је о Београђанима оставио византијски путописац: „Плашите их се, они су страшни. Они имају душу”

Пише: Владимир Путник

Смр­ти не­ма, има се­о­ба.

То­ли­ко их има да је већ, из­гле­да, ви­ше на­ших ко­ји су оти­шли не­го ових ко­ји су још ту. Ка­жу да нас је, у зби­ру, ви­ше под зе­мљом и ван зе­мље, не­го ов­де. Не­ко је из­ра­чу­нао да цео је­дан Бе­о­град жи­ви или већ по­чи­ва да­ле­ко од Бе­о­гра­да.

Пре­ско­чи­мо ста­ти­сти­ке. Ста­ро­мод­на сли­ка: од­ла­зе­ћи во­зо­ви што бле­де с пра­ско­зор­јем. Мал­чи­це вла­жно и сла­ду­ња­во. Кар­те у јед­ном прав­цу. Иза оста­је пра­зни­на. Пра­зни­на ни­је у бро­ју, у рас­по­ре­ду, у про­сто­ру или вре­ме­ну, у оту­ђе­ним ка­би­не­ти­ма, раз­бр­бља­ним са­ло­ни­ма, на буч­ним ста­ди­о­ни­ма, у гра­ји све­та; жи­вот има сво­је за­ко­не по ко­ји­ма по­пу­ња­ва упра­жње­на ме­ста. Ствар­на, нај­ве­ћа, нај­те­же на­док­на­ди­ва пра­зни­на је она у ду­ху гра­да. Дух гра­да ви­ше ни­је у ста­њу да се са­мо­об­на­вља бр­же од бр­зи­не од­ла­за­ка, бр­же но што де­лу­ју си­ле ра­си­па­ња. Гу­би сна­гу и не успе­ва на бар два бит­на по­ља.

Пр­во, ни­је ви­ше ка­дар да број­ним при­до­шли­ца­ма из ра­зних про­вин­ци­ја на­мет­не сво­ја пра­ви­ла. Пра­ви­ла игре, по­на­ша­ња, жи­вље­ња. Да их об­у­хва­ти со­бом и под­стак­не на при­ла­го­ђа­ва­ње, на пре­о­бра­жај. Не­ка­да је то чи­нио сна­жно и бес­по­го­вор­но, а из­гле­да­ло је ла­ко и нео­сет­но. Мо­ра­ло се иза­ћи на цр­ту и при­ста­ти. Или од­у­ста­ти и оти­ћи. От­по­ри би углав­ном бр­зо иш­че­за­ва­ли и пре­ра­ста­ли у при­влач­ност, за­у­век. На­пе­то­сти из­ме­ђу Бе­о­гра­да и но­вих Бе­о­гра­ђа­на би­ле су крат­ког ве­ка и крат­ког да­ха. Они су се бо­ри­ли за сло­бо­ду да у Бе­о­гра­ду бу­ду Бе­о­гра­ђа­ни. Они су до­би­ја­ли још је­дан ду­хов­ни за­ви­чај и осе­ћај да при­па­да­ју не­чем све­тлом и ве­ли­ком, он је до­би­јао но­ву сна­гу ко­ја му под­мла­ђу­је крв и кре­пи му­шкост. Кад би не­где пу­то­ва­ли, ву­кли су га са со­бом и гле­да­ли на сав тај свет с ка­ле­мег­дан­ске, по­бед­нич­ке, ви­си­не. Бе­о­град их је, ма­ги­чан и ма­ло­рек, че­као она­ко ка­ко се са­че­ку­ју си­но­ви ко­ји се вра­ћа­ју с пу­та у зре­лост.

