КРВ (КРАЉЕВСКИ РЕД ВИТЕЗОВА) И ПОСТМОДЕРНИ „ХЕРОЈСКИ РЕАЛИЗАМ АКЦИЈЕ”

Повратак витезова

„Модерни витез не мора носити оклоп и мач, не мора излазити на двобоје у зору, не мора бити Дон Кихот који тужно-смешно јуриша на ветрењаче. Али мора бити боготражитељ и миропомазаник у своме срцу. Ако то јесте, онда се може задесити у било којој ситуацији, у било којој професији, на било којој страни фронта. Он ће увек, са осмехом спокојне ведрине, вођен Радосном Вешћу, упркос дигитронима и тами која га окружује, закорачити у правцу испуњења своје мисије, свог послушања, свог вечног завета”

Пише: Владимир Путник

„Ја не од­лу­чу­јем да ли ћу по­ћи у бој по то­ме ко­ли­ка си­ла на­спрам ме­не сто­ји, не­го по то­ме ко­ли­ка је све­ти­ња ко­ју бра­ним. Ја не од­лу­чу­јем да ли ћу по­ћи у бој по то­ме ко­ли­ка си­ла иза ме­не сто­ји, не­го по то­ме ко­ли­ка је све­ти­ња ко­ју бра­ним.”

Те ре­чи књи­жев­ног и филм­ског кне­за Ла­за­ра, вер­на ре­кон­струк­ци­ја исто­риј­ског, во­де нас у са­мо ср­це срп­ске и сва­ке дру­ге исто­ри­је ви­те­штва.

А исто­ри­ја ви­те­штва, од иско­на до тре­на овог на­шег су­сре­та на стра­ни­ца­ма пред ва­ма, бит­ни је део и јед­на од мо­гућ­но­сти исто­ри­је спа­се­ња. Кроз све сво­је ве­ли­чан­стве­не ди­мен­зи­је, ви­те­штво се увек мо­же све­сти на јед­но: на бри­гу о ду­ши. И по­сле свих ва­жних и не­ва­жних ре­че­ни­ца, по­сле свих ве­ли­ких и ма­лих ис­ку­ше­ња – баш као што је то на­пи­са­но у јед­ном не­дав­ном уредничком увод­ни­ку нашег листа – ви­те­штво је ко­на­чан од­го­вор на пи­та­ње: „Шта ти је ва­жни­је: част или жи­вот?”

Зна­ме­ни­ти Шпа­нац Хо­се Ор­те­га и Га­сет пи­сао је да је хе­рој­ство реч ко­јом, у су­шти­ни, име­ну­је­мо сва­ко уна­пред и до­бро­вољ­но при­хва­та­ње смр­ти. Ви­те­штво је, ме­ђу­тим, ви­ше од хе­рој­ства. Ви­тез је ви­ше од рат­ни­ка и бес­крај­но ви­ше од вој­ни­ка или на­о­ру­жа­ног ин­ду­стри­јал­ца.

Је­дан од нај­бо­љих европ­ских пи­са­ца и ви­те­зо­ва оног ве­ка у ко­јем смо ро­ђе­ни ве­ли:

„Би­ти ви­тез зна­чи оста­ти без­у­слов­но ве­ран суд­би­ни. При­хва­ти­ти пат­њу, бор­бу, слу­чај, смрт, грех. Ако то не­ко све­сно у се­би учи­ни и пре­у­зме на се­бе, он сту­па на ви­ши сту­пањ.”

ПО­РЕ­ДАК ЗЛАТ­НОГ ДО­БА

Ви­те­штво је пре све­га дух и реч. За­вет и по­све­ће­ње. Плем­ство кр­ви и плем­ство чи­на.

Мач у ви­те­шкој ру­ци је пре све­га пут и зна­мен. Ред и уз­но­ше­ње.

У по­рет­ку злат­ног до­ба и це­ло­сног чо­ве­ка, где је од­у­век и за­у­век све у све­му.

По­ре­дак злат­ног до­ба – на­из­глед за­у­век иш­че­зао, за фи­зич­ко око ко­је не про­зи­ре и за дух ко­ји се от­ки­нуо и за­тво­рио – мо­же се об­но­ви­ти у свим вре­ме­ни­ма, у јед­ном је­ди­ном тре­нут­ку, у ср­цу ма­кар јед­ног про­бу­ђе­ног и про­све­тље­ног чо­ве­ка. Та­ко се по­ре­дак злат­ног до­ба об­но­вио и у ср­цу пр­вог ме­ђу јед­на­ки­ма у Кра­љев­ском ви­те­шком ре­ду, у ср­цу Ха­џи Зо­ра­на Мр­ђе­но­ви­ћа, ка­да се у про­ле­ће 1999. го­ди­не, сам, по уну­тар­њем при­зва­њу, се­дам­на­е­стог да­на од по­чет­ка бом­бар­до­ва­ња вра­тио из Па­ри­за у бом­бар­до­ва­ну отаџ­би­ну. Ре­као је без­у­слов­но ДА сво­јој суд­би­ни — и остао.

