ДРЕВНИ КРИТ: УМЕТНОСТ ТАЈНИ И ТАЈНА УМЕТНОСТИ ЈЕДНОГ СВЕТА НЕСТАЛОГ У ВЕЧНОСТИ

Острво људи богова

Крит, то осамљено острво на Медитерану, препуно легенди и тајни, уткано је макар честицом у сваког Европљанина. По предању, ту је и Зевс, у виду белог бика намирисаног шафраном, завео принцезу Европу и понео је ка северу. Тиме као да је симболички урезан пут свих Европљана у многим временима која ће тек бити рођена.

Пише: Марина Матић

„Острво Крит на широкој пучини лежи. Тамо је планина Ида, колевка нашег рода.” Вергилије, Енеида III, 104–105

Ми­нос. Древ­ни вла­дар, краљ, по­знат је у свим ба­шти­на­ма. У Ки­ни је то био Ху­анг Ти (Ве­ли­ки Жу­ти Го­спо­дар), у хин­ду тра­ди­ци­ји Ма­ну, за еги­пат­ску ба­шти­ну Ме­нес, а за крит­ску Ми­нос. Био је то древ­ни чо­век-дух, Пр­ви чо­век, Адам Кад­мон – Го­спо­дар Злат­ног до­ба ко­је је оста­ло са­мо ар­хе­тип­ска сли­ка, та­ко да­ле­ка па­лом чо­ве­ку. За Кри­ћа­не под Ми­но­сом (по ле­ген­ди био је Зев­сов син), пак, би­ла је то ствар­ност сва­ко­днев­ног жи­во­та. Све што је да­нас оста­ло као све­до­чан­ство ука­зу­је на бла­го­ста­ње, ме­та­фи­зич­ку буд­ност, ars re­gio, Са­тја ју­гу, у че­му су Кри­ћа­ни жи­ве­ли, па је сто­га ра­зу­мљи­во што је и њи­хо­ва умет­ност та­ко то­пла, ра­до­сна, рит­мич­на, све­жа и жи­вот­на.

ЛА­ВИ­РИНТ

Све умет­но­сти би­ле су утка­не у гра­ђе­ње крит­ских па­ла­та ко­је су по­чи­ва­ле на са­крал­ним прин­ци­пи­ма. Њи­хо­во ме­сто је бри­жљи­во ода­би­ра­но, а фрон­тал­но су би­ле окре­ну­те пре­ма За­па­ду, пре­ма Вр­ту Хе­спе­ри­да. Ни­је слу­чај­но што је ар­хи­тек­ту­ра ових па­ла­та та­ко из­ди­фе­рен­ци­ра­на и сло­же­на, пу­на ход­ни­ка, за­мр­ше­ног ни­за про­сто­ри­ја, пор­ти­ка и сте­пе­ни­шта. Древ­ни чо­век је у сва­ком по­ступ­ку имао осми­шље­ну су­шти­ну, па је и овај та­ко­зва­ни ла­ви­ринт, са сво­јим са­крал­ним пла­ном, имао уло­гу да под­се­ти чо­ве­ка на зе­маљ­ски пут пре­пун ис­ку­ше­ња, тај­ни и из­не­над­них пре­пре­ка. Ако чо­век успе да на­ђе пра­ви пут, у сре­ди­шту га че­ка ње­го­во соп­стве­но Ја у ви­ду Ми­но­та­у­ра, по­ла би­ка по­ла чо­ве­ка, то јест оте­ло­вље­ње два прин­ци­па: жи­во­тињ­ског и људ­ско-бо­жан­ског. Убив­ши би­ка, људ­ско-бо­жан­ско свој­ство над­вла­да­ва жи­во­тињ­ско, те­ле­сно, чул­но, спољ­ње, ка­ко би Бе­смрт­на Ду­ша, Пра­во Ја мо­гло да се вра­ти свом пр­вом пре­би­ва­ли­шту.