Дру­го, град ви­ше ни­је у ста­њу да ту­ђе мо­де­ле при­хва­та про­пу­шта­ју­ћи их кроз соп­стве­но ду­хов­но и вред­но­сно ре­ше­то, усва­ја­ју­ћи их са­мо оно­ли­ко ко­ли­ко их мо­же учи­ни­ти сво­јим. Уве­зе­на пот­кул­ту­ра, мо­да, по­на­ша­ње, те­о­ри­је, прав­ци у умет­но­сти, трен­до­ви у ма­сов­ној за­ба­ви, по­тро­шач­ка се­зон­ска лу­ди­ла – све се то усто­ли­чу­је без не­ка­да­шњег кре­а­тив­ног уче­шћа Бе­о­гра­да. Не­ста­ла је она ра­до­сна ман­гуп­ска спо­соб­ност да се то бе­о­гра­ди­зу­је, пре­о­бра­зи, при­бли­жи, да му се да бе­о­град­ски шмек, а он­да да се из те бе­о­град­ске ду­хов­не ла­бо­ра­то­ри­је ши­ри да­ље по зе­мљи већ као не­што усво­је­но, ин­те­гри­са­но. Не­ма про­жи­вља­ва­ња, са­мо по­ко­ра­ва­ње. Не­ма раз­у­ме­ва­ња, са­мо на­ме­та­ње. Не­ма осва­ја­ња, са­мо уку­ца­ва­ње у мо­зак. Не­ма шар­ма, са­мо те­рор по­на­вља­ња и мај­мун­ског по­дра­жа­ва­ња. Не­ма раз­ме­не, са­мо ди­стри­бу­и­ра­ње. Не­што до­ђе, бу­де, љу­ди де­бе­о­гра­ди­зо­ва­не ма­се се по­ко­ре, сле­де као тра­ги­ко­мич­не ма­ло­гра­ђан­ске лут­ке, као зом­би­ји, сле­по ко­пи­ра­ју, јад­ни ме­ха­нич­ки клов­но­ви. Он­да сти­же сле­де­ће, ис­ти­ску­је ово „ста­ро”, по­сту­пак се по­на­вља.

Чед­ни­ји кра­је­ви се бра­не уз­ми­ца­њем, илу­зор­ним не­при­хва­та­њем ко­је не мо­же би­ти ре­ше­ње. Де­бе­о­гра­ди­зо­ва­ни Бе­о­град, ко­ји за се­бе нер­во­зно твр­ди да је свет, име је за про­ва­ли­ју ко­ја се ши­ри из­ме­ђу уну­тра­шње Ср­би­је и све­та. То је име за ру­пу где је не­ка­да био мост.

Та­ко се кли­зи у град без ду­ха и без се­бе са­мог. То­не се. Све је ту, а ни­чег не­ма.

БЕ­О­ГРАД ШИ­РОМ СВЕ­ТА

Али дух је не­про­па­дљив. Смр­ти не­ма, има се­о­ба.

Они чи­ја је бр­зи­на од­ла­же­ња би­ла ве­ћа од мо­гућ­но­сти са­мо­об­на­вља­ња гра­да, они чи­ја нам сна­га и ду­хо­ви­тост та­ко бол­но не­до­ста­ју, они чи­је од­су­ство та­ко спо­ро на­док­на­ђу­је­мо, још по­сто­је. И још су, мо­жда ви­ше не­го икад, Бе­о­гра­ђа­ни. Бе­о­гра­до­тра­жи­те­љи. Са ра­зних стра­на Пла­ве лоп­те на ко­јој жи­ви­мо, они сва­ко­днев­но тра­же, на­ла­зе и че­зну да са не­ким по­де­ле тај свој Бе­о­град. Онај Бе­о­град ко­ји жи­ви да­ле­ко од Бе­о­гра­да, ра­су­ти гло­бал­ни Бе­о­град, сва­ко­днев­но по­ку­ша­ва да се бар вир­ту­ел­но огле­да у ре­ал­ном Бе­о­гра­ду. Ми­сли и осе­ћа­ња та два Бе­о­гра­да, њи­хо­ве енер­ги­је и им­пул­си, че­сто су (као у оном Те­сли­ном сну) на истим фре­квен­ци­ја­ма. Кроз ин­тер­нет, тај елек­трон­ски кр­во­ток све­та, не­пре­ста­но пул­си­ра јед­на не­ви­дљи­ва ствар­ност Бе­о­гра­да и јед­на ње­го­ва не­у­хва­тљи­ва по­вест. Бе­о­град ши­ром све­та.