Сле­де­ћи древ­ни иде­ал „Кроз сми­ре­ње до спа­се­ња” — ви­тез увек зна где му је ме­сто и шта му је чи­ни­ти. И ни­ка­да не за­бо­ра­вља да по­ста­ви пре­суд­но пи­та­ње: „Че­му слу­жи Грал?”

Уз древ­ног ви­те­за увек је ста­јао ду­хов­ник. Тек за­јед­но они чи­не це­ли­ну. Је­дан је би­ти, дру­ги чи­ни­ти. Је­дан је ми­сао, дру­ги ак­ци­ја. Је­дан је око, ду­хов­но око — дру­ги је ру­ка, ру­ка Прав­де.

Од Оца, кроз Си­на, у Све­том Ду­ху.

СВЕТКОВИНА

У овој епо­хи друк­чи­јој од свих по­зна­тих, епо­хи три­јум­фа де­мон­ског у не­ви­те­шкој при­ро­ди тех­ни­ке, ви­те­штво је об­лик са­кра­ли­за­ци­је жи­во­та. Ус­по­ста­вља­ње уну­тар­њег са­крал­ног ре­да у на­шој обич­ној сва­ко­дне­ви­ци.

Мо­дер­ни ви­тез не мо­ра но­си­ти оклоп и мач, не мо­ра из­ла­зи­ти на дво­бо­је у зо­ру, не мо­ра би­ти Дон Ки­хот ко­ји ту­жно-сме­шно ју­ри­ша на ве­тре­ња­че. Али мо­ра би­ти бо­го­тра­жи­тељ и ми­ро­по­ма­за­ник у сво­ме ср­цу. Ако то је­сте, он­да се мо­же за­де­си­ти у би­ло ко­јој си­ту­а­ци­ји, у би­ло ко­јој про­фе­си­ји, на би­ло ко­јој стра­ни фрон­та. Он ће увек, са осме­хом спо­кој­не ве­дри­не, са Ра­до­сном Ве­шћу у сво­ме ср­цу, упр­кос ди­ги­тро­ни­ма и та­ми ко­ја га окру­жу­је, за­ко­ра­чи­ти у прав­цу ис­пу­ње­ња сво­је ми­си­је, свог по­слу­ша­ња, свог веч­ног за­ве­та.

Сва­ког про­ле­ћа ми то мо­же­мо ви­де­ти и осе­ти­ти у ср­цу пре­сто­ног Де­спо­то­вог гра­да, у вре­ме Ве­ли­ког по­ста, уочи Цве­ти, да­на осло­бо­ђе­ња Бе­о­град­ске твр­ђа­ве и ула­ска Хри­сто­са у Је­ру­са­лим, на Ла­за­ре­ву су­бо­ту и Вр­би­цу. Та­да, у Гор­њем гра­ду, уну­тар­њем кру­гу древ­не твр­ђа­ве-по­све­ти­ли­шта, Кра­љев­ски Ред Ви­те­зо­ва, КРВ, оку­пља сво­је по­све­ће­ни­ке и след­бе­ни­ке на фа­сци­нант­ном, по­тре­сном, љуп­ком, об­но­ви­тељ­ском Бо­го­љу­бље­њу. И до­и­ста, у све­вре­ме­но­сти тог Ви­те­шког и умет­нич­ког са­бо­ра, опет чу­је­мо то­пот де­спот­ских ко­ња и зве­кет ви­те­шких ма­че­ва, пој веч­них хо­ро­ва и зво­на у под­гра­ђу, пред на­ма се у сла­ви ука­зу­је Бе­о­град пре сва­ког од оних че­тр­де­сет ње­го­вих ру­ше­ња, отва­ра­ју нам се по­гле­ди са за­ста­кље­ног ви­ди­ков­ца Де­спо­то­вог зам­ка, ода­кле се сти­хо­ви и мо­ли­тве уз­но­се. Ви­ди­мо, пре­ну­ти у сво­ме вре­ме­ну, ви­те­зо­ве кул­ту­ре и умет­но­сти, чу­ва­ре ба­шти­не и се­ћа­ња, овен­ча­ну де­цу-ан­ђе­ле и не­бе­ске де­вој­ке, пој­це и бе­сед­ни­ке, гај­де и сак­со­фон, ли­тур­ги­ју и ком­пју­тер, и из­над све­га мла­дог све­тог Де­спо­та ко­ји нам бри­жно по­ру­чу­је:

„Не бој­те се, Бог је уз све оне ко­ји га но­се у ср­цу.”

И за­вр­ши­мо ре­чи­ма оног ви­те­за ко­ји се за­у­век по­све­тио на По­љу Бо­жу­ра:

КА­КВИ СУ­ТРА БУ­ДЕ­МО НА КО­СО­ВУ, ТА­КВИ ЋЕ­МО ОСТА­ТИ ДО­ВИ­ЈЕ­КА. <

(Март 2006)