УНИВЕРЗАЛНИ ОБРАЗАЦ ТРАГИЧНОСТИ

Последња књига последњег ђенерала

Београд, јул 1946. У уклетој ћелији, чекајући на погубљење, он седи на гвозденом кревету, прекривеном војничким ћебетом, у простој војничкој блузи и цокулама без пертли, са полицијским лисицама на рукама. Пред собом држи Стендалов „Пармски картузијански манастир”, на француском. Иако он више „нема времена“, у апсолутном смислу тог израза, чита изнова и изнова... Никада велика светска књижевност није у толикој мери била присутна у Србији, као тада, у ђенераловој ћелији. И никада трагедија Србије није била тако јасно представљена, као у овој судбинској слици

Пише: Миодраг Јанковић