Тај гло­бал­ни Бе­о­град јед­на је од оних „де­цен­тра­ли­зо­ва­них, не­фор­мал­них, елек­трон­ских, са­мо­у­прав­них вир­ту­ел­них за­јед­ни­ца по­ве­за­них он-лајн ве­зом” о ко­ји­ма је на­ши­ро­ко пи­сао Ха­у­ард Ре­ин­голд у свом сад већ кла­сич­ном де­лу The Vir­tual Com­mu­nity: Ho­me­ste­a­ding on the Elec­tro­nic Fron­ti­er (1993).

За­ви­ри­ли смо у ту вир­ту­ел­ну за­јед­ни­цу, јед­но вре­ме (ис­тра­жу­ју­ћи за чи­та­о­це „ЕВРО­ПЕ НА­ЦИ­ЈА”) би­ли њен ак­тив­ни део. Ис­кр­ца­ва­ли смо се на те вир­ту­ел­не бе­о­град­ске аде у свет­ском елек­трон­ском оке­а­ну. За­шли смо на бе­о­град­ске пре­ко­о­ке­ан­ске сај­то­ве–твр­ђа­ве, по­пи­ли до­ста ка­фа у chat со­ба­ма с по­гле­дом на Ушће, ко­ор­ди­ни­са­ли по­ве­ћу пре­пи­ску. За­што? Хте­ли смо да ис­тра­жи­мо где су све ра­су­ти жи­те­љи тог на­шег вир­ту­ел­ног Бе­о­гра­да, чи­ме се ба­ве, је­су ли про­на­шли се­бе, одр­жа­ва­ју ли ме­ђу­соб­не ве­зе, ко­ли­ко су још Бе­о­гра­ђа­ни. Сле­ди­ли смо тра­го­ве ко­је оста­вља­ју крај вир­ту­ел­них ауто­стра­да, у елек­трон­ским свра­ти­шти­ма. Бе­ле­жи­ли смо њи­хо­ве при­че, суд­би­не, пре­ћу­та­не флер­то­ве, ску­пља­ли ци­та­те. Пи­та­ли смо их: шта чи­та­ју, пи­шу, слу­ша­ју, гле­да­ју, са­ња­ју? ка­ко им Бе­о­град са­да, отуд, из­гле­да? по­ми­шља­ју ли по­не­кад на по­вра­так?

Ис­по­ста­ви­ло се да је то пра­ви пост­мо­дер­ни ро­ман. Гран­ди­о­зан, ин­тер­ак­ти­ван, фраг­мен­та­ран, не­у­хва­тљив. Не зна се ко га је и кад за­по­чео; зна се да се гра­на не­из­ра­чун­љи­во и да је у веч­ном на­ста­ја­њу. Пре­би­ра­мо, одва­ја­мо не­ко­ли­ко зр­на пре­сне гра­ђе, фак­то­гра­фи­је, са­мо илу­стра­ци­је ра­ди. Ма­ле при­че од ко­јих се мо­гу са­ста­вља­ти ве­ли­ки фор­ма­ти епо­хе.