О овом пу­ту све­до­чи и древ­на ми­стич­ка игра са би­ко­ви­ма код Кри­ћа­на. Нај­ре­пре­зен­та­тив­ни­је све­до­чан­ство по­ти­че из па­ла­те у Кно­со­су, та­ко­зва­на фре­ска То­ре­а­дор. Ова игра под на­зи­вом та­у­ро­ка­тап­си­ја под­ра­зу­ме­ва­ла је сме­ло из­во­ђе­ње сал­та у де­ли­ћу се­кун­де, по­сле ко­га би акро­ба­та за­ја­хао би­ка. Иако се да­нас сма­тра да је то не­мо­гу­ће из­ве­сти, Кри­ћа­ни су то успе­ва­ли, а све се од­и­гра­ва­ло ве­ро­ват­но у про­стра­ном дво­ри­шту у сре­ди­шту па­ла­те. За Кри­ћа­не то ни­је би­ла игра у ко­јој ће да­ти оду­шка нај­де­ка­дент­ни­јим људ­ским стра­сти­ма, по­пут ши­рег сми­сла гла­ди­ја­тор­ских ига­ра, већ је ова игра би­ла сим­бол три­јум­фа људ­ско-бо­жан­ске мо­ћи чо­ве­ка над при­ро­дом, ма­те­ри­јом, те­лом. За­ја­ха­ти би­ка зна­чи­ло је за­у­зда­ти пол­ну моћ и оду­хо­ви­ти је. Бик је је­дан од нај­ра­ни­јих и нај­за­сту­пље­ни­јих сим­бо­ла код Кри­ћа­на, ко­ји са­др­жи ком­плекс сим­бо­ла плод­но­сти, ко­смич­ког по­рет­ка, дхар­ме, а сма­тра се и но­са­чем  све­та – ко­смо­фо­ром.

Ова­кво раз­у­ме­ва­ње сим­бо­ла би­ка по­твр­ђу­је ка­сни­је и грч­ка ми­то­ло­ги­ја. Ја­со­но­во кро­ће­ње два по­бе­сне­ла Хе­фе­сто­ва би­ка озна­ча­ва­ло је да чо­век мо­ра пр­во да укро­ти сво­је стра­сти да би при­сво­јио ин­сиг­ни­је ду­хов­ног са­вр­шен­ства (Злат­но ру­но).

СА­КРАЛ­НА ВА­ЗА

Ток крит­ског сли­кар­ства нај­до­след­ни­је се мо­же пра­ти­ти кроз са­крал­ну ке­ра­ми­ку ва­за ко­је су има­ле ја­сну ана­ло­ги­ју са људ­ским те­лом, та­ко­ђе „ство­ре­ним од гли­не”. Као што ва­за чу­ва дра­го­це­не теч­но­сти, по­пут ви­на и уља, ко­јим се уве­ћа­ва бла­жен­ство све­та или бол све­та чи­ни под­но­шљи­ви­јим, та­ко и те­ло чу­ва суп­стан­ци­је жи­во­та и бе­смрт­но би­ће. Не­ке ва­зе се по­ста­вља­ју и на гроб­на ме­ста и у њих се ули­ва­ју теч­на ми­ра ко­ја по­но­во ис­ти­чу у зе­мљу и та­ко по­на­вља­ју сим­бо­лич­ки про­ла­зак Бе­смрт­не Ду­ше кроз те­ло на пу­ту ка Веч­но­сти.

Пра­те­ћи раз­вој крит­ске ке­ра­ми­ке ва­за, уоча­ва­мо ка­ко се од јед­но­став­них и уку­сних ли­не­ар­них сти­ли­за­ци­ја „ка­ма­рес-ва­за”, пре­пу­них древ­не сим­бо­ли­ке, по­сте­пе­ном ево­лу­ци­јом и усло­жња­ва­њем ових мо­ти­ва кроз „двор­ски стил”, до­шло до пот­пу­но жи­вот­них мо­ти­ва „ма­ри­на сти­ла”. С по­сте­пе­ном де­са­кра­ли­за­ци­јом мо­ти­ва и сим­бо­ла, мо­же се пра­ти­ти и раз­ли­ка у фи­но­ћи из­ра­де, од „ка­ма­рес-ва­за” за ко­је је још Лу­кјан са Са­мо­тра­ке (125–190) ре­као да су „ла­ке као ве­тар а тан­ке као оп­на” (и да­нас их зо­ву co­qu­il­les d’oeuf,то јест „љу­ска од ја­је­та”), до ка­сно­ми­но­ског пе­ри­о­да, где ле­ња не­мар­ност, зва­на сло­бо­да, за­ме­њу­је пре­фи­ње­ност и са­вр­ше­ност до­ба ка­ма­ре­са.

Ка­да хе­лад­ска ци­ви­ли­за­ци­ја бу­де за­по­чи­ња­ла свој ве­ли­ки пут (око 1200. го­ди­не пре н. е.), за­у­век тај­но­ви­то не­ста­ју древ­ни Крит и Кри­ћа­ни. Њи­хо­ва по­ја­ва „ни­от­ку­да”, не­до­ку­чи­во ет­нич­ко по­ре­кло Кри­ћа­на, тај­но­ви­ти и на­гли пре­ки­ди ве­ро­ват­но иза­зва­ни не­ким при­род­ним ка­та­кли­зма­ма (1900. го­ди­не пре н. е. и 1600. го­ди­не пре н. е.), за­др­жа­ће ову древ­ну ци­ви­ли­за­ци­ју на ви­шем ни­воу бив­ства и за­у­век не­спо­зна­тљи­ву у пот­пу­но­сти за нас. <

(Ок­то­бар 2005)