„СЕКС И ГРАД” НА БЕОГРАДСКИ НАЧИН: ИСПОД ШМИНКЕ, ВАН ВИДОКРУГА КАМЕРА

Неуништиви небескоплави тровач

Аутобус БГ 420-821, са службеном ознаком П 1003 градског превоза, био би забрањен из самилости чак и у Аушвицу, али не и у српској престоници. Једни протестују, пишу властима и јавности, други ћуте и трпе, али и једни и други само констатују да се дуго харање те покретне гасне коморе наставља. Није реч о случајевима, него о моделима. Позив градоначелнику да бар један дан на посао дође овим аутобусом

Пише: Јована Живановић

Лет­ње под­не, провала обла­ка над Београдом. Киша као пот­оп­ска, и Но­је би се журно у барку по­пео, и Тарковс­ки би пред оваквим даждом за­стао. Са де­цом и неким силним ке­са­ма грабимо ка Зе­ле­ном вен­цу, надајући се ус­пут да ћемо успети од­мах да се укрцамо у неки амфибијски ауто­бус за зе­мун­ску Горњу варош. Довикујемо се између праш­тања громова. На станици постављен ауто­бус градског превоза на линији 84 за насеље Галеника.

„Јој, то је небе­скоплави тровач!” виче не­ко де­те, окреће се ка мајци и неће да уђе.

„Ка­кав тровач, Бог с то­бом, видиш ли ка­кво је невреме!” Жена га угурава у ауто­бус.

За њима, као измичући потерама, улазимо и ми.

Затворени прозори, замагљена ста­кла, дажд лије у млазевима са спољне стране. По­лу­та­ма у ауто­бу­су. Во­зач није још добро ни загрејао мотор, кад је све унутра испунио плавичасти дим, као измаглица. Издувни дим ауто­бу­ског мотора. Ни до сав­ског мо­ста нисмо стигли, а у ауто­бу­су није мо­гло да се гле­да ни дише.

„Еј, бре, мајсторе, је л’ теби ауспух унутра или напољу!?” виче неки муш­ки глас из шарага.

Во­зач ћути, крат­ко по­гле­да у ретровизор, наставља даље.

На другој обали реке већ се­че­мо дим на криш­ке и кркљамо кроз отворе, поку­шавајући да се споразумемо. Али не­ма се шта ни рећи, све се види у очима натеклим, црвеним. Кошуље на­ву­че­не преко лица као ма­ске. Код „Па­ла­те Федерације” јед­но де­те, не старије од пет година, повраћа у шарагама.

ОСЕЋАЈ ЗГАЖЕНОСТИ

Неверица. Ка­ко је ова­кав ауто­бус уоп­ште у саобраћају? За­што нико не реагује жучније? За­што сви пристају? За­што ћути во­зач ове покретне га­сне коморе, који унутра мора да проведе це­ло радно време? Колико све ово траје?

„Није то од ју­че, траје ве­о­ма ду­го”, прича Милица, четрдесетогодишњи службеник ПТТ-а. „Ста­ну­јем у зе­мун­ској Улици цара Ду­ша­на, радим у центру Београда, и че­сто сам принуђена да уђем у први ауто­бус који наиђе да бих на време стигла на по­сао. Мно­го пу­та имала сам несрећу да по­сле сто­тинак метара схватим да сам ушла у ово или неко од сличних чудовишта. Није више реч о лошем аутобусу, него о екстремним случајевима вишегодишњег драстичног угрожавања здравља великог броја људи, нарочито школске деце и омладине.”

Слу­ша­мо Милицу. По­глед по ауто­бу­су, кроз дим. Људи се згле­да­ју, обе­знањени и углав­ном неми, као да у очима других траже изразе понижења ко­је сами осећају, гнев и очај ко­је потискују у себи. Кад виде де­цу ко­ја се гу­ше, нереаговање гура право у губитак са­мо­по­што­ва­ња.

„Ишли смо код дирек­тора ГСП-а. Каже, јавите се господи у управи града и инспекцији, то је у њиховој режији и надлежности. Писали смо представке градској влади, јављали се градоначелнику и лично и обичном по­штом и меј­лом. Сви нас разумеју, милина јед­на, нарочито ако су из­бори близу, а он­да натраг у овакве троваче. Власник ауто­бу­са годинама прстом није мрднуо да нас ослободи ове убилачке и лу­дач­ке ситуације. Пазите, он јед­ном годишње, или можда и чешће, мора тобоже да прође те­сто­ве исправности, еко­ло­шке те­сто­ве, да добије потврде да је по­де­сан за превоз људи. И добија све то, не­ко то оверава, потписује, гарантује”, говори професор Милорад Марић, та­ко­ђе свакодневни путник на линији 84.

„Беспомоћност и понижење су, ипак, најгори. Чо­век схвати, сруче му у лице, да, ево, мо­гу да га малтретирају, поништ­е га, сатерају му ауспух у грло, дирек­тно у простор за путнике,  и још ти то наплаћују, а ти у ствари та­ко ма­ло можеш да учиниш да заш­титиш се­бе, де­цу, друге људе око се­бе. И годинама та­ко!”

ГРАДОНАЧЕЛНИЧЕ, ПРОВОЗАЈ СЕ С НАМА

„Ало, мајсторе, јеси ли ти нормалан?! Видиш ли колико је ту гасова, на зад­њој станици вадићеш мртве људе!” довикују из дима.

„Људи, шта да радим?! И ја у ово­ме седим сваки дан, тражио сам да поправе, не вреди! Не­мој­те се мени жалити, ја не мо­гу ни себи да по­мог­нем. Ако не можете да издржите, изађите на следећој станици. Не­мам решења!”

„Ка­ко да изађемо?! Видиш ли ка­кво је невреме?! Видиш ли колико је де­це и стараца унутра?! Знаш ли колико, по овом кијамету, треба чекати на следећи аутобус?!”

„Људи, знам, али не­мам решења. Можда би требало сад да окренем и возим пред Ску­пш­тину Града, пред кабинет Градоначелника?! Да га по­зо­ве­мо да се провоза са на­ма?! Ње­га питајте, не ме­не.”

„Ах, њих видиш уве­че, гиздаве и охо­ле, препуне крупних фраза и помодних ,светс­ких’ прича, трабуњају не­што на телевизији о Европи ко­ја ускоро долази у Београд, у ,Београдску арену’... Хоће ли их возити ова­ко, или је то на­ме­ње­но са­мо домаћем робљу, варварима?”

Код Коњичке шко­ле ула­зе кон­тролори. Омирисали су ва­здух, ослушнули жамор, укрстили по­гле­де са онима ко­је су уоп­ште могли видети у диму. Ниш­та нису питали, карте нису тражили. Умало да они понуде да пла­те путницима.

У насељу Нова Галеника сиви, бледи, згужвани, као бродоломници, путници излазе из ауто­бу­са. Шок од ва­зду­ха испраног кишом. Од непрестаног понижавања ко­је нас са­че­ку­је иза сва­ког ћошк­а, та­ко ду­го. Од ненормалне уобичајености. Од соп­стве­ног пристајања.

Небе­скоплави тровач окреће и поставља се на по­ла­зну станицу. БГ 420-821. П1003. Као веч­но враћање истог. <

(Септембар 2005)