Бог­дан Илић, ро­ђен на Зве­зда­ри кра­јем ше­зде­се­тих, са­да је у Бра­зи­лу. За­вр­шио је спе­ци­ја­ли­стич­ке сту­ди­је из обла­сти ин­фор­ма­ти­ке, ра­ди као глав­ни про­гра­мер у ре­ги­о­нал­ној ис­по­ста­ви јед­не се­вер­но­а­ме­рич­ке ком­па­ни­је. Оти­шао је 1993, пр­во у За­пад­ну Евро­пу, а по­том се (као ка­кав ју­нак Кри­сто­фа Рајс­ма­је­ра) оти­снуо у Бра­зил. Нај­пре је жи­вео у Пор­то Але­греу, ка­сни­је се пре­се­лио у Сан­тос. Пи­ше од­лич­ну по­е­зи­ју, есе­је об­ја­вљу­је у ви­ше срп­ских е-зи­на. Сре­ће­мо га на сај­ту Срп­ска Кул­ту­ра. Би­ла му је по­треб­на да­љи­на и то је про­на­шао, ка­же. Оста­ло још тра­жи. Да­љи­на и тра­га­ње омо­гу­ћи­ли су му да пи­ше, да стра­хо­ви­ти ин­тен­зи­тет зби­ва­ња учи­ни под­но­шљи­вим. Ни­је оти­шао да би из­бе­гао мо­би­ли­за­ци­ју, ве­ли, не би он­да мо­гао да под­но­си се­бе. У Бе­о­град се ни­ка­да не­ће вра­ти­ти, јер ни­ка­да ни­је ни од­ла­зио. Кад ску­пи до­вољ­но сна­ге и нов­ца, у сво­ме род­ном гра­ду за­по­че­ће по­сао. Уво­зи­ће со­фи­сти­ци­ра­ну опре­му, ку­пи­ти са­вре­ме­ну штам­па­ри­ју, осно­ва­ти из­да­вач­ку ку­ћу. У то­плим ве­че­ри­ма гра­да у ко­јем жи­ви, на ве­ли­кој те­ра­си с по­гле­дом на Атлан­тик, слу­ша Мо­крањ­че­ве Ру­ко­ве­ти и че­сто на­глас чи­та Ду­чи­ћа и Бра­ну Пе­тро­ви­ћа. Ре­дов­ни је ста­нов­ник вир­ту­ел­ног Бе­о­гра­да.

Гор­да­на Д. је фи­ло­лог, Бе­о­гра­ђан­ка по­ре­клом из Ба­на­та, про­фе­сор у грч­кој шко­ли у Јо­ха­нес­бур­гу, ЈАР. Во­ли Ку­ци­ја, ра­до слу­ша бе­о­град­ске но­во­та­ла­сне бен­до­ве, гле­да Берг­ма­на и ру­ске фил­мо­ве, ле­та про­во­ди у Кејп­та­у­ну и Порт Ели­за­бе­ту. У ма­те­ри­јал­ном сми­слу, ка­же, во­ди при­сто­јан жи­вот. Све оста­ло је бор­ба не­пре­ста­на за од­бра­ну сми­сла. Да, освр­не се по­не­кад на ули­ци и за­пи­та: „Шта, бре, ја ра­дим ов­де?” Бе­о­град ни­је ви­де­ла од 1995, али је у вир­ту­ел­ном Бе­о­гра­ду сва­ко­днев­но. Баш. Не ве­ру­је да ће се вра­ти­ти. Пла­ши је тај су­срет, мо­гу­ћи из­о­ста­нак пре­по­зна­ва­ња. Пла­ши је да ли ће она и Бе­о­град мо­ћи да опро­сте јед­но дру­го­ме. Не ка­же шта.

ВРА­ТИ­ЋУ СЕ ДО­ГО­ДИ­НЕ

Са­ша из 24. бло­ка, она (се­ћа­мо се) „ле­па ма­ла Је­вреј­ка за ко­јом је у дру­гој по­ло­ви­ни осам­де­се­тих лу­до­ва­ло по­ла Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та”, већ два­на­ест го­ди­на жи­ви у пред­гра­ђу Тел Ави­ва. Се­бе за­у­век сма­тра Бе­о­гра­ђан­ком и још увек са­ња на срп­ском. То об­ја­шња­ва све, па и чи­ње­ни­цу на­шег су­сре­та на јед­ном ти­пич­но бе­о­град­ском вир­ту­ел­ном од­ре­ди­шту, ка­же. Твр­ди да ни­је по­бе­гла од ра­та: „Зар ми­сли­те да бих он­да до­шла ов­де где сам сад?” Чи­та Па­ви­ћа, Пет­ко­ви­ћа, До­бри­ла Не­на­ди­ћа, и да­ље је сва­ког ју­тра бу­ди Ду­шко Ра­до­вић. По­но­во је от­кри­ла Вла­ди­ми­ра Пи­шта­ла (Ми­ле­ни­јум у Бе­о­гра­ду) и Бе­о­град­ску ма­ну­фак­ту­ру сно­ва. Ни­ка­да ни­је чу­ла за мо­но­гра­фи­ју Бе­о­град, град тај­ни, књи­гу свих књи­га о Бе­о­гра­ду.Мо­ли да је при­ја­ви­мо за низ ин­фор­ма­ци­о­них сер­ви­са из кул­ту­ре. Жи­ви по­ма­ло дво­стру­ки жи­вот, ка­же, али жи­жа је из­ме­ште­на, мо­жда за­у­век. Ми­сли да се ова­кви од­ла­сци ка­кав је био њен не мо­гу до кра­ја об­ја­сни­ти, као ни ве­ли­ке, пра­ве љу­ба­ви.

Игор са Ду­ша­нов­ца на бе­о­град­ским вир­ту­ел­ним од­ре­ди­шти­ма са­да из­ра­ња из Ота­ве. У Ка­на­ди је од 1992. Прет­ход­но је у Бе­о­гра­ду и Па­ри­зу сту­ди­рао ин­тер­на­ци­о­нал­ни ме­наџ­мент и из Фран­цу­ске од­мах про­ду­жио пре­ко оке­а­на. Стриц, еми­грант из 1945, при­пад­ник чет­нич­ког по­кре­та, по­мо­гао му је да се за­по­сли у др­жав­ној нафт­ној ком­па­ни­ји, доц­ни­је је пре­шао да ра­ди у до­ме­ну оси­гу­ра­ња. Од­лич­но му иде, за­по­чео је соп­стве­ни би­знис, има фир­му, до­био је Ми­ли­цу и Стра­хи­њу. Али се Бе­о­гра­ду увек вра­ћа, бар вир­ту­ел­но, и у кон­так­ту је са мно­гим се­вер­но­а­ме­рич­ким Бе­о­гра­ђа­ни­ма. За два­на­ест го­ди­на, јед­но ле­то је про­вео у Ср­би­ји и из Бе­о­гра­да у Бу­дву пу­то­вао бро­дом. Ако се бу­де вра­ћао, вра­ти­ће се као фир­ма, не као чо­век. Као чо­век (и он би же­лео да ве­ру­је у то) ни­ка­да ни­је ни од­ла­зио. Ра­ци­о­на­лан је и прак­ти­чан. Али? „По­не­кад на­ру­чим пи­ће и та­ко то кре­не, па стиг­нем...” Та­да из ње­га по­ку­ља Бе­о­град. Не ази­јат­ски дерт, пот­пу­но су­прот­но: „екс­пло­зи­ја има­ги­на­ци­је и кре­а­тив­ног лу­ди­ла”.

Ма­ри­ја из Зе­му­на, из Гор­ње ва­ро­ши, ра­ди на три­де­сет и не­ком спра­ту јед­не бан­ке у Син­га­пу­ру. Ва­жан ма­ли ша­раф у огром­ној ма­ши­не­ри­ји. Тро­ши че­твр­ту де­це­ни­ју, тр­чи не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра днев­но, чи­та Цр­њан­ског (Су­ма­тру ско­ро да мо­же да ви­ди из кан­це­ла­ри­је) и Вит­ме­на, фа­сци­ни­ра­на је Ми­ши­мом. Слу­ша Не­шу Леп­ти­ра (Је­ле­ни уми­ру са­ми, Гру­ди мо­је бал­кан­ске, Вра­ти се) и јед­но­не­дељ­не од­мо­ре про­во­ди у Ја­па­ну или Аустра­ли­ји. Ве­ру­је у мно­штво све­то­ва; Бе­о­град је, пи­ше нам, нај­ва­жни­ји од свих ње­них све­то­ва, по­че­так и крај, пре­сто­ни­ца ње­ног сна, а у сно­ве се не мо­же вра­ти­ти, сно­ви се не мо­гу по­се­ти­ти. Са­мо их се мо­же­мо се­ћа­ти и мо­же­мо их са­ња­ти.

„Вра­ти­ћу се до­го­ди­не!” ка­же Ду­шан, Дор­ћо­лац, му­зи­ко­лог, за­по­слен у јед­ном ин­сти­ту­ту Уни­вер­зи­те­та у То­рон­ту. Не, лич­но му ни­је ло­ше на Ве­ли­ким је­зе­ри­ма, ка­ри­је­ра се од­ви­ја ста­бил­но и ло­гич­но, пред­ви­ди­во, у јед­ном сре­ђе­ном окру­же­њу, али на­ред­не го­ди­не ње­гов ста­ри­ји син по­ла­зи у шко­лу. „Не мо­гу да до­пу­стим да ми де­те ста­са­ва и фор­ми­ра се на том мен­тал­ном и ду­шев­ном ни­воу ка­кав га че­ка у шко­ли ко­ја је на­ма ов­де фи­нан­сиј­ски до­ступ­на”, об­ја­шња­ва Ду­шан од­лу­ку ко­ју ње­го­ви при­ја­те­љи из вир­ту­ел­ног Бе­о­гра­да, у јед­ној по­зна­тој при­ча­о­ни­ци ре­ги­стро­ва­ној у Не­мач­кој, зо­ву су­лу­дом. „До­сад сам не­ка­ко успе­вао да за­шти­тим де­цу од агре­си­је ове чу­до­ви­шне ,ин­ду­стри­је сно­ва’, да их по­ступ­но уво­дим и снаб­де­вам кри­тич­ким апа­ра­том нео­п­ход­ним за су­о­ча­ва­ње са тим све­том. Али до­го­ди­не, кад њи­хо­во вре­ме на­по­ла по­де­ле по­ро­ди­ца и Си­стем, то ви­ше не­ће би­ти мо­гу­ће. По­на­вљам: не же­лим, ни по це­ну си­ро­ма­штва, да сво­ју де­цу из­ло­жим она­ко по­ни­жа­ва­ју­ћем мен­тал­ном и ду­шев­ном ни­воу, чу­до­ви­шно ни­ском. Вра­ћам се до­го­ди­не.”

„БИО ЈЕД­НОМ ЈЕ­ДАН БЕ­О­ГРАД”

Мо­жда нај­за­ни­мљи­ви­је ста­нов­ни­ке вир­ту­ел­ног Бе­о­гра­да, оне нај­и­стан­ча­ни­је и пле­ме­ни­то но­стал­гич­не, сре­та­ли смо на адре­си елек­трон­ског ча­со­пи­са Био јед­ном је­дан Бе­о­град. Цео тај ча­со­пис, не­ки би не­из­о­став­но ре­кли „про­је­кат”, то са­ста­ја­ли­ште шар­мант­них за­ве­ре­ни­ка се­ћа­ња, пред­ста­вља „при­чу о Гра­ду ко­ји је ни­као из ша­чи­це ку­ћа на Ка­ле­мег­дан­ској па­ди­ни пре...” А при­ча о Бе­о­гра­ђа­ни­ма? Дра­ган Пе­рић Грум­бле, осни­вач и глав­ни уред­ник е-ча­со­пи­са Био јед­ном је­дан Бе­о­град:

„Ве­ли­ке исти­не ста­ну у ма­ло ре­чи. Бе­о­гра­ђа­ни, где год би­ли, не­по­пра­вљи­во су го­сто­љу­би­ви, отво­ре­ни и не­из­ле­чи­во за­љу­бље­ни у тај бре­жу­љак са по­гле­дом на ко­мар­це. И, што ре­че је­дан ви­зан­тиј­ски пу­то­пи­сац за Бе­о­гра­ђа­не: ,Пла­ши­те их се, они су стра­шни. Они има­ју ду­шу.’ Та­ко је и је­дан од тих за­љу­бље­ни­ка са­свим слу­чај­но и не­хо­ти­це, пре пар го­ди­на, по­кре­нуо ма­га­зин на ин­тер­не­ту (са ле­пим срп­ским на­зи­вом – cyber­zi­ne) по­све­ћен, пре све­га, тој па­ди­ни и де­лу гра­да у не­по­сред­ној бли­зи­ни. Ка­ко је вре­ме про­ла­зи­ло, ма­га­зин се оти­мао, ра­стао и до­би­јао, за­хва­љу­ју­ћи чи­та­о­ци­ма, не­ку сво­ју фи­зи­о­но­ми­ју и лич­ност. По­стао је ча­со­пис за но­стал­ги­ча­ре, не са­мо ра­су­те ,к’о ли­пи­но се­ме’, већ и но­стал­ги­ча­ре ко­ји су оста­ли у Бе­о­гра­ду и ко­ји овај град не во­ле ни­шта ма­ње са­мо за­то што га има­ју сва­ки дан ту, пред со­бом и око се­бе.

А они што су оти­шли? Они се ре­дов­но ја­вља­ју, пра­те ма­га­зин и све где мо­гу про­на­ћи ишта о свом гра­ду и де­ша­ва­њи­ма, тру­де­ћи се да ни­шта не про­пу­сте, упи­ја­ју­ћи сва­ку мр­ви­цу и сва­ки да­шак са Са­ве, Ду­на­ва, Ава­ле... И сви­ма је за­јед­нич­ко да им не­до­ста­је оно ,глу­ва­ре­ње’ у Кнез Ми­ха­и­ло­вој ули­ци, на ,Жу­ћи­ном ћо­ше­ту’, да им сви­ма још го­ли­ца но­здр­ве ми­рис пе­че­ног ку­ку­ру­за или ке­сте­ња, да сви они још на неп­цу осе­ћа­ју укус бо­зе код ,Пе­ли­ва­на’, бу­рек уз пр­ве зра­ке сун­ца при по­врат­ку из Ска­дар­ли­је... Та­ко вам је то са тим гра­дом ни­клим на две па­ди­не, сав­ској и ду­нав­ској, и са љу­ди­ма ко­ји дух и дах тих па­ди­на раз­но­се сву­да по све­ту, са љу­ди­ма ко­ји се ту ра­ђа­ју с ду­шом.”

Та­ко нам из При­зрен­ске, по­сред­ством вир­ту­ел­ног Бе­о­гра­да, пи­ше Дра­ган Пе­рић Грум­бле, ра­сни Бе­о­гра­ђа­нин ко­ји је свој нам­ћо­ра­сти на­ди­мак по­зај­мио за е-адре­су свог не­про­фит­ног ча­со­пи­са (grum­ble.co.yu). Мој фа­во­рит за Ка­по­ро­вог по­моћ­ни­ка на ме­сту ми­ни­стра за но­стал­ги­ју у град­ској вла­ди вир­ту­ел­ног Бе­о­гра­да. И ка­чи нам на увид део по­ште ко­ја се сва­ке но­ћи на­ку­пи у ње­го­вом го­ле­мом по­штан­ском е–сан­ду­ку. На­та­ша Пе­шић-Бај­ра­мо­вић и Сло­бо­дан То­ма­но­вић пи­шу из Аустра­ли­је,Же­ли­мир и Та­тја­на из Хр­ват­ске, Бор­ко Јо­ва­но­вић и Сне­жа­на Ив­ко­вић из САД, На­о­ми и Ци­ца Ра­ки­џић и Anny из Ка­на­де... Нор­ве­шка, Шпа­ни­ја, Шкот­ска, Мек­си­ко, Ру­си­ја, Бо­цва­на... З. Ку­ви­жић је Но­во­са­ђа­нин, али је ре­дов­ни жи­тељ вир­ту­ел­ног Бе­о­гра­да. Пи­ше:

„По­здрав из USA. Иако Но­во­са­ђа­нин, ужи­вам у овим елек­трон­ским по­се­та­ма Бе­о­гра­ду. Бе­о­град во­лим, јер сам био бе­о­град­ски ђак и пам­тим Бе­о­град кад је био не­што ви­ше од ску­па 3 ми­ли­о­на слу­ђе­них ду­ша. На­дам се да ће и то про­ћи и да ће Бе­о­град опет за­си­ја­ти свим сво­јим уну­тар­њим сја­јем.”

БЕЗ­ГРА­НИЧ­НА СР­БИ­ЈА

Др Ми­ла Алеч­ко­вић Ни­ко­лић, пси­хо­лог и пи­сац, од ра­ног де­тињ­ства ста­нов­ник Фран­цу­ске, по­зна­ти је ак­ти­ви­ста у срп­ској ди­ја­спо­ри и је­дан од осни­ва­ча срп­ско-европ­ског Нео­де­го­ли­стич­ког по­кре­та. О на­шим по­сло­ви­ма и мо­гућ­но­сти­ма у вир­ту­ел­ном уни­вер­зу­му ви­ше пу­та по­след­њих го­ди­на го­во­ри­ла је с ја­сно­ћом про­гра­ма и уте­ме­ље­но­шћу на­уч­ни­ка. Без пе­снич­ких еле­ме­на­та на ко­је би мо­гло ука­зи­ва­ти ње­но пре­зи­ме:

„Ми смо да­нас у ери та­ко­зва­не гло­ба­ли­за­ци­је. У мно­го че­му она је не­га­тив­на, али има и не­ких по­зи­тив­них аспе­ка­та ко­је би тре­ба­ло ко­ри­сти­ти. Она нам на тех­но­ло­шком ни­воу ну­ди мо­гућ­ност да се ство­ри јед­на гло­бал­на Ср­би­ја. Шта зна­чи гло­бал­на Ср­би­ја? То би зна­чи­ло ује­ди­ње­ње Ср­ба све­та, без об­зи­ра где жи­ве. Ује­ди­ње­ње пр­во елек­трон­ско, па он­да мен­тал­но, па пси­хо­ло­шко, на кра­ју, ако хо­ће­те, мо­жда и по­ли­тич­ко. То би би­ла гло­бал­на Ср­би­ја – у до­ме­ну фик­ци­је, а ипак та­ко ре­ал­на. Ми ко­ји жи­ви­мо на пет кон­ти­не­на­та мо­же­мо да на­пра­ви­мо гло­бал­ну Ср­би­ју, Ср­би­ју ко­ја не­ће би­ти при­мо­ра­ва­на стал­но да ра­ту­је за сво­је гра­ни­це, а мо­же не­где да бу­де ује­ди­ње­на и да са ве­ћом на­дом, оку­пље­на, че­ка оно сво­је су­тра.”

Гло­бал­ни (вир­ту­ел­ни) Бе­о­град, мо­гу­ћи сто­жер гло­бал­не Ср­би­је о ко­јој го­во­ри др Алеч­ко­вић, већ по­сто­ји и жи­ви, ши­ром све­та, свој тај­ни бе­о­град­ски жи­вот. Бе­о­град­ски? Да: ду­хо­ви­ти, хра­бри, не­жни, ис­тан­чан, фи­но др­ски, шме­кер­ски. Шар­мант­но ман­гуп­ски. У том вир­ту­ел­ном Бе­о­гра­ду, пла­не­тар­них раз­ме­ра, на сто­ти­на­ма wеб-адре­са ви­ди се: БГД је мар­ка за стил, по­глед на свет, фи­ло­со­фи­ја жи­во­та. То об­но­вље­но са­зна­ње, та­ква са­мо­свест, мо­же по­пу­ни­ти све пра­зни­не. <

(Април 2006)